Дебеле куварице су нам поделиле грожђе. Црно и крупно. Слатко и сочно. Цури ми низ бра-ду као да је крв. А сестра се смеје: „Уфлекала си ма-јицу!” „Баш ме брига!”, кажем јој, а све гледам да ли је то приметио дечко за суседним столом. А он! Он се држи за стомак и смеје се. „Само се ти смеј!”, процедим кроз зубе и побегнем у собу. Па обучем чисту мајицу и сукњу од тексаса.
Силазим низ степенице и видим исто што и свако вече: девојчице седе и чекају да их дечаци замоле за плес. Моја сестра не зна шта ће од си-лних удварача. А мене не зове нико. Зато и не жу-рим много. Уживам у ритму и разгледам около. Видим да онај дечак што ми се смејао седи на клупи и млатара ногама. И исплазим му се. Да му вратим мило за драго.
Ено га! Не смеје се више!
Не смеје се. Прилази ми и пита ме: „Јеси ли за плес?” „Па, није да нисам.”, кажем му и гледам на плесни подијум – бетонско двориште дечијег од-маралишта по коме царују тамноцрвене флеке прегажених смокава. А дечак ми ставља руке на кукове. Ја своје њему на рамена. Тако се плеше.
Њишемо се, као и сви, пратимо музику. И гле-дамо старије како плешу. Они су приљубљени је-дно уз друго! Ми, мали, држимо одстојање. Као да ћемо се опећи ако се додирнемо! А дечак ме гази по сандали! Изем ти ово плесање! Више волим да играм фудбал.
Мирише лаванда и небо је осуто звездама као богињама. Месец је пун и виси као велики зла-тник на тамнољубичастом небу. Дечак ме прив-лачи к себи. Скоро да се додирујемо. Нека тужна песма се врти по други пут. Дечак ме још више привлачи, осећам му дах на образу и не браним се, сва сам укочена. Пазим да га не згазим као он мене. Додирујемо се и коленима, а моји су лак-тови сада око његовог врата: плешемо као они старији. Трудимо се да и ми будемо као и они.
Момак који пушта плоче већ има паперјасте бркове. Трећи пут пушта исту песму. „Мора да во-ли овог певача.”, кажем. Дечак ми објашњава да то пева Мишо Ковач. Немам појма ко је он.
„Баш је тужна!”, стављам дечаку главу на ра-ме: тако раде сви. И мислим се – леп је овај криво-ноги штркљасти дечак што ми се стално смеје и прска ме. И питам се ко смишља овако тужне пе-сме. Они што се заљубе или они што се одљубе? А плоча шкрипи, прескаче, и онај момак с брковима јури неку децу што су, трчећи, заљуљала сто са грамофоном. И лупа им чврге. „Једе ми се гро-жђе.”, шапућем дечаку. А он каже: „Хајде да се у-шуњамо у кухињу.”
Држимо се за руке. Искрадамо се. Тихо, тихо улазимо у кухињу, у којој нас дочекују мирис пе-ченог кромпира и презрелог парадајза. Он отвара фрижидер и узима један велики грозд.
Трчимо под смокву, велику смокву. Хранимо једно друго. Зрно грозда њему. Зрно грозда мени. Црно је и крупно. Слатко је и сочно. Цури нам низ браду као да је крв. Сад смо обоје уфлекани. Лепо нам је. Лепо. Лепо! Нек иде све! Нек године лете! Нек се живи! Нек се расте! Нек се сања!
Пробудио нас је лавеж бесног добермана, а ја сам угледала огромног паука у жбуњу. И црне ба-бе и бели камен. Али море је било плаво. А острво бело. Зашто нисмо остали тамо? Зашто смо мора-ли да одемо са тог мора?
Плешемо онај дечак што ми се смеје и ја у ле-тњој башти. Миришу зреле смокве и презрели па-радајз. Исто се неспретно газимо по сандалама, озбиљни и укрућени. Пуштају опет оног Ковача. „Остала си ув'јек иста.” „Јесам ли остала иста?”, питам дечака, а видим сад да је то мој муж. „Ни-си.”, каже ми, а ја се љутим и газим га, па се и он љути. „Еј, бркати! Промени песму!”, вичем. „Дај ону мексиканску!”, каже му мој муж. „Само један дан живота!” „Ух, животе! Није ово за децу која плешу на мору! Није ни за оне старије што се стискају и грле. Ова песма није ни за кога! Ову песму нико не треба да пева!”, вичем и тражим да пусте неку другу. „Мој живот је кратак био...” „Јесте! Тек сам на пола пута. Хоћу ли макар закорачити на другу половину? Хоћу ли живети?!? Хоћу ли пити и јес-ти? Хоћу ли причати? Хоћу ли чути на лево уво?”
„Само букет бијелих ружа...” „Какав букет! Как-ве руже! Ко је ово смислио!”, вичем, а муж ме грли и шапуће како је то препев песме из једног филма.
„За време револуције у Мексику један од двојице официра прелази на страну револуционара и бива осуђен на смрт.”, прича мој муж, а он све зна и јако је паметан. Воли филмове. Волим и ја, али тај ту-жни нисам гледала.
„Он оног другог официра моли да га пусти да живи још један дан како би могао да оде да види мајку и да јој честита рођендан. Одлази у кућу у којој је једино мајка остала жива. Сви су погинули у рату.” „'Бем ти и рат и све оне због којих неко мора да умре!”, вичем, а ћутим да нећу. Ја нећу да живим још један дан. Желим да живим још цео живот. Фифти – фифти. Пола – пола. Сад сам по-ла од пола. Хоћу да умрем као моје бабе. Од старо-сти. „Пусти другу песму, бркати. Ову не желим да слушам. Ако је негде чујем, зачепићу уши.”
Муж ме љуби. У образ. Ја га узимам за руку. Тр-чимо да крадемо оно велико црно слатко грожђе.