Међутим, већ имамо проблем са државама Западног типа наше цивилизције где полако човек почиње да губи вредност ако нема умне способности и физичке. Многе државе кад хоћете да се иселите, да одете прво што питају је питање вашег телесног здравља. То значи, пита се човек, зар ја престајем да будем човек ако постанем богаљ, престајем да будем биће непоновљиво ако сам болестан, дакле, зар само толико вредим колико могу да радим. Зар то није свођење човека на машину. То је опаност нашега века, то је индивидуализам који човека почиње да гледа као природу а такво размишљање свуда се увлачи. Узмите компјутеризацију наше цивилизације. Компјутер је управо производ те тзв. наше цивилизције која живот гледа и човека као индивидуу и која га мери рационалним и логичким мерилима. Компјутер ствара један виртуалан свет где немате другог човека осим вас самих. Ви стварате свет сами за себе на основу својих логичких категорија. То је опасно. Не ради се овде о томе да је нешто добро или није добро, лоше у зависности како га употребљавамо, овде се ради о неким научним достигнућима која су сама по себи лоша без обзира како их употребљавали. Е, то је то, одвајају вас од живе заједнице са другим човеком, више немате реалну слику живота а самим тим ни сами не можете да живите, јер да би човек био човеком он потребује огледало, али не мртво огледало, или себе самога па да се загледа у себе, него је потребно да се огледа у другом, у живом човеку. Тако ће схватити и тад једино схвата да је човек. Кад говорим о личности као непоновљивом бићу то се не може извести из себе самог, већ вас чини личношћу, непоновљивим бићем једно друго биће. Кад вас неко воли тада осећате да сте центар света, тада осећате да се врти свет око вас. Кад вас неко не воли можете бити најбогатији , најумнији човек на овом свету ако нико нема да вас волим, бојим се да неће бити ваше мишљење да сте најважнији на свету. Мислим да је ипак сазрела свест, да људи почињу полако да увиђају велике грешке које је направила наша цивилизација. Не говорим о добрим стварима, сигурно постоји много олакшица за живот, али не сме се живот ни на то свести, на олакшице. Бојим се да такве процене живота, када се гледа да се кроз живот прође са што мање бола, имају као крајњи циљ гроб, и да се гробом све завршава, па будући да ћемо умрети `ајде овде некако да што више уживамо. А живот је нешто што је само по себи вечно, јер човек има те вечне категорије, он не може да схвати, у ствари, да је пролазно биће.