Las Palmas

U preosvetljenoj kancelariji sedele su dve obične žene neodredjenih srednjih godina i neodredjenog stanja u koje se ulazi dugotrajnim radom u administrativnim službama, propalih država, u situacijama kad su šefovi surovi, a stranke koje dolaze, uglavnom pokvarene, podmukle i zle.
To je dakle bilo njihovo radno mesto. Kao i većina ljudi primorana da radi, i one su se osećale skoro kao deo kancelarijskog nameštaja, ili koa das u lancem vezane za tu sobu. Lancem koji bi se jednom dnevno otpustio i dozvolio im da odu kući, da bi se jutrom opet zategao i primorao ih da ponovo dodju na posao.
Da, bilo je tiho i zagušljivo u njihovom malom uredu, veliki kontrast u odnosu na one jesenje dane kad je po ceo dan sve bilo puno veselih i grlatih Bosanaca, koje je vlast prijavljivala kao ovdašnje stanovnike, pripremajući ih da glasaju za nju na lokalnim izborima. Trebalo je prijaviti sve te lažne stanovnike, izdati im lične karte, upisati ih u matične knjige, kreirati neke nove priće zasnovane na lažnim stanjima i lažnim životima. U tom velikom projektu, svako je bio saučesnik, svako je imao svoj zadatak i svako je bio plaćen prema zasluzi i tržišnoj ceni obavljenog posla. Važna je jedino bila apsolutna saglasnost učesnika, zadovoljstvo zbog buduće nagrade i apsolutna diskrecija. Za Stranku na vlasti, kao za svoju veliku i proširenu porodicu, ljudi su bili spremni da urade baš sve.
Ali ovde se ne radi o tome. Priča o izborima je tu samo da istakne koliko su Branka i Milica, a tako su se zvale službenice, bile premorene usled povećanih zahteva na poslu, koje su imale prethodnih meseci. Toliko premorene da im je svega bilo dosta, da su po čitav dan kunjale, približujući se radijatoru, dok je napolju padala ledna kiša i zavijao vetar. Sada su ponovo bile obične policijske službenice zadužene za pasoše, lične karte, potvrde o prebivališta i slične dosadne i svakidašnje stvari. Nemotivisane i jadne, preko volje uzimale su podatke od zlovoljnih i nervoznih ljudi, postajući na kraju dana i same zlovoljne i nervozne. Kao da se sa njihovih klijenata, cedio i u sobi skupljao nekakav etar, nekakav tečni užas, kao voda koja kapa sa odeće ljudi koji udju u sobu sa kiše. Toliko je bilo dosadno, toliko su malo vremena imale naše junakinje da im ni doza redovnoe razonode na pauzi, ni komentari na serije, frizure i odeću žena koje su dolazile, nisu više pričinjavale zadovoljstvo.

Baš u takvoj situaciji, unutra je ušla jedna neobična stranka. Jedan, takoreći, čovečuljak. Čovek, oko četrdesetipet godina star, crne, prosede brade, neugledan. Oprezno je pomolio glavu kroz vrata, kao da se nečega plaši.

„Ja sam samo hteo…”
„Udjite, ne ujedamo mi, kažite šta vam treba”, rekla je službenica bliža vratima.
„Ja sam hteo da se odjavim”
„Da se odjavite?”
„Da se odjavim, da ne živim ovde, idem u inostranstvo”
„Dobro, evo vam formular”

Čovek je uzeo formular i počeo nešto da piše. Obe službenice osetile su u čitavom telu neku toplu plimu, neku novu energiju, snažan plamen znatiželje.

„Pa gde to idete?”, pitala je slatkim glasom Milica, pazeći da se izrazi što sladje, što ljubaznije.
„Las Palmas”
„Šta?”
„Las Palmas de Gran Kanaria, tako se pravilno zove”

Službenice su zaćutale, fascinirane ovim geografskim pojmom.

„Gde je to?”, nije mogla da izdrži Branka.

To su Kanarska ostrva.

„Jao”, kliknula je Branka.
„Jao”, kliknula je Milica.

„To vam je jedan divan arhipelag, ostrva”
„Mediteran, kako lepo…”, uskliknula je MIlica.
„Ne, ne”, to je Afrika, Afrika je tako blizu„, ispravio je čovek.
”Jao, ja bih volela da idem u Afriku, da me tamo pojede…. Da me pojede… tigar da me pojede„, prosto je Milica pevušila, sva uzneta pričom.
”Da, i ja volim Afriku, toplotu, tropske noći…„, objašnjavao je posetilac, nekako sav oslobodjen i otkravljen.

Onda je opet zaćutao i nastavio da popunjava formular.

Odjednom je zastao. ”Svrha boravka, šta da upišem„

”Pa verovatno, „privremeni rad” „.

”A ne, neće biti rada, idem na nekoliko meseci da nađemi kupim sebi jednu lepu nekretninicu i da se opustim„

”Jao, opušteno„, kliknula je Branka.
”A to nema u formularu„, smejao je čovek, ”samo opušteno„. Ali ima ”ostalo„.
”Stavite „ostalo” „, rekla je Branka, sva ponesena, kao da se i ona sprema da kupi kuću u Las Palmas-u.

Tako je, uz malu pomoč službenica, formular bio popunjen.

”Evo„, rekao je čovek, ”ja već prekosutra letim, tako sam srećan zbog moje kućice, tako srećan. Pružio je formular. Njegov entuzijazam je prosto napunio zapremniu čitave prostorije. I službenicama je izgledao nekako veći, lepši, muževniji, posle ove priče o Kanarima. Prosto princ na belom konju. čak i njegova proćelavost delovala je tako simpatično i toplo.

Onda se okreno, izgovorio ono formalno „Hvala i dovidjenja” i izašao.

„Vidi ti njega”, izustila je Branka. „Vidiš ti to”. On tamo u Africi na suncu se opušta, a mi...„ I obe službenice huknuše. Skoro zaplakaše, ali suze im nisu išle na oči.
U tom trenutku, kao da je i temperatura iznenada pala u sobi, kao da se osetilo prisustvo samog Sotone i miris budji i raspadanja, na način kako se to obično prikazuje u knjigama. Kao da su zimski vetar i vlaga naglo našli sebi otvoren put u prostoriju...

I baš u tom tada, neko je ponovo zakucao, a onda se na vratima, pred služnenicama pojavio jedan par, nimalo perspektivan i nimalo atraktivan. Jedna starica zrgčenog lica, sva u crnom, sa ogromnom, crnom šubarom, u stilu veštice, za njom neki pognuti čovek, očito muž dotične. Starac je nekako zaostajao, činilo se da jedva drži korak. Starica je delovala malo snažnije, ali i nejno je lice bilo neobično iskrivljeno u neku tužnu grimasu, a i brada joj se pomalo trzala, otkrivajući prve znakove Parkinsonove bolesti.

Branak i Milica bile su zgranute.

”Šta vam treba?„, bezvoljno upita Milica.

”Da prijavimo promenu prebivališta... Mi moramo...„

”Na osnovu čega?„

”Molim?„, starica je izgleda bila još i nagluva.

”Neko rešenje, neki dokument..„, vikala je Milica očajno.

”A.. to. Imamo. Ostavinsko rešenje. Naš sin.. naš sin je umro bez poroda, kao samac. I mi smo ga nasledili. Selimo se u njegov stan jer je manji i isplativiji... a mi...„, govorila je stara žena dok joj ej glas podrhtavao.

”Dosta, dajte„, vikala je, sva smračena Milica.

Gledala je rešenje. ”Dobro, a taksa, da li ste platili taksu?„

”Pa jesmo„

”Gde vam je dokaz da ste platili?„

”Notaru smo platili. Za ostavinu.„

”Ma ne to„, Milici je podrhtavao glas, dok se suzdržavala da ne zavrišti, ”administrativnu taksu, za nas„. Piše vam sve na tabli u čekaonici.

”Nismo to platili, evo idemo da platimo„, sporo se i tužno okretala starica, dok su joj se rukle tresle. Starac se polako gegao ua njom.

Izašli su. Vrata su škljocnula. Opet je u uredu zavladala grobna tišina.

”Bože, kakvih sve ima ljudi„, promumla Branka sebi u bradu.
Kroz prozor se, u crno sivoj tehnici, videlo da s neba padaju pahuljice.

MC”