-Ni jedan džep nije bezbedan ako nisi oprezan,
ponovi ni za tren neosvrnuvši se na pokradenu ženu, ne trepćići inače iako trepće više nego što je uobičajno za neizbežno podmazivanje rožnjača ali tada sam ja već odlutao sa mislima u davnu 70 godinu kada smo nas dvojica upadali naglavačke u halu sportova na Novom Beogradu preko malog prozorčeta za WC stresirajući posetioce u nužniku da bi gledali tad popularne košarkaše Partizana, Čermaka, Zeku, Fareta...pa ih sutradan imitirali na školskom terenu sa domaćom narandžastom 'Tigar' loptom iz Pirota. Dok on priča da ima i sušnih dana, praznih novčanika i džepova i da nije sve bajno ja ga vidim zajapurenog i znojavog kao nekad kad je imao 16/17 godina, u skok šutu kako iskosa gađa i pogađa loptom ucrtanu kockicu na košarkaškoj tabli ubacivši 21 odlučujući poen, pritom spreman da traži faul na svaki minimalan dodir njegove ruke sa rukom odbrambenog igrača. Bio je jedan od najtalentovanijih ako ne i najbolji među nama i za fudbal i za košarku, neko zbog čijih su se umešnih poteza oko igrališta okupljala deca, dokoni prolaznici, penzioneri, zastajkivale žene sa pijace da spuste pretrpane cegere, predahnu praveći već pozamašnu grupu gledalaca na ulici iznad terena i da vide ko to urla i viče ''fauuuul, koš važi'' kao da mu je zadnje u životu!
-Važno je da ti ne vide ruku pa se koristimo bušnim džepovima ili ležerno prebacimo teksas košulju, džemper, šta bilo preko ramena. Onda sledi velika koncetracija i potraga za lovom, čas pucketa nervozno izrazito dugačkim prstima a čas nežno dobuje njima po stolu kao po klaviru i vraća me u stvarnost. Za svoje 'kolege' sa posla Žarko kaže sve najgore: -Te bitange su ti brate najlošiji ljudi. Dno dna a nema ko od njih nije na nekim drogama, cirkaju a većina ne izbija iz kockarnica pa na kraju krajeva cvonjka nemaju, kaže vlasnik dva stana na Zvezdari i kuće u Zemunu koji nema tri dana radnog iskustva jer se drugi dan namerno povredio u fabrici 'Precizna mehanika' bacivši teško parče metala na nogu tako precizno da samo kožu oguli a kost i mišiće nepovredi! Uprava fudbalskog kluba Sinđelić ga zaposlila kao novopečenog prvotimca i talentovanu desnu 'polutku' popularnih 'Orlova' sa Zvezdare. Lagano hramajući zavijene noge došao je ispod koša gde smo mi iz kraja inače 'visili' svaki dan čekajući da se nešto važno desi u našim životima (a stizali su samo jedan za drugim plavi koverti sa pozivima za odsluženje vojnog roka) da nam se požali i saopšti važnu odluku do koje je došao u fabrici.
-Pre ću da kradem nego da radim u fabrici, reče samouvereno, pobeže sa posla kao i iz srednje školu koju je usput napustio i fudbala od koga je odustao iako su neki prvoligaši bili zainteresovani za njega i posle odslužene vojske nestade iz kraja. Posle čujemo da je otišao u Italiju da krade.
-Radim 'džep' jer su robije kratke u odnosu na provale i pljačke na primer
a timski ukradena lova i dragocenosti se svakako dele na ravne časti (ako je za verovati lopovima i ako tu ima časti)?
-Ti moji klošari kao idu u crkvu, mole se, ovo ono a kad izađu dva bloka dalje licemeri nastavljaju da kradu i otimaju. Naruči pivo i munu neku tableticu u usta trudeći se da ja ne vidim pa me pogleda iskosa da proveri da li sam ipak primetio njegov ritual ali ja sam već sklonjenog pogleda bio kao šatro zadubljen u zapisivanje njegovih sećanja u moj izanđali džepni notes. - Radio sam dugo sa Mujom Francuzom, starim evropskim lopovom. Matori je ceo život proveo na zapadu kradući i mi smo se mogu ti reći u poslu se lepo dopunjavali. On iskusan ja brzi i eto gotive uz uzajamno poštovanje jer među nama nije bilo *štekovanja kao kad se jedan Đole iz Kneževca posle uspešne krađe sakrio od ortaka nekog Džipsija da se ne bi *talio pa čučno među decu koja su se vraćala iz škole u vozu a * bambula (nos) mu štrči iz kačketa tri puta veći nego deci oko njega gde se on jadnik zabio! Smehotres. Elem, jednom se zaletimo u 'tresku' nas 50 lopova što 'talijana', vrabaca (arapa) crnaca i cepaj samo, kad u pola posla, frka 'Muja Francuz' se *zentuje viče ''uzeli me vrabci'', nema mi *barke'!? Onda nas nekoliko iz bratskih republika napravimo poteru i posle pola sata naša patrola nađe 'lopove' lopova. Muja prepozna 'vrabca' a oni brže bolj pokažu mesto gde su bacili 'barku' i vrate svu lovu uz iskreno izvinjenje. Posle mi Muju Francuza otkinemo od zezanja da je 'papak' neviđen kad je dozvolio da bude pokraden. Tako ti je to moj druže, sija očima Žarko posle ispričane vratolomije sa elitnim džeparošima u evropskoj metropoli.
-Kolko' se nismo videli? Čedrsetak godina! Veruj mi imam osećaj kao da se nismo videli samo dve nedelje i da je sve isto kao pre kad smo bili momci, pa se opet zarazno nasmeja kao dete karakteristično samo za nega od uveta do uveta sa dve rupice u obrazima. To isto objašnjava konobaru koji ga dobro zna jer je Žarko komšija svakodnevni gost i koji uredno rasprema čaše po stočiću dok znatiželjno zuri u naša ostarela lica, hvatajući nesvakidašnje prisutno oduševljenje u vazduhu, verovatno istovremeno pokušavajući da pronikne u nemoguću fantaziju, kako bi to dva matorca mogla da izgledaju pre 4 decenije? I da li je uopšte moguće da su oni takvi kakvi su danas ikada bili mladi?
-Znao sam da nećeš više boksovati posle operacije nosa, potvrdi dubinu poznavanja naših mladalačkih tajni dok me je pažljivo osmatrao.
-'Isti si ko pre'. Gleda me neskriveo radostan što smo zajedno. I on je meni 'isti' ma koliko to zvučalo ludo nemoguće ali bar je sa pričom i manirima ostao isti kao nekad a posebno mi je ostao urezan u sećanje detalj kada su otvorili novu samoposlugu u našem kraju a on me odlučno pozvao unutra da mu pravim društvo. Zgužvao je dve čokoladice 'Mond' u šake a ja sam hteo da precrknem od straha dok nismo izašli pored kase. Posle je bilo slatko.
-Pa jel' samposluga ili ne, razmahivao se rukama tad kao onaj poznati Beogradski saobraćajac na Slaviji, pokazujući na veliku svetleću reklamu moderne prodavnice svega i svačega s početka sedamdesetih dok se oblizivao, sladio i smejao u isto vreme. Maše rukama i sad dok glasno priča, izbulji se u tebe kad nečemu daje značaj i kikoće svakih minut ipo. Bora ima proporcijalno godinama, tu gore i tamo dole fali poneki zub a ni kose nema baš po celoj glavi mada je zadržao sportski stas i mladalački duh. Žali se na kolena koja je beton kako kaže sabio. -Ne brini, dobićemo *Cigane petu utakmicu garant. Smiruje moju zabrinutost za epilog košarkaškog finala sa Zvezdom kad je uhvatio pogled ka naslovnoj strani novina skačući sa teme na temu kao kakav košarkaški centar za loptu koja se poigrava na obruču dok spretnim prstima gura Sportski Žurnal u stranu malog stočića u kafeu Bulevara revolucije u Beogradu. Jednom rukom ne žureći uredno preklapa novine prstima da ih ne zgužva ili pocepa kao sova koja se dočepala miša za rep pa ga lagano izvlači iz rupe da joj ne pobegne ili da joj samo rep ne ostane u kljunu. Voleo sam da komentarišem sportska dešavanja sa njim jer poznaje situacije iz prve ruke (ili noge) kao bivši sportista.
-Ne 'radim' već par godina. Ne mogu bre. Teško mi je pala zadnja robija 5 *metara. Godine su me stigle a po zatvorima sve klinci, vrabci (arapi), narkomani, nije više podnošljivo tamo i nije dobro zezanje kao nekada sa ortacima.' Napolju' na zapadu je teško, svi prevozi, sve linije sad imaju kamere pa te lako nađu i prikače delo kasnije a povrh svega mladi *Žabari snimaju krađe telefonom pa dele po mrežama, policiji, šta ti ja znam kome sve. Bugarke od dvanaes trinest godina džepare po Evropi. Jedan dan u *treski 6 njih a ja osetim devojčicinu ruku preko moje ruke! Zamisli!? Ma pali odavde kažem sebi i ekspresno se vratim u Srbiju. Sad svi domaći džeparoši rade ovde u Beogradu za siću, mnogi su proterani a kako da ti kažem, male su kazne u Srbiji, nikakve. jebiga, da mi lopovi ublažimo odliv mozgova, zaceni se od smeha svojoj samokritičnoj duhovitosti. Smejao se toliko dugo čekajući da se i ja nasmejem njegovom crnom humoru i tek je onda prestao. Stavio tamne naočare na nos, otpio malo piva, prekrstio ruke, uzdahnuo i uzeo sebi pauzu da se presabere. Nisam ga požurivao. Znao sam da kada se plih otvori otrovna gnoj sama curi.
-Ma kakav fudbal kakve gluposti, šta me pitaš to, opet bi krao samo pametnije, otresa se sa gađenjem od mog već zaboravljenog pitanja pre petnaest minuta ne gledajući me u oči, da li misli da bi bilo bolje da je išao drugim putem? -Ko ne krade? Pogleda konobara preko puta za šankom pa mene, tražeći odgovor a pošto sam ja prevrćući očima zabrinuto zaćutao i procenio da je uzaludno i skroz nepotrebno da se sporim sa njim po tom pitanju on nastavi: -Pogledaj političare, direktore, tajkune. I oni imaju dežurne i plaćene 'štucere' koji odvlače pažnju glupom narodu fabrikovanim aferama a istovremeno ih neometano kradu za milionske svote. A sa druge strane svako pa i običan čovek ili žena mažnjava i sabotira zakon gde može i kad ima priliku. Ma ...o' lovu, ukradoše im živote bre ovi na vlasti a ja sam moj proživeo kako sam hteo 20 godina na zapadu. Ej bree, drugi svet! Osećao sam se slobodan čak i u zatvoru, veruj! Veruj, na kraju viknu tako ljutito i glasno izbečen u mene svojim nebo plavim nemirnim kao na ulju očima, da se naš dobri i pošteni konobar tog trenutka cimnuo! Žare podiže pivo kao znak da mu donese još jedno i iskapi preostalu zagrejanu sadržinu nebi li lakše progutao nešto okruglo i belo poput andola što je jednim prstom pre toga spretno munuo u usta, uzdahnu duboko pa se zagleda u dobro popunjen tramvaj koji je bučno prolazio pored bašte kafića tog rekordno toplog julskog dana u Beogradu.
Kada sam sledeće nedelje svratio do kafića i pitao 'našeg' dobrog i poštenog konobara za Žarka, samo se prekrstio slegnuvši ramenima, pokazao šakom ka zemlji i sebi u bradu rekao: ''Otputovao je''.

Moderni, prepravi naslov na Džeparoš, pleace.