Od prevrata 5. oktobra 2.000. godine, na vlast je u Srbiji došla grupa fukara i probisveta koji su, prvo, debelo naplaćivali svoj, navodni, opozicioni odnos prema Miloševićevom režimu, a kada su došli na vlast, poput roja skakavaca, nasrnuli su na imovinu, pljačkajući banke, fondove, rasturajući, na bestijalan način sva uspešna preduzeća, koja su odolela i sankcijama.

Priznajući da je njihov narod genocidan, da u svakom Srbinu čuči Džek Trbosek, ulagujući se komesarima iz Evropske unije, mafija oko Đinđića je, iz, navodno, geopolitičkih razloga, prodavala strateška preduzeća, za male pare i milionsku proviziju. Điniđić je surčinske, veterničke i zemunske mafijaške grupe, promovisao kao biznismene, a oni su bili ološ najgore vrste, koji su u njegov kabinet nogom ulazili.
Đinđićev naslednik Boris Tadić, učenik Dobrice Ćosića, najgore hulje koja se rodila u srpskom rodu, započeo je najstrašniju i najsuroviju pljačku Srbije. Poput Pol Pota, koji ekonomski zgazio Kambodžu, iselio gradove, uništio škole, bolnice i sve građane proglasio logorašima, a trećinu sunarodnika pobio, Tadić je, koketirajući sa evropskim komesarima, opisujući svoj narod i njegovu istoriju ružnim rečima, uspostavio je najcrnji vid diktature: porobio je medije, sva radna mesta stavio pod partijsku kontrolu, surovo uništavajući banke, poljoprivredne kombinate, i pljačkajući donacije, kreditne linije.

Novoj vlasti ostavio je svog učenika Miodraga Rakića da sa njom rukovodi i upotrebljava je kao toalet papir.

Mlađan Dinkić, psihopata i vlasnik preostale srpske imovine, smerno je izvršavao planove međunarodne mafije koja je uništavajući Srbiju, iz nje izvukla stotine milijardi evra.