...ko j reka njega nema,zhiv je ,kak nebi bijo...
nego ne me raduje takva forma razgovora(okle ti znaes esam li il njesam,
ak ćemo bas ja sem nosilac (josh uvje)nekih krpica na ramenima,takije odje nema,utu sem siguren...na partizanshtinu mišljah naravno samo figurativno,vishe mi se svidja ona mishiceva...
a teee fore ,kao ratovatjemo perom i mastilom,PA TO NAS JE I DOVELO DOVDE,prevish nas je mislilo ,mi ćemo iz hotelje domaju pomagati,malko na parade platz demonstrirati,pa pjesme spvjevavati.pa...ö
nije da ja imam šta protiv toga ,NO NIJE VREME ,NIJE MESTO,ZADNJ CAS JE
DA SE OPALI SAMAR USPAVANOM NARODU,S LJEVE PA SA DESNE STRANE...
pa da bidne šta biti mora...


Vino piju Novak i Radivoj

A kod Bosne, kod vode studene,

Kod nekoga kneza Bogosava.

A kad su se vina ponapili,

Knez Bogosav stade besjediti:

„Pobratime, Starina Novače!

Kaži pravo, tako bio zdravo!

Sa šta, brate, ode u hajduke?

Kakva tebe oćera nevolja

Vrat lomiti, po gori hoditi,

Po hajduci, po lošu zanatu,

A pod starost, kad ti nije vrime?”

Veli njemu Starina Novače:

„Pobratime, kneže Bogosave!

Kad me pitaš, pravo da ti kažem:

Jes mi bilo za nevolju ljutu:

Ako moreš znati i pamtiti,

Kad Jerina Smederevo gradi,

Pa naredi mene u argatluk,

Argatovah tri godine dana,

I ja vukoh drvlje i kamenje

Sve uz moja kola i volove,

I za pune do tri godinice

Ja ne stekoh pare ni dinara,

Ni zaslužih na noge opanke!

I to bih joj, brate, oprostio;

Kad sagradi Smedereva grada,

Onda stade pa i kule zida,

Pozlaćuje vrata i pendžere,

Pa nametnu namet na vilaet,

Sve na kuću po tri litre zlata,

To je, brate, po trista dukata!

Ko imade, i predade blago;

Ko predade, onaj i ostade;

Ja sam bio čovek siromašan,

Ne imadoh da predadem blago,

Uzeh budak, s čim sam argatov'o,

Pa s budakom odoh u hajduke,

Pa se niđe zadržat ne mogoh

U državi Jerine proklete,

Već pobjegoh do studene Drine,

Pa se maših Bosne kamenite.

A kad dođoh blizu Romanije,

Tu sam turske svatove susreo,

Oni vode kadunu đevojku;

Svi svatovi s mirom prolazili,

Zaostao Ture mladoženja

Na doratu konju velikome;

Ono ne šće da prolazi s mirom,

Već poteže trostruku kandžiju,

Tri su na njoj lule od tumbaka,

Pa udara mene po plećima;

Triput sam ga bogom pobratio:

”Molim ti se, Ture mladoženja,

A tako ti sreće i junaštva,

I tako ti sretnoga veselja,

Prođi me se, hajde putem s mirom,

Vidiš da sam čovek siromašan.„

Opet Ture da s' okani neće,

Već me stade većma udarati;

Kad je mene malo zaboljelo,

I ja sam se vrlo ražljutio,

Pa potegoh budak sa ramena,

Te udarih Ture na doratu;

Kako sam ga lako udario,

Umah sam ga s konja oborio,

I k njemu sam onda priletio,

Udarih ga još dva i tri puta,

Dok sam njega s dušom rastavio;

Vatih mu se rukom u džepove,

Kod njeg' nađoh do tri kese blaga,

Pa ih pustih sebi u njedarca;

Otpasah mu sablju od pojasa,

Njem' otpasah, a sebi pripasah;

Ostavih mu budak više glave,

Da čim će ga zakopati Turci,

Pa posjedoh njegova dorata,

Odoh pravo gori Romaniji;

To gledaju svi turski svatovi,

Ne šćedoše mene ni ćerati,

Ja ne šćeše, jali ne smjedoše.

Evo ima četr'est godina,

Romaniju goru obiknuo

Bolje, brate, nego moje dvore,

Jer ja čuvam druma kroz planinu,

Dočekujem Sarajlije mlade,

Te otimam i srebro i zlato

I lijepu čohu i kadifu,

Odijevam i sebe i društvo,

A kadar sam stići i uteći

I na strašnu mjestu postajati;

Ne bojim se nikoga do boga!



”