Diogen i Seneka u hrišćanskom paklu

„Kakvo je
ovo mesto
dragi
moj?”,
pitao je Seneka
Diogena,
što se
tako snažno osećo na znoj,
u pauzi
između
dva kruga paklenih muka,
dok je ostale duše morila silna tuga,
na nivou
broj 2. za bludne,
Stajali su tako, kao dva stara druga.

„I zašto
su tebe
ovde prikovali
kad
vek si proveo
sa uličnim psima?
Šta imaš sa gresima
i delima dobrim,
i hrišćanima
i andjelima,
šta imaš ti sa njima?*

Prljav
i znojav,
lak i u smrti,
na bivšeg carskog
službenika
cerio se prljavi Diogen:

”Zar misliš
da do
granice bola
dopiru pitanja tvoja.
Kad za živoza
okrenut
bogatstvu i zgrtanju,
grabeći mrve
pod carskoga stola,
stvari nisi spoznao,
kako ćeš shvatiti odgovor moj,
sad posle smrti, šta bi još doznao?„

Kao zubobolan seljak
u krčmi
kiselo se smejao
plemeniti Seneka:

”Moje sam
besede za cara
pisao
i za novac prodavao.
I ako sam iz srebrne
zdele
pečene fazane
ždrao,
grabeći sve za sebe
jesam li
manje pas
bio od tebe?

Ako sam
sa plemenitim
i učenim ženama
bludio
jesam li manje pas bio
kad bi se odstraga na njihova bokove propinjao,
zadovoljstvo čulno im nudio?

I kad
na kraju
ko zaverenika
me uhvatiše,
ko razbojnika
osudiše, uzeše nadu,
nisam li sebi
vene prerezao,
i da brže izadje iz njih krv,
lego u toplu kadu?

Blagim osmehom
pas iz
Sinope,
razbludnog starca
gleda:

„Greh razume
tek onaj kom
odgovor na pitanje
dobra i zla
stalno treba.
Zašto smo
ovde,
jedino zna
okrutni gospodar neba.

Ja kao pas,
prljav
i bedan,
od njuške, sve do repa,
mudrost iz Knjige ne mogu znati.
Mogu ti samo,
ne mestu ovom tuđnom
zagrljaj jedan,
ko bratu svom dati.

Ne. pitanja dobra i zla,
vrline i greha,
u svom pasijem,
prljavom
logu,
ne mogu znati.
I zato, ćuti, trpi i pati.

Šetam od
pakla
i šetam
od raja,
i medj ljudima
i svetcima
i andjelima belim.
Kroz mutno vreme, stalno se selim.

Od boga do boga,
od veka do veka
Još tražim svećom.
Još tražim čoveka.

Još tražim čoveka.

MC”