Мојих пет минута

Сједим у ћошку кафеа.
Ћошак је обасјан сунцем.
Вани је хладно.
Црвени сунцобрани дрхте на вјетру.
Аутомобили јуре,
упадају на аутопут за вјечност
не поштујући првенство пролаза,
не обазирући се на оне којима је пукла гума,
ни на оне којима је издахнуо мотор.
Али добро,
овај тренутак у ћоску кафеа обасјаног сунцем
враћа ме у прошлост.
Неколико кафеа из прошлог живота
личило је на овај у коме сједим већ пет минута.
Сједим сасвим сам баш као у прошлом животу.
Но, не жалим се.
Из мојих самоћа увијек је испадало нешто добро,
па и лијепо чак.
Увијек се нешто ново научило,
нека идеја би синула.
Смијем се и дан данас злим језицима из прошлости,
како сам чудак, алкохоличар, на своју руку и слично,
а ја сам само тражио својих пет минута
и мало сунца по ћошковима кафеа.
Ето, и данас сам поновио лекције из прошлости,
но шести минут је у току,
црвени сунцобрани и даље дрхте на вјетру,
аутомобили се претварају у дугу, свијетлећу колону
налик на украшену змију.
Једно ротирајуће свјетло промиче брже од других,
остављајући испрва рески звук који разбија ушне опне,
да би јако брзо већ нестао у даљини као заглушена јека.
Хитна помоћ је спасила неког коме је пукла гума
или неког коме је издахнуо мотор.
Смркава се.
Пропадује снијег.

Б.Р.