Цитат:
Ђинђић - велеиздајник из Београда
Пише: Нил Кларк
Текст о Зорану Ђинђићу је изашао у Гардијану 14. марту 2003.
Цитат:
Са свих страна стижу почасти убијеном српском председнику, председник Буш предводи у похвалама за његов „снажан руководећи пример”, док га канадска влада уздиже као „гласника демократије”, а Тони Блер се диви његовој енергији коју је посветио „реформисању Србије”.
Посмртнице у западним новинама га готово једногласно називају бившим студентским лидером који је храбро водио побуну против тиранина-диктатора, да би коначно успео да преусмери своју земљу ка новој демократској ери.
Али иза ове „СNN” верзије светске историје, стварна каријера Зорана Ђинђића изгледа доста другачије. За све оне који се данас уједињују против Западне „доктрине смене режима” важно је да запамте да Ирак није прва земља где су Америка и остале Западне земље спровеле промену режима који се није уклапао у њихове стратешке циљеве. Пре три године је „дошао ред” на југословенског председника Слободана Милошевића.
У својој недавно објављеној биографији Милошевића, Адам ЛеБор открива како је Америка напунила цегере српске опозиције са 70 милиона долара, приликом организовања пуча против Милошевића 2000-те. По личном наређењу Мадлен Олбрајт, посебно је формирано, у оквиру америчке владе „Субверзивно одељење за Југославију”, да би се бавило организовањем „спонтаног дешавања народа”, које ће евентуално резултирати у рушење Милошевићевог режима.
У исто време, постоје докази да су организоване криминалне групе, под контролом Зорана Ђинђића и надзором америчких обавештајних служби, извршиле серију атентата против кључних сарадника председника Милошевића, попут министра одбране Павла Булатовића и Жике Петровића, директора ЈАТ-а.
Када су коначно „Слобо” и његови социјалисти свргнути са власти, Америка је почела са „реформом” владе у Београду онако како је то најбоље служило америчким интересима. Новог председника Коштуницу, „сви” су дочекали са букетима цвећа, али Зоран Ђинђић- „човек америчке владе”, је био тај који је контролисао полуге власти- и у томе сигурно није разочарао своје Вашингтонске спонзоре.
Први приоритет му је био да почне програм „економске реформе”- у ствари спровођења „новог економског светског поретка” распродајом „будзашто” државних ресурса Југославије западним корпорацијама. Тада је још увек, преко 70,000 Југословенских предузећа било у друштвеном власништву, и већина је била под управом радника и руководећих комитета, са свега 5% приватног капитала. По закону нико није могао да прода више од 40% имовине предузећа, 60% је остајало увек под контролом радника.
Ђинђић је кренуо убрзаном акцијом да измени те законе, тако да је велика распродаја државних ресурса ускоро могла да почне. Након две године, у току којих су хиљаде друштвених предузећа распродате у бесцење, углавном корпорацијама из Западних земаља које су учествовале у бомбардовању Југославије 1999, (у форми извештаја Светске Банке) почели су да стижу хвалоспеви Ђиђићу и његовом „укључивању међународних банки у српски приватизациони процес”.
Али овде нису били у питању само национални ресурси за које је Ђинђић добио наређења да их распрода. Дошло је време да се и Милошевић лично уклони, и то за награду од 100 милиона долара; без обзира што је уклањање Милошевића представљало легално киднаповање и директно кршење важећих југословенских закона- чак су у ту сврху послали у Београд авион Британског ратног ваздухопловства да пребаци Милошевића у амерички финансиран суд у Хагу, где му је суђено у монтираном процесу.
Када такав „човек” (Ђинђић) распрода националне ресурсе своје државе, свог бившег председника и своје најјаче политичке противнике, шта му је друго преостало да прода? Своју земљу? У јануару ове године, Ђинђић је управо то и урадио. Упркос противљењу већине грађана своје земље, западни „весник демократије” је поступио по налогу „међународне заједнице”, и након 74 година постојања, је избрисао државу Југославију са политичке мапе света. Стратешки гол такве акције је било успостављање шаке слабих и завађених западних протектората, што је под Зораном Ђинђићем успешно остварено.
Понекад, и најбоље извршени планови могу да подбаце. Упркос Западним изливима жалости- за Ђинђићем ће у Србији туговати само мањина. За велику већину Срба он ће остати упамћен као велеиздајник који се „обогатио” распродајом властите земље, и то онима који су против те земље водили тако дивљачки рат, пре свега неколико година. Ђинђићеве „хваљене” реформе су једино успеле да доведу до повећања цена свих комуналија, незапослености преко 30%, паду зарада преко 20% и резултирале су у то да данас две трећине Срба живе испод границе сиромаштва.
Још увек је нејасно ко је испалио хитац који је усмртио Ђинђића. Највероватније да је и то била подземна мафијашка операција; његове везе са подземљем су му коначно дошле главе. Али, ма колико то звучи сурово, данас је пуно оних у Србији који би драге воље повукли „тај обарач”. Приликом моје задње посете Београду, био сам запрепашћен, не само са поражавајућом економском кризом, него и са нивоом мржње према Ђинђићу, коју је скоро свако отворено показивао у контакту са мном. Ђинђићева је популарност у то време, према статистичким истраживањима, пала испод 10%.
Лекција коју можемо да научимо на примеру Србије, а која важи за Западне „организаторе” промена режима широм света, је веома проста. Ви можете да ломите народну вољу нехуманим санкцијама, да их засипате бомбама. Можете чак, ако желите, да силом рушите њихове владе које вам не одговарају, и да им након тога наметнете вашу вољу доводећи на власт једног Хамида Карзаиа, генерала Томи Франкса, или да поставите Зорана Ђинђића да имитира „царског конзула”. Али немојте да се заносите, да можете да натерате те понижене народе, да свим тим „царским конзулима”, на крају за „све то” још и одају пошту.
Превод: Миодраг Новаковић
Извор:
http://www.guardian.co.uk/world/2003...serbia.comment