МИРНИ ДАНИ

Била је дискотека Азаро,
врбе су рашчупане удисале и издисале
док падала је нека усамљена киша.

Послао си кума да ме пита
да ти будем девојка.
Пристала сам без размишљања.
Пијана ноћ осула се звездама
и усамљена киша је и даље падала.

А ја и ти

Лебдели смо у диму
Срећни.
Једно срце је тог трена
било усамљеније од кише,
од мрава на клупи,
од пивског чепа на асфалту.

Љубав гази преко жртава,
љубав је слепа,
охола и огромна.
Руши све пред собом
и не броји сломљене, поражене, издане.

Рекао си да не можеш да ме пратиш кући
Да, …Пијан си
а киша још увек пада
бицикл је мокар и поспан.
Бранио си се а
Ипак
лелујали смо мокром стазом,
као две покисле липе испред поште,
срећни .
( Као и кум који је прешао са речи на дела и постао прави)
Кисли смо испод једног црног кишобрана
док
причао си ми о Мирним данима на Клишију,
о Белим ноћима, Ван Гоговим писмима,
о твом касетофону и Штулићу
О „ стопeдесет ружа и дјелић твог сна,
марширало је синоћ без престанка ”.

Причао си и причао,
смејала сам се твојим очима
у њима се одигравала
фузија и фисија у исто време.

После те прве вечери,
пратили смо се стално
и
бежали смо на нека острва,
чекајући да се свет промени заједно са нама,
не схватајући да је све ту још од памтивека,
Сунце и Месец,
Земља и Небо,

Дрвеће и море,
и оне усамљене кише ,
чекајући да се нешто деси,
уз ону Џонијеву
„Куда даље рођаче”.

Остављали смо трагове у песку,
на бугарским плажама,
ја у црвеном бикинију,
ти са издељаном, дрвеном кутлачом.
( завршиће у рубљем паприкашу, на кулском каналу)
Остаће слика оне искривљене клупе на обали мора,
задах јефтиног коњака.
Црног, слатког грожђа Бургаса и Варне,
случајни сусрет Бобана З. и Драгина Д. ( умро је ),
са лубеницом на рамену, на паркингу поред мора.

Остаће приче о брдским разбојницима, што скидају
точкове са аутомобила
и бескрајна житна поља Шумановићева,
градови у мраку и пар жутих светла ,
бескрајно талентовани сликари летовалишта на мору,
уоквиреног соцреалистичком, металном капијом
зарђалом понегде,
јефтиног, укусног црног вина
страх од повратка у земљу,где рат само што се није породио.

Знали смо да нам је то последње лето на мору
у Европи која се прави да нас не познаје.

После много година доћи ћемо са синовима
У Црну Гору , у Тиват
Гледаћу у снежне врхове Ловћена дрхтећи у хладном мору,
Причаћемо деци са жаром о прошлости
али ватру нећемо потпирити, јер они не виде
оно што су наше очи некада давно упамтиле.

Ја и ти

једнога дана, седећемо заједно опет на некој искривљеној клупи,
Небеске силе пуштаће нам овај наш давно снимљен филм.
А до тада тражићемо нека друга мора
Узбудљива лета.

И даље падају оне усамљене кише али наши су дани мирни,
Као Милерови на Клишију.