Сто година од мученичког страдања оца Петра Лазаревића

24. августа ове године навршава се сто година откако су аустроугарске власти објесиле скочићког (козлучког) свештеника Петра Лазаревића у војном западном логору „Слатина” у Тузли.

Случај овог дивног свештеномученика је најбољи примјер како су се аустроугарске власти односиле према Српској Православној Цркви, њеном свештенству и народу. Свештеномученик Петар Лазаревић је неизмјерно волио свој српски народ и Србију. Ево како је 1919. и 1920. године лист „Српска Црква” пренио опис његовог страдања: Петар Лазаревић, син тежака Лазара и Руже из Богутова Села, у ком је рођен 1854. године, свршио је основну школу у Брчком и Мачковцу, један разред гимназије и два разреда Богословије у Београду. Рукоположен за ђакона 7. а за презвитера 8. марта 1881. године од митрополита Дионисија и постављен за пароха Друге парохије у Зворнику 12. априла исте године. Премјештен 12. јула 1896. године на парохију Загоне, а одатле по својој молби премјештен 4. јула 1901. године на парохију Скочић код Козлука. Остало је запамћено да му је за вријеме „анексионе кризе” један аустријски официр рекао: „Чујеш попе, прва пукне на нас с Дрине, оде твоја глава”. Отац Перо му је на то одговорио: „Нека она само пукне, па нека иде моја глава”. И тако је и заиста и било послије шест година тј. 1914.

Када су 7. августа 1914. године потјерали Зворничане преко Тузле у Арад у интернацију, на пола пута између Зворника и Тузле, стигне телефонско наређење да се неки врате у Зворник. Покојни Петар том приликом викне: „Живјела Србија која нас је спасила и спасиће”. Ту га одмах вежу жандари у ланце, отјерају у Тузлу у војни затвор и ту осуде на смрт и објесе у дворишту војног затвора 11/24. августа 1914. године. Мртво тијело оца Пере оставили су око 4 сата да виси у дворишту а читава два сата тјерали су Србе из војног затвора да шетају два и два око мртвог тијела оца Пере. Те ноћи око 10 сати одвукли су га на воловским колима и закопали у близини војничког гробља у Тузли. Са оцем Петром затворена су и његова два сина: Јово, призренски богослов, и Владимир, трговац, који су отпраћени у Арад. Тамо су дуго робовали а онда узети у војску. Владимир је оболио од бубрега и умро у Пешти, а Јово је отишао на руски фронт па се до данас о њему ништа не зна.

И остала четири сина Петрова, Велимира, Лазара, Милана и Чеду отјерали су у војску и коморе од којих су Чедо и Лазар умрли у војсци, а Милан и Велимир вратили су се послије рата кући болесни, а Милан умре 1919. године, као и сестра му Зорка од 25 година. Тако је ова многобројна породица оца Петра поптпуно упропашћена. Иметак су им сав разграбили и упропастили, а удова Јока остала је без игдје ичега да јаде јадује за изгубљеним мужем и синовима, са болесним Велимиром и нејаким сином Николом.

Пренос костију Петра Лазаревића

У Тузли је 12. јула 1920. године обављен на свечан начин пренос посмртних остатака прве жртве пале за славу и част српског имена, слободу и величину наших народа, Петра Лазаревића, свештеника из Козлука. Овај шездесет година стари свештеник, дотеран је, везан ланцима, у Тузлу 9. августа и након кратке пресуде ради пет речи: „Живела Србија која нас је ослободила”, које је у ганућу свог српског срца изговорио, задрхта на вешалима 11. августа. По жељи његове супруге да му се кости пренесу у Козлук, заузео се српски пододбор свештеничког удружења у Тузли - конституисавши и одбор за пренос - да тај пренос буде што свечанији и достојан тог хероја.

„Мученику, који је погинуо за правду, нека је слава! И мир пепелу његовом у ослобођеној отаџбини!”

проф. Зоран Ивановић

Преузето из: Православни благовјесник, 2004. година,
односно из Православља бр.945-946

Поводом 100-годишњице мученичког страдања свештеника Петра Лазаревића у Козлуку ће, ако Бог да, ове 2014. године, 27. јула, бити служен парастос мученику, а потом ће бити одржана духовна академија посвећена њему и свим другим страдалницима и мученицима од 1914. до 1918. године.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

|