Sretni ljudi


„Je si li videla, opalila mu je šamar?”
„Zaljubila se.”.
„Ljubomorna je.”

More emocija, more empatije. Ljudi gledaju druge, ljudi su istinski srećni. Gledaju živote drugih, kao da su njihovi sopstveni, uživajuu njima i žive u njima. Za razliku od mene vi uspevaju u tome, ja sam samo ugasio svetlo, rano idem u krevet, ali moji susedi... leto je, njihovi su prozori otvoreni, oni ne odlaze rano u krevet, njih ne zanima san već sama dinamika života, dinamika jedne nesebične ljubavi. Čujem kako njihovi televizori rade. Svi gledaju rijeliti serije, navijaju, raduju se. Svaki ima svog junka, junaci imaju svoje uzbudljive živote, svoje emocije, svoju lepotu. Sve to oni neštedimice poklanjaju publici. Publici ne treba mnogo više od toga.

Krivim sebe jer ne gledam rijeliti TV. Nisam u stanju da se sjedinim sa akterima, nisam u stanju da se unesem, plitak sam. Dok napolju trepere zvede, ulice su prazne. Svi su zajedno, svi su tako sjedinjeni, drhte i strepe nad sudbinom junaka. To nisu izmišljeni junaci knjiga, pa čak ni filmova, To su sudbine stvarnih, živih ljudi. To je stvarnost. To je prava stvarnost, te statične scene u kojima se naizgled ništa ne dešava. Razgovori, filozofiranja, životne filozofije učesnika, njihova tela kada se kupaju, njihovi kreveti, lica, kosa, oči, usne, postupci, doručak, ručak, večera... Skoro da rade sve kao i mi, ipak je naš svakodnevni život samo imitacija njihovih, samo neuspešna kopija. Šta god da radimo, kod nas nije zanimljivo. Hteli bi da budemo kao i oni, otvorile bi nam se neslućene mogućnosti u vezi bogatstva, idealnih pratnera, superiornih uzbudjenja...
To tamo je svakako stvarnost. Dešava se mnogo više nego u našim, obićnim životima. U našoj, zastareloj, staroj stvarnosti nema ni trunke glamura. Opterećuje nas glad, žedj, samoća ili strah. Tamo u stvarnosit rijeliti TV a, postoji hrabrost, postoji borba, postoji i nada. Kod nas nema nade. Tamo ima, tamo postoji zaljubljivanje, postoji ljubav, ponekad seks koji skoro da ne upražnjavamo, fantastične i uzbudljive priče. Samim gledanjem, samim učestvovanjem, dobijamo pravo barem na deo toga. U stvari postajemo nesebični, altruisti, sve dobijamo kroz njih, ništa nam ne treba, samo dok ima struje i dok televizor radi.

Zvonki smeh dopire kroz prozore, smeju se gegovima, skandalima i šalama učesnika rijelitija moji susedi. Kako samo i koliko su srećni. Kako je brzo nova, dinamična, marketizovana stvarnost pobedila i pojela stari, anahroni, organski svet. Brzo je ušla u njega kao vreo nož u puter. Sasekla ga, namazala na hleb i pojela. Tamo je sve, ovde je ništa. Ovde su dosadna, uplakana deca koja ne razumeju, koja moraju ostati sama da bi jednom razumela estetsku vrednost novog, estetsku vrednost slika. Jer rijeliti je žrtva, apsolutna žrtva mesa, prokletog večito gladnog mesa. Sada je život san, postao je san, redukovao se i smanjio od stida pred beskrajnom superiornošću elite, pred njihovi slikama,njihovog superiornom golotinjim, šalama, odeći.

Njima nije vrućina, oni se hlade u bazenu, ispijaju koktele. Sve blješti i sve sija i ljudi im klču i vole ih. Tu su sponzori, tu su nagrade. U ovoj pišljivoj stvarnosti, staroj stvarnosti nema nagrada niti sponzora. Ograničeni smo stidom, emocijama, prisustvom drugih, govorom svojih i tudjih tela.

Rijeliti je nova porodica, tamo gde ja ona stara, organska zakazala. Ogromna porodica. Svi smo porodica sjedinjeni kroz To. Oni nas nikada neće napustiti, biće tu za nas. Čak će se sledeće godine smeniti nekom novom, još intrigantnijom postavkom.

Rijeliti je sloboda, sloboda bez ograničenja. Sloboda od drugih, sloboda samo za sebe. Sloboda koja daje, sloboda za koju se ne treba uzeti, koja ništa ne košta, sloboda koja nije opasna. U toj priči smo samo mi, niko nas ne tera da budemo solidarni. Nema prinude, nema pritiska Drugih. Pobeda najačem, ostalima zaslužen poraz.

Okrećem se u krevetu, san mi ne dolazi na oči. Da li je uopšte normalno spavati noću kad postoje takvi veličanstveni sadržaji, tu na dohvat ruke, a treba samo upaliti televizor? Da li je normalno popustiti nagonima tela, kad je mozak željan simbola, slika. Telo smeta. Od tela treba dustati, ostaviti samo oči, mozak i polne organe, amputirati sve. I kupati se u beskonačnoj divoti individualnog. Onaniji.
Onda bi lakše sledili uzore, mnogobrojne modele života koji možemo pratiti, preuzeti, i živeti s uspehom.

Svež nočni vazduh samo doprinosi mučnini. Ova teška mučnina, ovaj bol je spoznaja sveta koji nije dekor, postavka. Svet koji nije spektakularan boli, u njemu nema zadovoljstva. Zadovoljstvo je napustilo svet i nestalo pretvaranjem ljudi u posmatrače rijelitija.
Spoznaja o tome kako je sada sve, baš sve tamo, na pozornici, da ovde, u svetu mesa i materije nije ostalo ništa, izaziva strahovitu tugu. Beskrajnu tugu u grudima. Jedini osećaj koji je preostao u svetu izvan sjaja rijelitija.

MC