Ironicno ali istinito.

I uvek spremna za šalu.

Upijes sve kao sundjer. I onda kad te pretisnu sve izbacis ali pomesano. Da mi je kakva diferencijacija bila, drugacije bi sve ovo izgledalo
i bilo. (u zivotu)
Ovako ne znam kako da se pojavim pred samim sobom, a kamoli ljudima ako za to uopste bude prilike. Ali ova tema nije (samo) o meni, nego o onome sto svi mi imamo. A to su strahovi. Prvo fizicki, materijalni, a onda i oni drugi. Kako se suociti?

Nisam se ostvario u realnosti to je moj problem, deca su na pola puta, a ja sam sve stariji i stariji, telo pocinje da stari, otkazuje.., trista hiljada cuda... sad kad bi' poceo da nabrajam ne bih se nikad zaustavio. ... Otkrovenje majke mi, u najmanju ruku, kao da se čitav Univerzum slomio na meni. Čitam pre neki dan Tarkovski i njegov tekst (ili esej) o 'Otkrovenju' (svetog Jovana) i umetnosti , SLOVO O APOKALIPSI mislim da se zove, veoma veoma istinito, ali taj kraj je neverovatan, tisina

Uh, to je duga prica, i nije svih dva'est godina tako, niti je sve moja krivica. Ima tu tust i tma. Ne znam kako će ova moja prica da se zavrsi i ima li ona imalo smisla. Ali se bojim, plasim, da neće dobro, ni ovde ni tamo
i da će prelaz da bude veoma tezak i bolan.

Da ne živim nesvesno, to bi za mene bilo san snova, zato mastam o olaksanju. Ali ga se i bojim, jer tad nema ničega do čega mi je ovako stalo. A i sam taj prelaz (jednom kad dodje) sigurno nije lak. Agonija nije dobra, dobar je sklad. Uz puno dobre volje i rada sklad je odlika svesnog zivljenja.

Malo je ljudi svesnih u pravom tom smislu i znacenju. Evolucija ima svoje faze, svoju duzinu trajanja. Ne možemo bas svi tu, a teško je pustiti, odreci se, (odoleti), ne pokusati. Ili imati veru u sebe, strpljenja i poverenja, biti u stanju zaboraviti i biti ciste savesti. Najbolje je tako.

A o cemu bi bilo pitanje uopste?

Nije mi neprijatno ali ne smem da ti ostavim mail ovde. Poslacu ti već na neki drugi način pa možemo da razmenimo nekoliko postova ako hoćeš.

Šta da kažem, sve u svemu dok je mlad, covek se raduje i nema straha, bude čak previse hrabar. A neka ostvarenja dovedu do euforije,.. ljubav, zivot sa voljenom osobom, susreti i druzenja, neka sira zajednica, kultura, zatim deca u nekom dobrom vremenu i prostoru, čitav jedan zivot i svet...
Kasnije dodju obaveze, odgovornosti, borba za opstanak, i ta ljubav
prema deci koja rastu dok se svet menja i postaje drugaciji.

Ali, vremenom nastaju brige i strah.
Pokusaji da se nešto napravi, za sebe, za njih, (i nemogućnosti, nesposobnosti) zatim još uvek tu i tamo povremena druzenja (doduse sve redje),.. neki možda poslednji dodiri sa svojim unutrasnjim bicem -'ja' van vremena i prostora, (nekad čak samo u snu),.. onim što je u coveku dobro i sveto i cemu ultimativno tezi (čemu se ultimativno nada) bez briga i nesklada.., da bi se ponovo vratio u tu svoju istu realnost onakvu kakva ona jeste (Tako je to kod mene, možda i vecine ljudi koji žive u ovim vremenima).

Možda, jer da je lak, zivot ne bi bio toliko vredan (ne znam). Ali i pretezak gubi ono svoje 'nešto'.

i smisao*

:)

'ja' u vremenu i prostoru, i to postoji, ima, ovde i sada (osetim ponekad na trenutke, budem svestan, i nije ni loše, bude fino... ali ni izbliza ono trajanje bez brige i napora od pre nekoliko decenija i hrabrost da se sa osmehom ide kroz zivot i svet) Ljudi volim vas, šta da vam kažem!

Na celu kolone, bas tako, izgleda da je usitnilo. A nije mi prvi put, treci ili četvrti možda u zivotu da upadnem u ovakvu situaciju. I samo na decu mislim (pogotovo mladju kci).
Do sad sam se uvek (nekako) izvlacio ali sad ne znam. A nisam ni kriv ni duzan, ni luk jeo ni luk mirisao, samo sam hteo da uvek i stalno bude dovoljno svega za sve.

A znao sam za ovo, samo sam godinama bezao od sebe i skrivao se. (Mādadayo, treba pogledati,.. blago njemu, ništa (soc)-realno, samo strahovi). I, ne znam šta da kažem.

Verujem, nadam se,.. hvala ti.

Hvala u svakom slučaju.

Da znaš da tako jeste, osecaji, osecanja, cine zivot lepsim, a bilo je i toga u mom zivotu, nije da nije, ali dodje neko vreme... Sad sam shvatio da ima i ona druga strana, u stvari znao sam to od ranije samo nisam znao da je toliko važna, da je u nju trebalo puno vise ulagati, i sa puno vise napora, i da ju je trebalo polako i skromno razvijati, mic po mic tokom celoga zivota.