„Takođe ja nosim lanac jedan,i ako je par pasa u pitanju,samo je bitno proceniti ko je glavni i toga gadjati tim lancem,beze.
Nosila sam i suzavac,i to radi na psima,oprobano.”

marija,ja bih rado ove tvoje „tehnike” isprobala na tebi pa da vidim kako rade!!!!

Baxuze bas si baxuz:-O)
Kao prvo poredjenje ti je glupo doticna ne rece da je napadnuta,nego je ona ta koja PRVA napada,procenjuje,odmereva kojeg psa da gadja lancem,a kojem da baci suzavac u oci...i trazi zestoke veze da „makne” copor lutalica,a zna se kako ti jadnici zavrsavaju:(

Uz sve doticna se još pita zašto u azilu u Borci ne uspavaju agresivne pse jer nisu za udomljavanje?!? Kako bi bilo kad bi sve agresivne ljude uspavljivali jer su opasni za okolinu!!!
Ovakvoj osobi poput marijamhlc nije mesto na bilo kakvoj diskusiji o zivotinjama!

Baxuze odgovor na tvoje pitanje 'šta treba da rade ljudi koji imaju kuc. ljubimce i ne mogu da ih prosetaju od lutalica je da upale auto i odvodu ih u prirodu,park,setaliste...jer lutalice nisu krive sto su na ulici nego (ne)ljudi koji su ih izbacili i i drustvo koje ne vodi brigu o njima!

„sponzorisem dosta organizacija protiv ubijanja zivotinja”
Bas bih volela da znam koje su to mnogobrojne organizacije protiv ubijanja zivotinja u Beogradu. Da nisi malo (mnogo) preterala?

Ija_lila, naravno da država nije kriva. Krivi su ljudi koji ne sterilisu svoje pse (naročito muzjake), koji ih izbacuju na ulicu zbog raznoraznih tupavih razloga. Ljudi koji nikada ne daju donacije onim malobrojnim organizacijama koje pokusavaju nešto da urade. Ljudi koji ocekuju da neko drugi nešto uradi, a oni će u međuvremenu da pametuju šta treba da se uradi. Ni u vecini zapadnih zemalja država ne finansira azile, već zavise od privatnih donacija. Ali ovde gde ja živim je uobicajeno da se mesecno izdvaja mala suma za lokalni azil, da se redovno volontira po azilima cisteci goovna, da se psi i macke lutalice skupljaju sa ulice (a ne zaobilaze i sutiraju), da se zivotinje sterilisu, čak iako ne izlaze iz kuce. I sto je najvaznije - DA SE UDOMLJAVAJU LUTALICE I ZIVOTINJE IZ AZILA, a ne samo markirane i pedigrirane. Pa pogledaj ove diskusije, svaka treca tema je gde mogu da kupim rasnog psa/macku te i te rase? Nikome ne pada na pamet da ode do Borce i uzme neku mucenu zivotinju iz onog azila koji puca po savovima. Od svih Kanadjana u mom okruzenju koji imaju zivotinje, znam samo jedan par da imaju rasnog psa koga su kupili. I to su nasi ljudi. Ostali imaju neke cupave mesance koje su uglavnom pokupili sa ulica i bas ih briga sto im se ne zna ni poreklo ni kombinacija gena.
Srpski sindrom je da je uvek neko drugi kriv.

Dreseri po sklonistima? O cemu li ti pricas? Prodjose mi godine u neznanju, odoh da se zalim sto meni ne dadose dresiranu i potpuno socijalizovanu zivotinjku, nego neukrocenog divljaka zbog koga sam godinu dana isla sa izgrebanim rukama i nogama i sama se borila sa njegovom agresivnoscu.

I šta ocekujes da Orka može da uradi? Znaš li ti koliko ih ljudi dnevno zove da pokupe lutalice, a koliko ih zove da im da novcanu pomoć ili da usvoji neku zivotinju od njih? Kada ljudima treba njihova pomoć da se ratosiljaju izgladnelih pasa lutalica ispred svog prozora, onda se sete Orke, a kada treba da pomognu da se te silne zivotinje tamo ishrane i sterilisu, onda je to problem države, Pere i Mike...

Ija_lila, varas se, država je onakva kakvi su joj ljudi.

U Kanadi se uopste ne sankcionise napustanje zivotinja. Ako nije cipovana, niko ni ne zna ko je bio vlasnik, a čak i kada se zna, ne mogu mu po zakonu ništa.

A zašto se nekoliko roditelja ne bi organizovalo i odvelo decu da posecuju azile, nego cekaju ministra prosvete da im kaže kako da decu uce humanosti? Istina je da ne odgovara ni roditeljima da tamo odu, deca k'o deca, navalice da ponesu kuci neku kucu, a ovako je lakse da ne moraju da objašnjavaju uplakanoj decici da se to neće desiti. A i ko će da provede lep suncan dan cisceci smrdljive kaveze sa kucecim govnima, jel'?

Roditelji mogu da naprave takve akcije, roditelji mogu da uce decu na sopstvenom primeru kako se razvija humani odnos prema drugim živim bicima. Recimo, roditelji mogu da daju redovnu mesecnu donaciju od 5 evra nekom azilu. Neće ni osetiti, a to je hrana za jednu macku. Koliko ljudi znaš da daje mesecne donacije u Srbiji? Azilu za zivotinje, decijem domu, nebitno kome ili cemu? Nije reč o velikim sumama, ali i malo će znaciti onome ko nema ništa. Nema kod nas još uvek te empatije...

Moja koleginica Kanadjanka je sa muzem, sinom i snajom provela celu jednu noc po sumarcima i parkovima trazeci dve macke kada je čula da ih je poznanica njene snaje izbacila na ulicu. Jedan idiot, ali četiri dobre duse. I nasli su ih u nekom drvecu, poneli kuci privremeno, dok im ne nadju novi dom. To je bilo pre 5 godina, macosi su još uvek kod njih. Nisu dakle cekali da im država ili azil pomognu i organizuju ih, već su sami uradili ono sto su mogli. Naravno da nisu resili globalni problem lutalica i napustenih zivotinja, ali su spasili dva zivota. A moji roditelji su u istoj takvoj situaciji kada sam ja sa ulice donela mace od dva meseca, posle 3 nedelje kada su videli da sam ja luda za njim i da hoću da ostane, izbacili ga napolje dok sam ja bila u skoli. I kog ja ministra da krivim za takvu neosecajnost?

„ali je cinjenica da se u srbiji ne živi, već prezivljava.”

Ija_lila, sa tim se uopste ne slazem. Zapravo, moram da se ogranicim na Beograd i još dva-tri velika grada, za unutrasnjost na zalost vazi tvoja konstatacija. Ima u Beogradu puno novca. Usce je puno kao oko, a cene u njemu svetske. Ide se i na letovanja i na zimovanja. Od kola ne može gradom da se prođe, a autobusima se voze samo penzioneri i pokoji student. Za svaki rođendan, slavu, Bozic, Novu godinu (jednu i drugu i kinesku), fudbalsku utakmicu, Ramadan i pun mesec sprema se krkanluk dostojan najboljih hotela. Pola nacije cigarete ne vadi iz usta, već ih pali jednu za drugom. Nosaju se skupi telefoni i upoređuju ciji je skuplji i ima vise piksela. Kada bi svi u takvim mukama prezivljavali, na ovoj planeti ne bi bilo gladnih. Ali zato skoro nikome ne pada na pamet da mesecno izdvoji par dinara ili evra za neku donaciju nekome. Azilu za zivotinje. Domu za napustenu decu. Domu za smestaj starih lica. Operaciju za neko dete. Nekome lekove. Nema to veze sa kolicinom novca, već koliko nam je bitan svet oko nas ili smo samo i iskljucivo orijentisani na svoja zadovoljstva.

Uostalom, ko je sumnjicav prema tome gde će njegova donacija zavrsiti, može da pomogne na drugi način. Da nakupuje (ili skupi upotrebljene) igracke, prostirke, kaveze, posude za vodu, hranu i da ih odnese u azil u Borci. Da uhvati te ljude za ruku, odvede u postu i da im plati racun za struju barem za mesec dana. Da odnese upotrebljene peskire, sigurno ih niko neće preprodavati. Da jednom nedeljno/mesecno/godisnje/u zivotu pomogne da se ociste ti kavezi. Da se malo igra sa tim mucenim zivotinjama i da im pruzi malo ljubavi. Da se vode u setnju, da izadju iz tih kaveza (ovde recimo volonteri setaju pse, jer azili imaju veoma mali i ogranicen broj stalnog osoblja). Da se psi i macke posle operacije sterilizacije neguju u kuci dok se ne oporave (tzv ‘foster parent program’). Da se sopstvene zivotinje sterilisu, a ne da se zastupa ono neandertalsko shvatanje ‘zao mi je da mu uslisim zadovoljstvo’, a o stencima i macicima neka brine vlasnik zenke ili će se već naći neko da ih usvoji. Da se usvajaju zivotinje iz azila, a ne samo kupuju od levih odgajivaca. Kakvo je bre to prezivljavanje u pitanju? Sve neke gospodje ministarke, ima se, može se, pa nam i zivotinje moraju biti mikofo i komifo, a ne, ne daj Boze, cupavi mesanci. Nasem je narodu uvek bilo bitno da imaju sve markirano pa da im se dive komsije, rodbina i prijatelji. Nema to veze ni sa državom, ni sa skolom, ni sa Svetim Petrom, već je to svest i vaspitanje koji se sticu u kuci. Isto kao što se u kuci uci da se djubre ne baca po ulici, da se invalidi ne psuju i guraju kada im treba malo vise vremena da udju u autobus, da se slabiji (deca, žene i Romi) ne mlate. Da se ne urinira po hodnicima zgrada. Da se auto ne parkira tako da blokira ulaz u zgradu, pa stanovnici moraju da idu okolo. Da je beogradski zooloski vrt surova tamnica i muciliste, a ne izvor zabave. Kao sto si rekla, empatija može da se nauci, ali to treba decu da uce roditelji, a ne udzbenici i ministri.

Ja već dugo živim u drugacijem okruzenju i naucila sam da ne cekam ni državu ni bilo koga ako hoću nešto da učinim. Svi mi možemo nešto malkice da doprinesemo, pa zamisli kako to malo po mnogo puta poraste u nešto veliko? Moja Linda je spasila dve macke sa ulice, iako je kod kuce već imala psa. Beti jednom nedeljno volontira za ‘meals on wheels’ organizaciju koja ide po ulicama i deli kuvane obroke beskucnicima (i to se sve finansira iz donacija). Treca svake godine svoj Bozic provede u sklonistu za beskucnike, kuvajuci im jela i služeci ih, da bar na taj dan imaju malo zadovoljstvo. Znam nekoliko klinaca (ne naših, na zalost) koji su od drugara tražili da im za rođendan ne donesu poklone, već hranu za zivotinje pa su to nosili u azile. Kada neko umre, porodica obavezno zamoli u umrlici da se ne donosi cvece, već da se daju donacije izabranoj organizaciji u ime pokojnika (a seti se samo onih venaca kod nas, pa gozbi na belom stolnjaku na sred groba, jer sramota šta će reci ljudi ako ne uradimo kao svi ostali?!) Nemoj da mislis da su ovde zakoni nešto drasticno bolji u pogledu zastite zivotinja. Ali ljudi su drugaciji i ne odustaju.

Državu ne možemo da promenimo, ali možemo sebe, a to je već dovoljno. Kog ja to politicara, partiju ili državu da krivim za to što su moji roditelji izbacili mace od 3 meseca na ulicu, jer „zivotinjama nije mesto u kuci”?

Ja se prilikom svakog dolaska kuci posteno rasplacem kada vidim sve one sirote zivotinjice. Zimus, na -10, komsije teraju svoje macke napolje, one se scucurile ispod automobila, Bog zna da li su imali promrzline na sapama i po usima od tolike hladnoce. Psi svi redom bolesni, polomljenih nogu, puni buva. Svakog lutalicu (a tamo gde su moji ih ima uzasno mnogo, mislim da smo najgori kraj u Beogradu) sam pomazila i pustila da me ocesu svojim prljavim sapama, nijedan nije ni zarezao, već su od radosti vrteli repom, srećni sto ih nisam gadjala lancima ni sutirala (i to sam videla, devojka na sred autobuske stanice iz cista mira sutnu psa koji je lezao pored nje).

Odoh da izljubim mog Bubana, ovo mi je jako mucna tema… Da njegovih 200g nije neka dobra dusa pokupila sa ulice, a ja ga takvog bolesnog i kilavog uzela, ne bi doziveo da danas bude ovakva srećna baraba...

Marijamhlc, hajde sada ozbiljno da te pitam, jel' ti imaš neke teskoce sa razumevanjem procitanog teksta? Gde si ti procitala da moji roditelji neće da mi daju 100 evra mesecno za psa?

A vi ostali koji ste duže na diskusijama, nemo' da ste se smejali u pozadini...

Avlijanerka, ovde je koliko ja vidim naslov pitanje o setnji psa i kako se zastiti od psa lutalica.
Nekako je tema dostigla razmere pljuvanja po državi, volontiranja u Azilima, hranjenje beskucnika, ko ima para a ko nema i t.d.

Ali niko koliko ja vidim, nije odgovorio konkretno ženi na pitanje, nego je krenula polemika, o tome kada smo mi rekli kako se stitimo, da li smo normalni ili nismo, i o pravima zivotinja...

Dakle, ko je odgovorio od svih Vas ovde gore sto ste ucestvovali u diskusiji, na konkretno pitanje?

Uostalom, ne ocekujem od tebe koja imaš MACKU, da odgovoris kako se stitis od pasa lutalica kada setas, hm, šta ti ono setas bese?

A ako ti roditelji daju da uzmes psa, onda lepo možeš da uzmes sa ulice jednog cupavca, koji je pun buva i krpelja, da učinis dobro delo, spasis psa i pruzis mu dom, a ne ovde da diskutujes o temi, nemajuci PSA!

Eto toliko od mene, da se ne upustamo vise u besmislenu diskusiju koja ne vodi nikuda.

ja imam hrabrost da se priblizim skoro svakom psu ali pod uslovom da u njegovim ocima procitam odobravanje, milost, dobrotu...

kako sam se hvalila (i urekla) da nemamo problem sa lutalicama evo pre par dana se pojavio jedan ogroman solitarac velicine vucjaka koji se ugnjezdio u jednom zbunu u delu parkica (nije bas parkic već zelena povrsina između dve zgradice)... i nije mi svejedno... pogled mu je hladan, ne mogu da ga procitam a moj maltezer se tu seta...

jutros ga vidim i razmišljam šta ako mi napadne kuce, šta ako napadne mene...prvo cime da se ja odbranim a i cime da branim mog psa od toliko velikog psa... pa moje kuce ima 3 kile, da je dohvati ona je gotova, da dohvati mene - unakazice me...

da ne izazivam sudbinu, uzmem psa u ruke i predjem sa druge strane zgrade...

e sad zamisli da ih je copor takvih... pa niko nije lud da dozvoli da ga psi izujedaju i da mu pas nastrada već trazi način da se u takvom momentu odbrani... i ne bira sredstva...

i nema tu tražim rešenje... pas nije covek da se objašnjavate pa će prisebniji diplomata da pobedi...on ili napada ili ne napada... treće nema...

pre 10 godina izbegla sam lutalicu koja me jurila kroz blok 62 i gde sam se izvukla tako što sam utrcala u ulaz od zgrade dok je on nastavljao da skace na vrata i besno laje...

pa da sam tog momenta imala bilo šta da se odbranim, dobio bi to u glavu... i koliko god surovo zvuci ja ipak želim da sam ziva...

peristeri, ne možeš da se osecas prijatno ili bezbedno kad vidis 7-10 kerova na gomili kako prave obruc oko tebe i nemas pojma šta misle...

to je bre strah, osecas strah... možemo da pricamo o cemu hoćemo ali strah je strah...

ne mogu da nađemsliku (a ima sad da prekopam komp) gde sam jedan dan slikala copor pasa ispred moje radnje gde ljudi nisu smeli da se priblize da udju, ni mi koji smo unutra da izadjemo... sreća pa su oni tockolajaci pa kako naidje neki auto oni otrce sa njim i tako se pomerise...

i lutalice se dele na dve grupe... ona koja napada i ne bira koga i ona koja nikog ne dira i pitomi su...

kod mene u kraju ima par takvih grupa, potpuno su dobrodusni i biju se samo sa drugim „klanovima” ali ne napadaju naše domaće pse ni ljude...

ovaj dosljak je nov i ne poznajem ga, možda je pas potpuno dobar i neće nikog da dira ali ja to ne znam... vreme će pokazati šta je i ko je...

pre nekoliko godina imala sam situaciju gde komsinicine pekinezere napadnu nekoliko lutalica u prolazu... njeni pekinezeri (sada već pokojni, bili su matori) su inače slobodni posto žena živi u prizemlju i ima terasu pa se oni ceo dan svrckaju ovuda...

čujem kako neki ker urla i cvili, pogledam kroz prozor i vidim lutalicu kako vuce pekinezera... ne znam šta sam sve uzela iz kuce da sa prvog sprata izgadjam lutalicu... konzervu od kafe, kisobran, kljuceve...ma sve sto mi je bilo pod rukom a da neće da se slomi sam bacila kroz prozor samo da pusti psa...

i pustio ga na kraju... sidjem dole da pokupim stvari i pogledam pekinezera mucenog dal je ziv... spasilo ga to što je imao bujnu dlaku umrsenu pa ga ovaj nije izgrizao za kozu...

šta hoću da kažem...

vecina nas koji imamo pse nismo ubice sirotih lutalica ali isto tako svako od nas podigne samoodbranu na visi nivo kad je u opasnosti i brani se...

marijamhlc,puna si negativne energije koja izbija iz svakog tvog posta!

Kakve veze ima sto avlijanerka „seta” macku,znaci nema pravo da diskutuje na ovu temu?!

Devojka je jako pozitivna koja je do sada ovde podelila bezbroj korisnih saveta,a od tebe ja još ništa pametno ne procitah,osim nekih primitivnih,agresivnih metoda i pridavanja vaznosti ko seta macku,a ko kera...idi bre ko da bengalca setas:))

Vidis i ja imam MACKU,a opet imam bolji pristup i iskustvo sa lutalicama od tebe koja setka kera jer zivotinje osecaju ko bi im mogao biti prijatelj nahraniti ih i pomilovati,a isto tako osecaju neprijatelja koji će im baciti suzavac u oci!!

Ljubav prema zivotinjama je univerzalna i sasvim je nebitno da li su rasni, ulicni, pas,macka,zec...sto ocigledno kod tebe nije slučaj,daleko si ti od ljubavi i humanosti prema zivotinjskom svetu!

Šta ste navalili svemu i svačemu...

Ja svog kucova setam prilično i često srećem copore lutalica. Najcesce se trudim da ih zaobidjem ako ih ugledam ali nas često i napadnu.

Pošto od mog psa bas i nema vajde u tim situacijama i ja, kao i marija nosim ultrazvucnu teralicu. Nekoliko puta nas je spasila tako što je „odbila” lutalice. Ko želi, nije da ih reklamiram ali, www.pacificlc.com. Radim za firmu koja ima 150-tak terenaca, svi ih nose, stvar radi!

I ja imam „lanac” u dzepu ali to što se nosi u tim slučajevima i sto i marija nosi je debela davilica a ne lanac od 5 kila. To je ono sto nekoliko vlasnika dobrih beogradskih pansiona na pse i dresera uci i oni takođe s tim rade. Teško je oko 100-150 grama, veze se u jedan cvor, za to se veze jedna crvena pertla ili nešto slično živih boja (da mozete da je pronadjete u visokoj travi ili suvom liscu ili snegu). I da, uvek mora da se proceni ko je vodja copora koji vas napada i samo se on gadja i tera. Kad „uradite” njega, ostali idu za njim.

Ovaj lanac ne sluzi da bi se njime tukao pas već da bi se pas gadjao. Pošto gadjate, imate samo jednu sansu :). Salim se, ali dovoljno je da uplasite vodju copora. Sa ovim ionako nemate sanse da povredite psa.

Ovom istom „gadjalicom” gadjam i svog psa kad je neposlusan a u dometu. Kad pokusa da jede u parku ili da pridje nekom i sl., a ne reaguje na komandu.

Pošto volim zivotinje, koristim teralicu i lanac-davilicu. Ne krijem, ima jedan dzukson u kraju na kojem bih primenio i stosta drugo ali je suvise brz... Taj me je gricnuo par puta kroz farmerke.

Ovde je krenula diskusija o zastiti zivotinja, azilima, uslovima. itd. OK, ali dok sve to ne bude uredjeno, moramo da živimo u svetu onakvom kakav je. I mi ljudi, ako smo napadnuti, moramo da se odbranimo a i da odbranimo svoje kucne ljubimce. Ja svom psu ne bih oprostio da napadne mene ili drugog coveka ali ne oprastam ni drugim psima ili ljudima. Nema mrznje, samo ne dam na sebe i svoje.