Е стварно си тражиш да те „Ревизор” ишамара сас ону његову Елен Вајт библију...

Мајсторе, твоје писање је поезија која инспирише да и сам напишем ипоред да не успевам увек да дпчарам на један тако уметнички начин.

Верујем да си припремљен и знаш шта те чека - да ће увек да се нађе неко који ће да ти, цитира Јованово откривење, отварање печата и дување у трубе...

Значи, случај решен, не помаже покајање - Луцифера судбина је запечаћена.

Леле си га теб што узе да му будеш адвокад:)))

https://www.youtube.com/watch?v=Cms3ih7bfd4

„Analogija sa nekim nižim primercima koje je Tvorac stvorio
nam kaže da će takav pokajani Lucifer biti draži Bogu nego svi
anđeli koji ga verno služiše kroz eone.”
---------------

Видим твоју добронамерну жељу да важне ствари изведеш на чистину.

У праву си, један такав расплет ствари је могућ - то је та особита врлина бога, сетимо се само шта је Христ говорио о залуталој овци, да је она много важнија него цело стадо.

То је један од најачих атрибута бога, тј. љубав и праштање.

Што се мене тиче - ја би да се Луцифер што оштрије казни, што пре. Јербо, ово натезање и сва неслога између бога и и његовог бунтовног непослушног сина, због тог њиховог диспита, човек је навише страдао, увек извуко „дебљи крај.

Стварно, колико да смо ниски примерци, доста смо трпели, не иде више пријатељу. Нека петиција би требала да се покрене...

”

Писац, пријатељу, шалу на страну - да не компликујемо оно већ довољно компликовано.

Упрошћено - проникли смо, да ли смо то сами тражили и одлучили (мислим да нисмо) то је чињенично стање. Наша свест нам говори да јесмо, да постојимо.

Ако неко верује да је покајање начин нашег опстанка „спасења”, онда тај који тако мисли, треба да се упита, чега треба да се каје, да је дошао на свет не припремљен, не научен, и са пуно мало времена да одгонетне тајну свог настанка и опстанка?

Да ли си ти то тражио (да дођеш на овај свет)? Ја рецимо нисам, и не видим због чега би требао да се кајем и пред ким за оно што јесам. Ја нисам нашао траг или деловање тог библијског бога, на начин на којим се он описује. Тај лик и његова (бога) дела, ментални склоп нечије свести, умишњеност и сугестија неког индивида, његов капацитет, немоћ да себи нађе објашњење и место у свему, па је довело до потребе да своје стање учини подношљивим, јер његов оптерећени ум није могао да се носи са тако комплексим стварима, он се учаурио.

По моме ствари не изгледају тако - као што нам то библија покушава да дочара.

Прихватити такво једно учење је равно предаји, „бацање пешкира у ринг”

Ако човека интересује његов опстанак, тај за почетак треба да открије механизме (грађу и темељ) његове свести, како је саграђена тј. шта стоји иза ње.

Ако имаш један објекат, рецимо, кући, па ваљда те интересује од чега је темељ, и остала грађа.

Постоји (за наша чула и иструменте) видљив и невидљив космос.

Космос, у коме делују две силе, једна у виду енергије, коју некад називамо материјом, и она друга сила која не садржи ама баш ништа, служи као подиј, или платно које омогућава наступ енергије, једно без другог су ништа, и свако по себи ништа.

Уствари то је то што хебе нашу кокош звани мозак. Колико да јеси, опет ниси.

Не примајте себи све олако, не журите, време је само илузија, и не постоји.

Писац, пријатељу, што се тиче људске природе од његовог документираног настанка па до овог којим јесте данас - није се много (по својој природи) променио.
Види, све је то почело у колективно, хиерархија, и статус индивида, сваки је имао своје место, а с тиме значај, с тим, и одговорност.

Храна или прехрана није био неки већи пробле, увек су могли да се преселе у плодније пределе.

Временом је дошло до контакта са другим племеним. Мали број (једна фамилија или две) нису били претња другом племену, прихваћени су од заједнице на тој територији.

Проблем је настао када је почело насељавање велиог броја једни на територију других.

Почела је да се прави разлика, дошло до неспоразума ту и тамо.

Али када су земља, река или језера, и дивљач постала ревира племена, почели су и сукоби.

Статус или обележје индивида или племена (тетоваже, накити, одећа, пирцинг), то су први симболи сујеверја, симболи су постали убеђења, то су били први знаци надприродних сила и духова која ето имају моћ да помогну тамо где човек не може.

Шта се ту може, ако је то била грешка, онда нека неко објасни шта је човек могао да уради, да ли је постајала друга алтернатива?

Мислим да није било друге, ствар је прошла испитање. Али видим остало је још посла како би се решимо тих авети и демона који смо тако призивали у давној прошлости.

Када анализирамо ствар и њено стање, треба да имамо све доступна знања при руци, правилну селекцију, ону кључну, из физике, хемије, биологије итд.

На питања, рецимо, да ли смо условљени потребом да поседујемо власт, инситирамо и сматрамо да та власт пренадлежи мени, и да је све чиним да ја будем тај који влада, зашто је онда то тако, то се примећује у сваком сегменту друштва?

По моме, да би нашао одговор тој појави, и разумео узрок таквог нагона, ја налазим ослонац у једном из многих закона физике. Један атом и његово обележје, или, зашто не, најситнија честица, с тим да она већ постоји, аутоматски јој преднадлежи и право на простор.

То је тај први и за мене фундаментални закон, место, ревира, свој простор. Ако то узмемо у обзир, онда је лако објаснити конфликт или хармонију када две честице колидирају, једна од њих ће да преовлада, али тиме и сама губи своје обележје (бива измењена).

Питање је, пошто смо у контакту са многим стварима, како успоставити хармонију између њих, јер у противном, ми смо у конфликту.

Лично мислим да смо у сталном прелазу из једног у друго, и да нисмо увек у стању да очувамо контролу. Могуће да то тако и мора да буде, да би смо уопште говорили о процесу, или стање, које ми називамо, живот.

Нема зла или добра, то није прави назив. То је једна монета са два лица, без тога и живот, сама свест о себи не би била могућа. Треба само привикнути, и прихватити, не правити разлику између доброг и лошег који уствари и не постоје.

Ма није му дата шанса. Бог је требао после стварања да се повуче назад, нестане, постане неприметан. Да једноставно прилегне и дивани, и ужива у свом ремек делу.

Не, Бог изабра да прчка у сваку радњу, да је главни, најпаметнији и најачи. Требао је да да Луцифери слободан плеј „граунд”.

Јербо, види паралелу, човек очува дете, кад одрасте, оно је свој човек, немој да му се мешаш у брак и у фамилију, пусти га да живи свој живот.

Не, овај као и енглеска краљица, не даје круну Чарлсу, овај јада има да пандркне колико видим пре Ње, решио „Носферату” да је однесе са собом у гроб.

Замисли људи који стегну стечено богатство и не пуштају „чувају да дете има шта да наследи”, а дешава се да надживе своје дете. Поготово овај, Он (Бог) је кажу, вечит.

Sukob unapred najavljen

Božanska tajna

Bog je sva ingeligentna bića stvorio kao slobodna moralna bića sa sposobnošću da iz ljubavi budu verna Stvoritelju ili da odbace Njegov autoritet. Nekoliko novozavetnih tekstova pokazuju da je Bog predvideo otpad među anđelima i neposlušnost koja će iz toga uslediti. On je unapred znao da će i čovečanstvo biti navedeno da se prikljući pobuni.

Pre početka računanja vremena (bar što se ove planete tiče) – u nekom delu večnosti u prošlosti - Bog, što znači Otac, Sin i Sveti Duh, sačinio je plan spasen ja da bi rešio problem koji će se pojaviti. Apostol Pavle govori o tom planu kao o „tajni koja je bila sakrivena od postanja sveta” (Rimljanima 16,25). Ova „tajna” ili „sakrivena mudrost”, kaže Pavle, postoji od davnina, „pre sveta”, dakle, pre nego što se počelo računati vreme na našoj planeti (1. Korinćanima 2,7).

Ova tajna je „tajna evanđelja”, kako Pavle objašnjava na drugom mestu (Efescima 6,19). Očigledno je, prema tome, da pobuna koja je izbila među nekim stvorenim inteligentnim bićima u svemiru, nije iznenadila Boga. Božansko Trojstvo je već odredilo „hitne mere” za spasenje prevarenih ljudskih buntovnika – plan kojim će se osigurati i efikasno sredstvo da se pobuna zauvek onemogući.

1. Blagodat je pokrenula plan

„Blagodat” je milosrdno nebesko ponašanje iz ljubavi prema buntovnim grešnicima sa Zemlje, koji takvo ponašanje ničim nisu zaslužili. Na osnovu svoje blagodati Bog je odlučio da izbavi i preobrazi sve pokajane grešnike koji su prihvatili mere preduzete radi njihovog spasenja. Apostol naglašava da se njihovo spasenje ne može pripisati nekim njihovim dobrim delima koja su učinili, već Božjoj „naredbi i blagodati, koja nam je dana u Hristu Isusu pre vremena večnih” (2. Timotiju 1,9).

2. Hristova pomiriteljska smrt

Bog je odlučio da će pomiriteljska smrt Isusa Hrista predstavljati srž plana spasenja. Apostol Petar je potvrdio postojanje te odluke kada je mnoštvu koje je prisustvovalo prazniku Pedesetnice u Jerusalimu rekao o Hristu: „Ovoga određenim savetom i promislom Božjim predana primivši, preko ruku bezakonika prikovaste i ubiste.” (Dela 2,23) Kasnije je pisao svojoj braći, hrišćanima: „Znajući da se propadljivim srebrom ili zlatom ne iskupiste iz sujetnoga svojega življenja koje ste videli od otaca, nego skupocenom krvlju Hrista, kao bezazlena i prečista jagnjeta, koji je određen još pre postanja sveta i javio se u poslednja vremena vas radi.” (1. Petrova 1,18-20)

Po svom karakteru Bog je pravedan i milosrdan, svet i milostiv. Bez obzira koliko voleo buntovne grešnike među ljudima, Bog nikako ne bi mogao ostati pravedan kada bi im jednostavno otpisao grehe. Međutim, još pre ulaska greha i pobune u svemir, Bog je odlučio da ukaže svoju blagodat pokajanim grešnicima preko Isusa Hrista, drugim rečima, preko Njegove pomiriteljske smrti. Ova kazna, Hristova zamenička smrt, zadovoljiće zahteve božanske pravednosti i omogućiti pokajanim grešnicima da dobiju oproštenje greha i da se pomire sa Bogom (Rimljanima 3,21-26).

3. Prihvatanje uslova spasenja

Bog – Otac, Sin i Sveti Duh – odlučio je da primi u svoju „porodicu” sve pripadnike Adamovog grešnog roda koji prihvate Isusa Hrista kao svog Spasitelja i Gospoda i koji sklope zavet vernosti s Njime. Apostol je napisao: „Blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, koji nas je blagoslovio svakim blagoslovom duhovnim na nebesima kroz Hrista, kao što nas izabra kroz njega pre postanja sveta ... odredivši nas napred kroz Isusa Hrista sebi za posinaštvo, po ugodnosti volje svoje, na pohvalu slavne blagodati svoje kojom nas oblagodati u ljubaznome.” (Efescima 1,3-6) Niko nije unapred određen da bude izgubljen, jer je načinjen plan prema kojemu, kao što je apostol Jovan kasnije napisao: „Koji ga primiše dade im vlast da budu sinovi Božji, koji veruju u ime njegovo.” (Jovan 1,12; vidi Bog IV.B!)

4. Obnavljanje karaktera

Apostol Pavle nagoveštava da se Bog postarao da izleči pokajane grešnike od razornog unutrašnjeg delovanja greha u njihovim srcima. On kaže da je dobio zadatak da objavi „tajnu koja je bila sakrivena od postanja sveta i naraštaja”, a posebno određeni aspekt te tajne, „koja je Hristos u vama, nada slave” (Kološanima 1,26.17). Pošto Hristos treba da živi u verniku (Galatima 2,20) preko svoga Svetoga Duha (Jovan 14,16-18.23; Rimljanima 8,9.20), obećanje o Njegovom boravku u srcu vernika verovatno se odnosi na preobražavajuće i obnavljajuće delovanje Svetoga Duha u životu čoveka (Jovan 3,6-8; Rimljanima 8,14-16; vidi Bog VII.C.5.c!).

Ukoliko je ovo tumačenje teksta u Kološanima pravilno, Božji plan se postarao da zadovolji dve velike potrebe grešnog ljudskog roda: (1) smrt, kazna za greh, biće poništena Hristovom pomiriteljskom, zameničkom smrću kao kaznenom merom; (2) sila greha u ljudskom srcu biće savladana Hristovom silom pod uticajem Svetoga Duha koji deluje u srcu vernika.

5. Večna nagrada

Dva teksta govore o nagradi koju je Bog odredio onima koji prihvate plan spasenja. Apostol Pavle piše u Poslanici Titu 1,2. o vernikovoj „nadi večnoga života koji obeća nelažni Bog pre vremena večnih”. Isusova priča o konačnom sudu proširuje obećanje o večnom životu: „Tada će reći car onima koji mu stoje s desne strane: hodite blagosloveni oca mojega, primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta.” (Matej 25,34) Pošto je ovo nasleđeno carstvo ustvari ponovo stvorena i obnovljena Zemlja – što je za sada još budućnost (Matej 5,5; 2. Petrova 3,13) – izraz „pripravljeno” odnosi se na odluku koju je Bog doneo u večnosti u prošlosti stvarajući plan spasenja.

U istoj priči Isus govori i o delu odluke koji se odnosi na nepokajane buntovnike: „Idite od mene prokleti u oganj večni, pripravljen đavolu (diabolos) i anđelima njegovim!” (Matej 25,41) Prema tome, u nebeskom savetu koji je održan pre stvaranja sveta, Bog je najavio konačnu sudbinu i pokajanih i nepokajanih pripadnika ljudskog roda. Iz ove izjave se može videti da Bog nikada nije nameravao da ljudski rod prepusti propasti. Uništenje je namenjeno jedino „đavolu i anđelima njegovim”.

Ova niz značajnih tekstova, u kojima su iznesene osnovne karakteristike Božjeg plana spasenja, prepoznaje „neprijatelja”, začetnika moralnog sukoba koji će potresati svemir hiljadama godina: to su „đavo i anđeli njegovi” koji su se udružili s njime. Jedan od razloga što se Mesija morao pojaviti na svetu bila je u potreba da se nebeska odluka Oca, Sina i Svetoga Duha o načinu spasenja grešnika objavi ljudima. „Otvoriću u pričama usta svoja, kazaću sakriveno od postanja sveta!” (Matej 13,35; vidi Spasenje II. A!)

B. Izazivač

U priči o sudu (Matej 25) Isus je izazivača sukoba, neprijatelja božanskog poretka, nazvao „đavolom”, što je samo jedan od naziva koji se daju toj zloj ličnosti. O njemu se govori i kao o Sotoni i kušaču (Matej 4,1.3.10). U Knjizi Otkrivenja on se naziva „aždaha velika”, „stara zmija” – što je podsećanje na način kojim se poslužio da iskuša Evu – i kao „varalica celog vasionog sveta” (Otkrivenje 12,9; 20,2). On se zove „nečastivi” (Matej 13,19) i „opadač braće svoje” (Otkrivenje 12,10).

Sotona se predstavlja kao starešina anđela koji su se udružili s njime (Matej 25,41) i nosi titulu Velzevul, „knez đavolski” (Marko 3,22). Demoni se ponekad nazivaju duhovima (Luka 9,39.42), nečistim duhovima (Marko 7,25.26), ili zlim duhovima (Luka 8,2). Sotona u Bibliji dobija i titulu „kneza koji vlada u vetru” (Efescima 2,2), „kneza ovoga sveta” (Jovan 12,31; 14,30; 16,11), i „boga sveta ovoga” (2. Korinćanima 4,4; vidi Smrt I.B.2. a-d!).

Sporna pitanja

Ne može se pretpostaviti da je buna odjednom buknula punom žestinom. Trebalo joj je vremena da se razvije. Ni sukob se nije mogao pojaviti bez nekog bar naizgled stvarnog razloga koji bi ga opravdao. Međutim, u savršenom svemiru, u kojemu ničega nije nedostajalo, svakako da ostaje tajna kako je jedno stvoreno, zavisno biće počelo da priželjkuje presto samopostojećeg Stvoritelja – što izgleda nemoguće samo po sebi.

Oko čega se vodio spor? Nijedan pojedinačni tekst ne navodi tačna pitanja koja je Lucifer postavio, zaslepljen ohološću, pokušavajući da uzurpira božanske prerogative. Međutim, možemo slobodno pretpostaviti na temelju nekoliko biblijskih tekstova, prirodu spora i pitanja oko kojih se vodio.

a. Božji zakon. Apostol Jovan daje najjednostavniju definiciju prirode greha. „Svaki koji čini greh i bezakonje čini; i greh je bezakonje.” (1. Jovanova 3,4) Očigledno je iz same Poslanice da apostol govori o moralnom zakonu, pod čiju jurisdikciju je Bog stavio svoja inteligentna stvorenja (1. Jovanova 3,15; 5,21).

Međutim, greh je daleko ozbiljniji od običnog bezakonja. Biblija izjednačuje načela i propise moralnog zakona – prilagođene prilikama i vrsti inteligentnih bića – sa Stvoriteljevom voljom. Psalmista peva u jednom mesijanskom tekstu: „Hoću činiti volju tvoju, Bože moj, i zakon je tvoj meni u srcu!” (Psalam 40,8) Greh se prema tome smatra namernim kršenjem Božje volje ili bunom protiv Boga Stvoritelja. Kada grešnici namerno prestupaju moralni zakon, vređaju i odbacuju i samog Stvoritelja.

Kada, prema tome, Biblija kaže da „đavo greši od početka” (1. Jovanova 3,8), možemo slobodno zaključiti da je Lucifer posumnjao u potrebu da sveta bića, kao što su anđeli, treba da se pokore Božjoj moralnoj zapovesti. Možemo pretpostaviti i da je Božji zakon proglasio ograničavanjem anđeoske lične slobode. Apostolova izjava ukazuje da je Lucifer na kraju odbacio božanski autoritet, slomio jaram poslušnosti vladavini svoga Stvoritelja, i otvoreno počeo kršiti Njegovu jasno izraženu volju.

b. Božji karakter. Iza izražene volje Zakonodavca je Njegov karakter. Sumnjajući u Božji zakon, Lucifer je posumnjao i u karakter Stvoritelja. Ukoliko je moralni zakon, onako kako je formulisan za anđele – što je Lucifer očigledno isticao - nepotreban i ako ograničava njihovu ličnu slobodu, onda Stvoritelj ima neke svoje skrivene pobude kada inteligentna bića podvrgava takvim ograničenjima. Može se, dakle, pretpostaviti da je među anđelima širio glasine da su Stvoriteljeve pobude pogrešne. Možda je Bogu bilo potrebno da se oseti kao nadmoćno biće koje može samovoljno zahtevati slepu poslušnost od svojih stvorenja.

Isusov opis arhibuntovnika dobro se uklapa u ovu raspravu, jer govori o Luciferovom pogrešnom predstavljanju Božjeg karaktera. „On je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini, jer nema istine u njemu, kada govori laž, svoje govori, jer je laža i otac laži.” (Jovan 8,44) Isus je otvoreno optužio Lucifera za ubistvo i za laž, za kršenje moralnog zakona. Ali, koga je Sotona ubio ili na koga je lagao na Nebu pre svog izgnanstva?

Pošto i Isus i Jovan opisuju „gnev” i „mržnju” kao misaone korene ubistva, Učitelj je verovatno mislio na čudna osećanja koja je Lucifer počeo da gaji i koja su ga navela na delovanje. U svetlosti Isusove izjave, možemo pretpostaviti da je Lucifer, gajeći u srcu duboku mržnju prema Bogu, krenuo od anđela do anđela pogrešno predstavljajući Božji karakter. Samo je podmuklim lažima o božanskom karakteru i vladavini mogao uspeti da navede veliki deo anđela da mu se pridruže.

c. Samostalnost stvorenih bića. Prva dva sporna pitanja nisu još otkrivala Luciferovu pravu želju: da bude nezavisan od svog Stvoritelja. Pošto je Bog izvor i održavatelj života, onda je jasno da sva stvorena bića zavise od Njega i da ne mogu postojati bez Njega. Želja i pokušaj sticanja nezavisnosti od Boga predstavlja prvenstveni greh stvorenog bića; dok samu srž pobune protiv Boga i Božje vladavine predstavlja pokušaj zbacivanja „jarma” pokornosti i poslušnosti Bogu.

Lucifer – prvi grešnik – pokušao je da se oslobodi božanskog autoriteta. Isaijino proročanstvo govori o tome: „A govorio si u srcu svom, izaći ću na nebo, više zvezda Božjih podignuću presto svoj, i sešću na gori zbornoj, na strani severnoj, izaći ću u visine nad oblake, izjednaćiću se s Višnjim!” (Isaija 14,13.14) Pet puta Lucifer se hvali onim što će učiniti. Njegovo „ja” postalo je središte njegovih misli, izgoneći iz njegove prirode nesebičnu požrtvovnu ljubav koju je Stvoritelja u njega usadio prilikom stvaranja. Lucifer je poželeo da sam sebi bude bog. U stvari, to i jeste srž autonomije. Buntovno stvorenje viče: „Nisi mi potreban, Bože; potpuno sam sposoban da sam upravljam svojim životom!”

d. Božanska pravednost i milost. Izgleda da je Lucifer pomislio da je otkrio slabu tačku u božanskom karakteru, mesto na kojemu se dve božanske osobine prividno sukobljavaju. Biblija opisuje Lucifera kao „opadača braće naše, koji ih opadaše pred Bogom našim dan i noć” (Otkrivenje 12,10; Zaharija 3,1-5). Možemo pretpostaviti da je Sotona tvrdio da su i oni, slično njemu, samo grešnici, pa da zato odriče pravo Nebu da im udeli svoju blagodat i oproštenje. Sporno pitanje glasi: Kako Bog može da bude istovremeno pravedan i milostiv? Ako je poslušnost Božjoj izraženoj volji tako vitalna za sreću inteligentnih stvorenja, kaže Lucifer, onda Bog može pokazati jedino pravednost prema grešnicima koji su je prekršili. Nije pošteno pokazati milost prema prekršiocima! Pravednost i milost se međusobno isključuju!

Videće se odmah da bilo koje sporno pitanje povezano sa izražavanjem božanskih atributa pravednosti i milosti smesta stavlja pod znak pitanja i verodostojnost plana spasenja. U vreme Luciferove pobune plan spasenja je bio potpuno nepoznat inteligentnim bićima. Bila je to „tajna”, sakrivena u Božjem srcu (Rimljanima 16,25.26; 1. Korinćanima 2,7).

Ovo posebno pitanje nas osposobljava da shvatimo koliko je stvaran problem s kojim se Bog suočio posle pojavljivanja greha i pobune. Božanska ljubav i Njegova samilost prema inteligentnim bićima koja je stvorio nisu se promenile niti nestale. Ali, kako bi sveti Bog mogao da pruži milost buntovnim grešnicima – bez obzira na njihovo pokajničko držanje – i da ipak ostane pravedan i veran svojoj prirodi? Nebeski plan spasenja će nam dati odgovor.

3. Čiji je autoritet najbolji?

Ako možemo suditi prema stanju na našoj planeti, svako inteligentno biće u celom Božjem svemiru je podložno nekom autoritetu. Apsolutna sloboda ne postoji u prirodi niti u ljudskom društvu. Prema tome, ne postavlja se pitanje kako možemo izbeći podložnost autoritetu, već pod kojim autoritetom će moj život doživeti najveći procvat – sada i u večnosti?

Najkorisniji duhovni autoritet u svemiru bio bi onaj koji bi podupirao najviši razvoj mentalnih, fizičkih i duhovnih sposobnosti svojih podanika. Svakako, takav autoritet bi morao da bude pokrenut istinskom brigom za dobro svojih podanika, jer jedino u atmopsferi prihvatanja i poštovanja podanik može da razvije svoj puni potencijal. I to je upravo autortet koji upravlja Božjim svemirom inteligentnih stvorenih bića.

Međutim, u davno doba zore stvaranja kako se moglo znati da je Božji autoritet zaista najbolji? Bio je to jedini poznati autoritet. Stvorena inteligentna bića imala su pred sobom samo dve mogućnosti izbora: (1) mogla su se osloniti na reč svoga Stvoritelja da je Njegova vladavina najbolja ili (2) su mogla preći pod vlast novog autoriteta i možda dokazati da je njihov Stvoritelj pogrešio.

Luciferova pitanja i konačna neposlušnost naterali su anđele da se odluče. Najviši anđeo Neba uputio je direktni izazov Stvoritelju. Odbacio je Božji moralni zakon i vladavinu. Izrazio je sumnju u Božji karakter i pobude. Zahtevao je da se stvorenjima prizna pravo da budu nezavisna i slobodna od božanske kontrole. Zatim, proglasio je da je istovremeno iskazivanje božanske pravednosti i milosti nespojivo s Njegovom svetošću. Pošto nije uspeo da promeni mišljenje i ponašanje Lucifera i njegovih sledbenika, Bog je bio prisiljen da ih istera sa Neba i da im oduzme položaje. I tako je počeo veliki moralni sukob između Boga i Lucifera. Ovaj spor će se kasnije razvijati na areni ljudske istorije.

U toku narednih stoleća trajanja ovog sukoba na Zemlji, dve velike istine o autoritetu su bile stavljene na probu pred svim inteligentnim bićima u Božjem svemiru: (1) Vlast utemeljena na ljubavi je nesebična. Ona će uvek vladati u najboljem interesu svojih štićenika. Zakoni, zahtevi, ili ograničenja uvek će imati interese stvorenih bića na srcu, iako se to možda neće videti na prvi pogled. (2) Svaki drugi suprotni autoritet, po samoj prirodi stvari, mora da bude utemeljen na sebičnosti. Takav autoritet će na kraju krajeva izrabljivati i uništavati svoje podanike. On može da obećava mnogo, može čak naizgled dozvoliti svojim podanicima potpunu slobodu, ali se će na kraju pokazati da je rušilački delovao i potkopavao interese svojih podanika.

Pad ljudskog roda

Slično anđelima, Adam i Eva su bili stvoreni ka oslobodna moralna bića. Zabrana da jedu plod s drveta poznanja dobra i zla stavio ih je na jednostavnu probu, omogućujući im da ostanu poslušni Bogu iz ljubavi ili da prekrše Njegovu volju, uzdižući svoju volju nasuprot Njegovoj. Kada je Sotona stao pred Evu preobučen u zmiju koja je ležala na granama drveta (Otkrivenje 12,9), imao je nameru da u njeno srce poseje seme sumnje u Božje poštenje , tako da se prevari i da prekrši Njegovu volju. Na Evino priznanje da mogu slobodno jesti sa svakoga drveta u vrtu osim sa toga jednoga koje ne smeju ni dirati ni jesti, Sotona joj je ubrizgao svoj otrov, lukavo napominjući: „Nećete vi umreti! Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kada okusite s njega otvoriti oči pa ćete postati kao bogovi i znati šta je dobro i šta je zlo!” (1. Mojsijeva 3,4.5)

Eva je prihvatila Sotoninu laž i sumnju, brzo zaboravljajući sve što je znala o Bogu, svom Stvoritelju. Možda je pomislila: ukoliko su Božje pobude za zabranu sumnjive, tada ni Njegova pretnja smrću ne mora da bude istinita. Te pretpostavke su se brzo ukorenile u njenom umu i ona je odlučila da pokaže svoju nezavisnost – da provede i svoju volju i da bude neposlušna Božjoj zapovesti. Eva je uzabrala roda i pojela ga, a kasnije je nagovorila i Adama da se povede za njome (1. Mojsijeva 3,6).

Sotona je naveo Evu da razmišlja onako kako je razmišljala, ali je Adam sam odlučio, kada je saznao za Evinu odluku, da otvoreno prekrši volju svoga Stvoritelja (1. Timotiju 2,14). On očigledno nije prihvatio Evina gledišta o

problemu, ali je oklevao da izgubi ženu koju je voleo. Međutim, kao poglavar ljudskog roda, Adam je svakako odgovoran što je celo čovečanstvo stavio pod vlast greha (Rimljanima 5,12-19).

Kada se pad anđela uporedi s padom Adama i Eve, vidimo izrazitu sličnost. Oba grešna roda inteligentnih bića su posumnjala u (1) Stvoriteljev karakter i u (2) Njegove zapovesti. Posledica je bila (3) podizanje volje stvorenja nasuprot jasno izraženoj volji Stvoritelja. Greh – po svojoj srži – predstavlja zahtev da stvorenja budu nezavisna od Boga. Grešnik odbija da se podloži božanskom autoritetu, bez obzira da li se pobuna dešava na svemirskom nivou ili u okviru srca jednog pojedinca. Greh je isti i kod anđela i kod ljudi: samovoljno odbijanje pokornosti bilo kome osim sebi samome.

Pad ljudskog roda u greh uticao je na čoveka na mnogo načina: 1. Smrt je postala čovekov deo (1. Mojsijeva 3,19; Rimljanima 5,12); 2. Vlast nad Zemljom bila je prenesena na Sotonu. Za neko vreme Bog je dozvolio Sotoni da u ograničenoj meri vlada Zemljom; Biblija ga opisuje kao „boga ovoga sveta” i kao njenog vladara (2. Korinćanima 4,4.5; Jovan 12,31). Pad je kao posledicu imao i kvarenje ljudske prirode, svi aspekti – intelektualni, emocionalni, voljni - osetili su posledice greha (Jeremija 17,9; Efescima 4,18). Ukratko, Adamov greh otuđio je čoveka od Boga. Ljudi su postali Božji „neprijatelji” (Rimljanima 5,10) i „deca gneva” (Efescima 2,3), što znači, potpali su pod Božji sud. Karakteristika grešnika je protivljenje Božjem zakonu i Njegovom autoritetu (Rimljanima 8,7; Vidi Greh III. B. 1-4!).



D. Dodatna dimenzija Neba

Ljudskom rodu pad u greh nije doneo slobodu i nezavisnost. Moralni pad Adama i Eve omogućio je Sotoni da ovu Zemlju pretvori u svoj mostobran u borbi protiv Boga. Pali anđeli i pali ljudi ujedinili su se sada u pokvarenu alijansu protiv autoriteta Stvoritelja. I jedni i drugi su postali zli pošto su otpali od Boga.

U svojoj usmenoj osudi Sotone u obliku zmije, međutim, Stvoritelj je dodao novu dimenziju velikom sukobu, osiguravajući sredstvo uz čiju pomoć čovek može da se oslobodi obaveza svoga grešnoga saveza sa Sotonom, ukoliko poželi da to učini. Bog je rekao Sotoni: „Još stavljam neprijateljstvo između tebe i žene, i između semena tvojega i semena njena!” (1. Mojsijeva 3,15)

Jevrejski pojam „neprijateljstvo” (ebah) ima značenje ličnog neprijateljstva ili mržnje među suparnicima. U svojoj borbi protiv Stvoritelja, Sotona je dozvolio da se u njemu razvije intenzivno neprijateljstvo prema Bogu i svakom aspektu Njegove vladavine. Sa druge strane, grešni čovek nije gajio nikakvu prirodnu mržnju protiv Sotone. U svom proglasu, koji smo upravo naveli, Stvoritelj je obavestio Sotonu da je upravo isadio takvo neprijateljsko držanje u srce palog čoveka.

Biblija nagoveštava da je taj novi elemenat ustvari božanska blagodat, što znači, delovanje Svetoga Duha na ljudsko srce. Njegova prisutnost i uticaj osposobiće grešnika da mrzi greh i da se otrgne ispod Sotonine kontrole. Isus je o ovoj istini razgovarao s Nikodimom: „Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božje. Što je rođeno od tela, telo je; a što je rođeno od Duha, duh je. Ne čudi se što ti rekoh, valja vam se nanovo roditi. Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide; tako je i svaki čovek koji je rođen od Duha.” (Jovan 3,5-8)

Sveti Duh, delujući preko savesti (Rimljanima 9,1), pokreće pripadnike ljudskog roda, pokušavajući da grešnike privuče Bogu. I dok osvedočava i obraća, On usađuje i neprijateljstvo prema zlu i ljubav prema pravednosti (Amos 5,14.15; Jevrejima 1,9). Ova značajna uloga Svetoga Duha – stvaranje neprijateljstva prema grehu i svakoj nepravdi – omogućuje oslobađanje od robovanja Sotoni.

E. Nebeski ciljevi

Padom Adama i Eve Sotona je zadobio, bar na prvi pogled, odlučujuću pobedu u velikom sukobu. Ljudski rod, kao i mnoštvo anđela, otvoreno je odbacio Božji autoritet. Pobuna, koja je započela na Nebu, proširila se i na ljudsku vrstu. Planeta Zemlja se sada pridružila pobuni i odvojila od Neba. Možda će se i druge vrste inteligentnih stvorenja priključiti buntovnicima?

Ali, širenje neposlušnosti nije Boga zateklo nespremnim. Moralna bitka je sada započela i plan spasenja – pripremljen u dalekoj prošloj večnosti – sada je bio oživljen. Razmatrajući njegove osnovne aspekte (Vidi I.A!), možemo prepoznati njegova četiri cilja:

1. Da se Božja vladavina, Njegov karakter i zakon operu od svih optužbi.
2. Da se zadobije i ponovo potvrdi vernost bezgrešnih inteligentnih stvorenja.
3. Da se osigura spasenje svih grešnika koji će se odazvati pozivu Neba da prihvate Stvoriteljevu milosrdnu upravu.
4. Da se unište Sotona i njegovi buntovni anđeli i nepokajani grešnici među ljudima, da se uklone sve posledice greha vraćanjem Zemlje u prvobitno stanje i obnavljanjem prvobitnog sklada u svemiru.


III. Veliki sukob na Zemlji – Stari zavet

A. Božanska inicijativa

U svojoj osudi Sotone – zmije – u Edemu, Stvoritelj je prvi put najavio dolazak Mesije – Otkupitelja koji će svojom pomiriteljskom smrću omogućiti spasenje pokajanim grešnicima i uništenje Sotone i njegovih zlih četa.

1. Obećanje

„Ono će ti na glavu stajati (smrtonosni udarac Sotoni-zmiji), a ti ćeš da u petu ujedati.” (1. Mojsijeva 3,15) Isto onako kao što se pupoljak postepeno razvija, tako je ova tajansvena izjava u toku stoleća polako otkrivala svoje značenje, dok su se pojedinosti najavljivale preko proroka. Božjim sledbenicima je bilo rečeno da će se obećano ženino Seme pojaviti među Avramovim potomcima (1. Mojsijeva 12,3; 22,18; Galatima 3,16), potomcima njegovog praunika Jude (1. Mojsijeva 49,10) i kasnije među njegovim potomcima iz Davidove porodice (Psalam 89,20-37; Jeremija 23,5.6). Apostol Pavle govori Timotiju: „Opominji se Gospoda Isusa Hrista, koji usta iz mrtvih, od semena Davidova, po evanđelju mojemu!” (2. Timotiju 2,8)

2. Rituali prinošenja žrtava

Sasvim je očigledno da su rituali prinošenja žrtava uvedeni neposredno posle Adamovog i Evinog pada u greh da bi se u njima i njihovim potomcima sačuvala nada u obećanog Spasitelja (1. Mojsijeva 4,4; Jevrejima 11,4). Žrtve su predstavljale i simboličko sredstvo dobijanja oproštenja greha na temelju grešnikove vere u Boga (Jevrejima 9,22), koji će poslati istinsko Jagnje da umre zastupničkom smrću za ljudske grehe (Jevrejima 10,4; Jovan 1,29).

Jednostavne žrtve patrijaraha (1. Mojsijeva 8,20; Jov 1,5), konačno su bile pretvorene u potpuno razvijen sistem prinošenja žrtava sa opunomoćenim sveštenicima i Svetilištem – prvo šatorom, a kasniije stalnim Hramom. Biblijski podaci ukazuju da je sistem bogosluženja u jevrejskom Svetilištu – kao i jednostavniji patrijarhalni sistem iz kojega je proizašao – bio oblikovan da simbolima i slikama propoveda „evanđelje” ili plan spasenja, onako kako je bio prvobitno uspostavljen u savetu Božanstva. Kao što pisac Poslanice Jevrejima kaže: „Jer je nama (hrišćanima) objavljeno (evanđelje) kao i onima (Izrailjcima)” (Jevrejima 4,2; Vidi Svetilište I!).

Sotonske optužbe

Iako se Sotonine aktivnosti samo uzgredno spominju u Starom zavetu, dva važna teksta navode Sotonu po imenu. Njima je osvetljena druga strana Sotonine aktivnosti u velikom sukobu između dobra i zla.

a. Jov 1,6-12; 2,1-8. Jovovo iskustvo se zbilo izvan granica jevrejske kulture i očigledno u doba patrijaraha. Prognan iz svoje nebeske službe, Sotona je prigrabio vlast nad ovom Zemljom posle Adamovog greha. I tako se u Knjizi o Jovu Sotona pojavljuje u nebeskim savetima kao predstavnik i vladar ove Zemlje. „A jedan dan dođoše sinovi Božji da stanu pred Gospodom, a među njih dođe i Sotona.” (Jov 1,6.7; 2,1))

U vezi s moralnim sukobom između Boga i Sotone, dve osnovne činjenice proističu iz Jovovog strašnog iskustva u patnjama: 1. Pošto je po Stvoriteljevoj mudrosti Sotoni i palim anđelima dozvoljeno da primenjuju i prikazuju načela sebičnosti, samoljublja i greha, i Božji verni sledbenici, zajedno s ostalima, mogu očekivati da će trpeti napade ovih neprijatelja svakog dobra, naravno, u okviru dozvoljenih granica (1. Korinćanima 10,13). 2. Međutim, lične patnje nisu uvek posledica ličnih greha; one mogu da budu i posledica direktnih Sotoninih napada, kao što je to bilo u Jovovom slučaju.

b. Zaharija 3,1-10. Pokajnički jevrejski izgnanici vratili su se iz vavilonskog robovanja u Palestinu pod političkim vodstvom Zorobavelja i duhovnim nadzorom prvosveštenika Isusa, sina Josedekova, verovatno u proleće 536. godine pre Hrista. Pokušali su da ponovo izgrade Hram i da obnove državu. Ali, protivljenje okolnih neznabožačkih naroda bilo je skoro neizdržljivo. U viđenju prorok Zaharija gleda prvosveštenika Isusa, sina Josedekova, odevenoga u „prljave haljine” – nekadašnje grehe naroda – kako stoji pred „anđelom Gospodnjim” i moli se za Gospodnje oproštenje i blagodat tako da narod može ponovo da uspostavi svoju državnost.

I Sotona je opisan kako stoji uz njega i optužuje narod u ličnosti prvosveštenika zbog njegovih nekadašnjih greha, i kako se buni protiv Božje spremnosti na oproštenje. Međutim, Gospodnji anđeo ukorava Sotonu i pokajanje prvosveštenika u ime naroda biva prihvaćeno. Prljave haljine su uklonjene i Bog mu daje prekrasne nove prvosvešteničke haljine. Božanska milost nadvladava Sotonine optužbe.

5. Sotona je skoro uspeo u svojoj nameri

Gospod je dozvolio surove disciplinske mere vavilonskog robovanja. Tim sredstvima je želeo da spase i očisti ostatak naroda koji će se onda vratiti u svoju postojbinu da pripremi svet za dolazak Mesije (Jeremija 24). U stvari, manje od 50 hiljada ljudi vratilo se pod Zorobaveljom (Jezdra 2,64.65), dok za drugu selidbu pod Jezdrom 457. godine pre Hrista nisu navedeni nikakvi brojevi, ali podaci ukazuju na mnogo manji broj povratnika (Jezdra 8). Veći deo Jevreja je odlučio da ostane u zemljama izvan Palestine u koje su ih preselili i naselili njihovi gospodari.

Nekoliko godina kasnije, u toku vladavine persijskog vladara Kserksa, biblijskog Ahasvera (486-465. pre Hrista), carev najistaknutiji dvoranin, Aman Agagej, planirao je da uništi sve Jevreje u celom carstvu u toku samo jednog jedinog dana (Jestira 3,8-15). Zahvaljujući Božjem proviđenju i zalaganju jevrejske carice Jestire zavera je bila osujećena. Još jednom je Sotonin pokušaj da ućutka Jevreje kao Božje svedoke doživeo neuspeh.

IV. Veliki sukob na Zemlji – Novi zavet

A. Nadmoćno proviđenje

Izrailjski narod je najvećim delom propustio da odigra ulogu Božjeg svedoka i da tako pripremi svet za dolazak obećanog Otkupitelja. Međutim, Božja „večna namera” (Efescima 3,11) ne poznaje poraz. Uprkos neverstvu ljudskih oruđa, Bog je nastavio da ostvaruje plan spasenja. U toku daljeg razmatranja, pratićemo napredovanje dela istine u sukobu sa Sotonom.

1. Sve čvršći centralni položaj Biblije

Neopterećeni pokušajima da postignu političku autonomiju, Judejci su posle povratka iz vavilonskog ropstva mogli da se svesrdnije posvete proučavanju Božje volje otkrivene u svetim spisima. Oko 80 godina posle povratka prvih izgnanika u Palestinu, „Jezdra sveštenik, književnik vešt zakonu Boga nebeskoga” (Jezdra 7,11.12) stigao je u Hanan s naređenjem persijskog vladara Artakserksa I. (Jezdra 7,11-26). „Jer Jezdra beće upravio srce svoje da istražuje zakon Gospodnji i da ga izvršuje i da uči Izrailja uredbama i zakonima.” (Jezdra 7,10) Zajedno sa Nemijom, koji mu se kasnije pridružio kao carski namesnik, Jezdra je poveo narod ponovnom posvećenju pravome Bogu, osnivajući pokret vraćanja Bibliji (Nemija 8-10).

Iako je ta inicijativa kasnije bila opterećena učenjima rabina, posedovanje svetih spisa i pristup Božjoj pisanoj Reči predstavljali su jednu od cenjenih prednosti judaizma. Apostol Pavle zato kaže: „Šta je, dakle, bolji Jevrejin od drugih ljudi? ... Mnogo, svakojako! Prvo, što su im poverene reči Božje!” (Rimljanima 3,1.2)

2. Rasejanje – dijaspora (Jovan 7,35)

U toku nekoliko stoleća međuzavetnog razdoblja, došlo je do širokog, dobrovoljnog rasejanje Jevreja po zemljama Mediteranskog područja. Umerene procene govore o četiri miliona Jevreja na području Rimske imperije izvan Palestine, oko tri miliona u samoj Palestini i oko jedan milion u zemljama nekadašnjeg izgnanstva izvan Rimske imperije. Nastanak dijaspore doveo je do dve važne pojave u okviru jevrejskog naroda izvan Palestine: (1) do osnivanja sinagoga gde god su se desetorica jevrejskih muškaraca mogla okupljati i (2) do prevoda jevrejske Biblije na grčki jezik (Septuaginta – treće i drugo stoleće pre Hrista).

3. Jevrejska misija

Između 50. godine pre Hrista i 70. godine posle Hrista jevrejska misija je cvetala u Rimskoj imperiji. Hiljade neznabožaca su dolazile u sinagoge. Jevrejsko naglašavanje monoteizma i visokih moralnih merila moralnog zakona imalo je veliku privlačnu moć. Mnogi od njih su postajali proželiti, prihvatali su jevrejsku veru, ali je većina ipak oklevala da prihvati obrezanje i druge elemente jevrejske tradicije. Ovi posetioci sinagoga su se tehnički delili na one „koji se boje Boga” (Dela 10,1.2; 13,16.26), i na one „koji služe Bogu” (Dela 16,14; 18,7). Prema tome, kada je apostolu Pavlu i drugim hrišćanskim Jevrejima bilo dozvoljeno da govore u sinagogama (Dela 13,15), obraćali su se dvema osnovnim grupama ozbiljnih vernika: „Ljudima Izrailjcima” – Jevrejima i „Onima koji se boje Boga” – neznabožačkim obraćenicima (Dela 13,16). Brzo rastenje hrišćanstva u Rimskoj imperiji moglo se pripisati, u velikoj meri, ovoj velikoj grupi neznabožaca – koji su već bili upoznati s osnovnim biblijskim istinama, jer su proučavali grčki prevod Biblije, Septuagintu – i koji su u Isusu Hristu videli Mesiju, ispunjenje velike nade jevrejskih vernika. Na taj i na mnoge druge načine, Bog je uspeo da prevlada neverstvo Jevreja i neznanje neznabožaca i da pripremi svet za najveći događaj u istoriji: za utelovljenje i službu Boga Sina (1. Timotiju 3,16).

B. Prvi Hristov dolazak

Biblija prvi Hristov dolazak i s njime povezane događaje smatra vrhuncem velikog sukoba između dobra i zla. Sotona je pobeđen i osuđen na krstu, potvrđen je plan spasenja grešnog čovečanstva, učinjeno pomirenje za grehe, uzdignut i opravdan Božji karakter i Njegov moralni zakon. Bog je pobedio. Bitke koje se i dalje vode služe zato da se u još većoj meri ispolji prava priroda pobune i da se još potpunije pokažu na delu osnovna sukobljena načela. Novi zavet opisuje Sotonine neumorne napore da spreči Hristovu misiju, da oslabi Njegov uticaj u narodu, i da ga ubije, ako ikako bude moguće.

1. Hristova pobeda najavljena preko proroka

U mnogostranom proročanstvu u Otkrivenju 12 simbolički je predstavljena Sotonina vruća želja da uništi Hrista. U viđenju apostol vidi „ženu odevenu u Sunce” (simbol Božjeg naroda, Isaija 54,5.6; Jeremija 6,2) koja upravo treba da rodi dugočekanog Spasitelja (Otkrivenje 12,1.2). Užasnut posmatra kako „velika crvena aždaha, koja imaše sedam glava i deset rogova, i na glavama njenim sedam kruna” zauzima položaj pred ženom „da joj proždere dete kada se rodi” (Otkrivenje 12,3.4). Žena konačno rađa „muško, sina, koji će pasti sve narode palicom gvozdenom” (podatak koji „dete” identifikuje kao Hrista, Otkrivenje 19,11-16). Pre nego što aždaha ((Sotona, Otkrivenje 12,9) uspe da uhvati dete, ono „bi uzeto k Bogu i k prestolu njegovu” (Otkrivenje 12,5).

I tako, širokim potezima proročki simbolizam ukazuje na Sotonine pokušaje da uništi Hrista prilikom Njegovog rođenja (Matej 2,1-18). Proročanstvo ne nagoveštava izričito Hristovu smrt u vreme prokuratora Pilata, ali ipak govori o posledicama tog žalosnog događaja. Viđenje naglašava činjenicu da je Hristos svojim utelovljenjem i stupanjem na Sotoninu teritoriju (ovu Zemlju) postao pobednik nad demonima, a ne njihova žrtva.

2. Hristova pobeda nad iskušenjima

U toku svoje zemaljske službe Isus je prvi sukob sa Sotonom imao neposredno posle službenog preuzimanja svoje mesijanske misije prilikom krštenja (Matej 3,13-17; Dela 10,38). U toku četrdesetdnevnog posta, Isus se u razgovoru sa Ocem pripremao za svoju kratku, ali napornu misiju. U tom trenutku, Sotona je suočio Spasitelja s tri vrlo oštra iskušenja, sračunata da ga odvrate od Njegove misije (Matej 4,1-11). Sva tri su u stvari imala isti cilj: da raspire sumnju i nepoverenje u nebeskog Oca i u Njegov plan za spasenje sveta. U jednom trenutku, Sotona je drsko predložio da će Hristu prepustiti „sva carstva ovoga sveta i slavu njihovu” (svakako bez patnji na Golgoti!), „ako padne i pokloni mu se” (Matej 4,8.9). Svaku lukavo zamišljenu probu Isus je odbacivao svedočanstvom Biblije (Matej 4,4.7.10). Konačno, Hristos je oterao drskog kušača rečima: „Idi od mene, Sotono!” (Matej 4,10) Iako je tada Sotona otišao, stalno se vraćao da kuša Spasitelja u toku cele Njegove zemaljske službe (Luka 4,13).

3. Hristove svakodnevne pobede nad demonima

Anđeli koji su zajedno sa Luciferom ili Sotonom bili isterani sa Neba u Novom zavetu se obično nazivaju demonima, đavolima ili nečistim duhovima. Demoni, koje je Isus isterivao iz bolesnika opsednutih nečistim duhovima, obično su priznavali Njegov pravi identitet, nazivali su ga Sinom Boga najvišega (Marko 3,11.12; Luka 4.33-35.41). Jednom prilikom su demoni, govoreći preko dvojice opsednutih, osporavali Hristovo pravo da leči njihove žrtve: „Šta je tebi do nas, Isuse, sine Božji? Zar si došao amo pre vremena da mučiš nas?” (Matej 8,29) Demoni su, dakle, svesni da je njihovo uništenje sigurno (Matej 25,41). Njihov neuspeh da obeshrabre Hrista i da narod odvrate od Njega svedočili su o Njegovoj konačnoj pobedi i njihovoj sigurnoj propasti.

Пуко си начисто - лечи се хулигану секташки уместо да се овде истришеш и силуjеш тему копи-пастама.

U vezi s kajanjem, postoji jedna mudra izreka koja kaže:
„Uvek predstoji jedno kajanje”!
Bila je noć, uz to i gusta magla kada su trojica zalutala. Da bude
još gore, osećao se težak i čudan miris, a vlaga im je otežavala
disanje. Zaključili su da se nalaze u nekoj pećini. Pod nogama
su osećali neke kamenice koje su im otežavale hodanje. Njihova
zabrinutost je iz minuta u minut bivala sve veća, izgubivši svaku
nadu, da će ikada moći da izađu na svetlost dana, išli su tako dalje.
Mrtva tišina, jedino što se povremeno čuo nekakav čudan glas: ako
uzmeš kajaćeš se, ako li ne uzmeš kajaćeš se! Nisu razumeli poruku.
Šta je to što bi mogli da uzmu, pitali se. Jedan od njih se sagnuo,
uzeo jedan kamenčić i stavio ga u džep. U jednom momentu ugledali
su malo svetlosti, uputili se u tom pravcu i na njihovu veliku
radost, izašli su iz pećine i iz mraka. Ne ponovilo se ovo nikada,
bio je njihov zaključak. Idući tako dalje, izvadi onaj čovek
kamenčić iz džepa. Kad ono, to nije bio običan kamen već neka vrsta
najskupljeg dragog kamenja. Ovaj što je jedan uzeo kajao se što
nije više uzeo, ova dvojica, bar da su i oni makar jedan uzeli.

>Pa zbog čega od svega Svemira i planeta i čuda i crnih rupa
Gospod posla taj šljam baš na Naš Svet?<

Bog je palog Lucifera,metamorfiranog sopstvenom zeljom u opadaca
(Sotonu),zbacio sa neba na zemlju,koja je bila prazna i bez uslova za
normalan zivot.
U nekom kasnijem periodu,Bog odlucuje da na zemlji stvori coveka kome
će zvanicno uruciti povelju o neotudjivom pravu na posedovanje,ukoliko
bude dobre volje da uljezu(Sotoni i njegovim demonima)nedvosmisleno
odkaze poslusnost i bilo koji vid saradnje.
Dakle,Adam i Eva su morali proćikroz isti onaj ispit kome su bili
izlozeni i ostali svetovi,pa čak i andjeli Bozji.Zašto je to bilo
neophodno?Zato sto je uzurpator tvrdio da kada bi bilo demokratije u
Bozjoj vladavini,mnogi stanovnici neba i nebeskih svetova bi navodno
prihvatili njegovu alternativnu ponudu.
I ako je unapred znao kuda vodi takva filozofija i kakva katastrofa
iz toga može proizaci,Tvorac je radi dobra svojih podanika izasao
u susret anarhisti,jer da nije tako postupio,mnogi bi stanovnici neba
kroz svu vecnost ostali u dilemi,zašto Bog nije dozvolio da vodja
nebeskih horova pokaze svoju zamisao i ostvari vladavinu za koju je
rekao,da bi bila bolja od postojece.

Bivši lucifer,je svojevremeno na poziv da se pokaje,odgovorio
ultimatumom,u kome je tražio bezuslovno pokoravanje svojoj volji.
A to bi znacilo,da Bog mora dez pogovora da se povuce sa svoga
Stvoriteljskog polozaja i sve svoje atribute preda anarhistickoj
opoziciji koja bi sa svojim vodjom(Sotonom)postavila oligarhijski sistem
vladanja.Po Tom sistemu,manjina bi gospodarila većinom,a racune nebi
morala da podnosi nikome i nikada.Tako bi se od Bozjeg Raja polako ali
sigurno prelazilo u stanje pakla.-Jedino je sigurno da se Sotona iskreno
kaje,sto u tome nije uspeo.A nama ostaje da se neizmerno zahvaljujemo
Bogu,sto je u svojoj velikoj mudrosti i sveznanju sve to unapred sagledao
i onemogućio.

Da li time želiš reći da sam subjektivan?Onda da vidim u cemu se ogleda
moja ne objektivnost?

Možemo i ovom logikom.Pojam prestola na nebesima,odslikao se i na
zivot ljudi na zemlji.Pa su tako ljudi svoja prva shvatanja o vladaru
i njegovom prestolu poistovecivali sa Bozjim prestolom.Naravno,kako je
vreme odmicalo i secanej na Bozji presto je bledelo,pa se sve vise
prelazilo na cisto ljudsku verziju shvatanja tog pojma.Pa tako
danasnji covek sklon s jedne strane ateizmu,s druge strane sujeverju,
čitav mozaik price o sistemu Bozje vladavine,tumba i prekraja prema
svojoj masti.Ateistima godi,da takvog prestola uopste nema,dok
sujeverni sve tumace u skladu sa svojim predrasudama.

Bazorilo,

>'Možemo i ovom logikom.Pojam prestola na nebesima,odslikao se i na
zivot ljudi na zemlji.'
- - -

Не можемо, јер кроз историју разних народа, ван подручја Блиског Истока, такође наилазимо на владаре на престолима, а њихова веровања су (била) другачије конципирана. Другим речима, различита веровања не потврђују претпоставку да је хијерархијски систем (приказан у Библији) пресликан са неба на земљу, него да је било обрнуто - са земље на небо.

Небески систем по дефиницији, а у складу са веровањем, представља идеалан систем, у коме не постоје ни теоретске шансе да тамо неки Пера-Мика-Лаза може да скрене с правог пута, а још мање да организује неку масовну побуну, коју је Бог с великим напором успео да угуши.

Друго, статистички посматрано, ако би се таква побуна десила једном, то би значило да је могуће да се деси и два. или више пута, а самим тим би била оповргнута теза да је небески систем уређења савршен и да је Бог свемоћан.

Треће, у побуни коју је предводио Луцифер, он је успео да заведе велики број анђела.
Како му је то пошло за руком, ако знамо да анђели, по дефиницији, немају слободну вољу и да су такорећи програмирани да слушају и следе само Божје одлуке ?
(По Библији, Бог је једино човеку дао слободу размишљања и одлучивања, у чему је битна разлика између људи и анђела).

Такве последице (побуне против владара и сл.) може да произведе само ово-земаљски систем друштвено-економског уређења, који није савршен, нити идеалан.

Joco,i drugi narodi su u postpotopnom periodu imali duboka saznanja
o istoriji covecanstva od stvaranja pa nadalje.Nisu samo Jevreji dobili
od svojih starih tu istoriju,već su svi narodi,neki manje neki vise
i bolje,imali svoje pojmove o Vrhovnom vladaru nebeskih svetova.
Što se tiče andjela,oni nisu roboti,već bica sa slobodnom voljom.
Zato,Isusov zivot i smrt na ovoj zemlji i za njih ima zivotno važan epilog.
To je i za njih bila prilika,da na licu mesta vide prakticnu razliku
između onoga koji je nekada predvodio nebeske horove,a koji je u jednom
trenutku poceo da baca sumnju na Bozji karakter i onoga koji je kao
Bozji jedinorodni sin,bio spreman da i svoj zivot da za svoja Stvorenja.

Bazorilo,

Рекао бих још нешто ...

За разлику од људи, који могу да верују, или да не верују у постојање библијског Бога, анђели и Луцифер нису верници - како су представљени, они су у контакту, а Луцифер је био у контакту с Богом.
Значи, они знају да Бог постоји и знају врло добро све Његове атрибуте.

Е сад, ми можемо да схватимо да међу људима има оних који верују у Бога, да има атеиста, скептика, следбеника других вера, итд, јер ми, људи не знамо - ми можемо да верујемо, или не.
Међутим, како објаснити да неко, ко је у сталном, или повременом контакту с Богом, отпадне од Њега и покрене велики број других анђела, такође у контакту с Богом, у побуну и чак у сукоб с Богом ?

Шта би то могло да њих да наведе на такво понашање ?
Како би ти објаснио да Бог није наслутио шта се спрема ?

Наиме, ако је Бог одлучио да их пусти да крену странпутицом, да ли је то заиста правилна одлука ?

Има ту још питања, као напр.:
- Какву моћ има Луцифер, кад Бог и после победе на њим мора и даље да се труди да сачува људе од његовог утицаја ?
- Да ли Луцифер (сотона, змија, ...) делује само на људе, или и на сав остали живи свет на Земљи ?
- Шта би требало да буде циљ сотоне, зашта њему служе људи које покушава да одвуче од Бога ?

У односу на Луцифера, људи су прилично нејаки и могу лако да буду заведени и Бог то зна, а ипак допушта сотони да заводи људе.

То, у најмању руку, није фер према људима, јер су ипак у неједнаком положају:
сотона зна да има Бога, али је против Њега, а људи не знају, него могу да верују, или да не верују, а моћи сотоне неупоредиво превазилазе моћи људи.
Другим речима, људи не могу да заведу сотону, нити је он њихова потенцијална жртва.

Joco,veoma suptilno si obradio sva pitanja koja covek koji trazi istinu
može da iskonstruise.
Biblija ima jasne odgovore na sve navedene dileme i maglovite
predstave ljudi koji su u lavirintu svojih predrasuda a žele da izadju
na pravi put.
Sveti apostol Pavle,kaže veoma precizno:...da vas ne prevari Sotona,jer
znamo šta on misli.Bog je ostavio u Bibliji takve smernice,koje i
neobrazovane ljude mogu umudriti i izvesti na pravi put,put spasenja.
A u isto vreme u svim tim poukama i najobrazovaniji imaju obilje
materijala za usavrsavanje najuzvisenije filozofske misli.
Bas kao sto ucenici osnovnih skola kroz obradu materije o flori i fauni
dobiju sva fundamentalna znanja o bitisanju biljnog i zivotinjskog
sveta,a sa druge strane i studenti zavrsnih godina studija,još uvek
mogu otkrivati nova i sveobuhvatnija znabja iz tih oblasti.
Ispravno poznavanje biblijske nauke dovodi coveka u usku vezu sa Bogom
i na taj način u polozaj koji je zaista dostojan onih ljudi koji
žele da se prestroje i ustroje na put koji vodi u jedan bolji svet.

Bazorilo,

Ако прихватимо теозофско учење и оно што је у Библији наведено у Стварању, можемо на основу тога фс развијамо и другачије мишљење о постојању и месту постојања сотоне.

Да не бих превише скретао дискусију у том правцу, само бих назначио да је важно да се у разматрање уведу психологија личности и одбрамбени механизми, тј. нагон за самоодржање јединке.
Уколико се постављач теме и остали дискутанти слажу, о томе бих више у каснијем јављању.

Malo muzike:
https://www.youtube.com/embed/aUeysGoPFTk

cartensius,

Пре но што наставим, осврнуо бих се на твој коментар.

Често је поређење односа Бога према бићима које је створио са односом доброг оца и деце.
Та аналогија је делимично прихватљива, јер отац у односу према својој деци (рецимо, одраслој) не располаже таквим механизмима и моћима да увек успешно обузда њихово скретање с правог пута. Бог то може, али не ради тако нешто, већ само опомиње, а не предузима ни одлучујуће кораке ни после отворене побуне, већ и даље пружа шансу сотони да се поправи. Чак се предсказује нови, завршни сукоб добра и зла, у коме ће зло да буде дефинитивно побеђено, а свет „пречишћен” ватром.

[Слично је и у случају Потопа, јер је и тада Бог могао да сузбије зло правовременим интервенисањем, гушењем зла у корену. Све се свело на опомене и упозорења, а на крају је примењена катаклизма].

Уместо тога, зар не би било боље да се сотони одмах постави ултиматум (или џа, или бу !) и избегну даља страдања људи, дакле бића која су нижег реда и која не могу битно да утичу на одлучивања и неслагање Бога и сотоне ?

овек изгнан из Еденског Врта доспео је у средину која није идеална, већ реална, у којој мора на разне начине да се бори за опстанак и да сам брине о свом преживљавању.

На који начин је постигнуто такво престројавање бића, које је до тада живело у идеалним условима и које је и само било идеално добро створење ?

Постоје две могуће претпоставке:
а) Бог је спровео додатну модификацију, да би човеку омогућио прилагођавање и заштиту у не-идеалним условима живота;
б) Луцифер (сотона) је знао да ће забрањено воће пореметити генетски код Адама и Еве и да ће они престати да буду идеални, као и да ће после тога моћи да живе у условима изван еденског стакленог звона.

Прва претпоставка је прилично лабава, одн. у Старом Завету се не виде јачи основи за њу. Додуше, можда би неки текст из Епа о Гилгамешу могао да пружи додатне информације у вези тога, а ако неко о томе нешто зна, може да постави свој прилог.

Друга претпоставка је мало боље заснована на тексту из Старог Завета, тако да бих се задржао на њој.
Преласком у реалну животну средину, први људски пар у себи носи елементе доброг, али (због узимања забрањеног воћа) и извесне елементе зла, који у њему чуче као вирус и активирају се зависно од настале ситуације.
Најчешће се ови елементи налазе повезани са одбрамбеним механизмима, а его и ид рационализују и/или инстинктивно активирају такве елементе.
Наиме, човек Еденског Врта никад не би убио, нити украо, нити је доживљавао ситуације због којих би тако нешто учинио.
Човек реалног света мора да буде у стању да убије оног (човека, или животињу) који га је витално угрозио, или ће, у противном, да постане жртва неког зла.
Човек реалног света мора да буде у стању да лови да би се прехранио.
У периодима гладних година, човек реалног света мора да буде спреман да се сели у друга подрушја и притом осваја и туђу територију, да не би доживео изумирање дела врсте.

Код реалног човека се јављају многи елементи борбе за опстанак у природи, који су у модификованом облику пренесени и у људско друштво.
Борба за територију је позната у многим животињским врстама, а код човека се поред тога јавља и рационализована ии сублимисана свест о интересу и стратегији за обезбеђивање интереса, како индивидуалних, тако и колективних.