Uniženje

Sredjene, urbane žene nalik su iskrivljenim lutkama, polu živim, polu mrtvim. Ono živo u njima želi da se uništi, da bude nešto drugo, nešto što nije, neki oblik, standardni, industrijski oblik.

Ono živo u njima sasvim je neprimetno, to je patnja konverzije, patnja pretvaranja u mrtvi oblik. Samo mrtvi oblici poželjni su mrtvim muškarcima.

Mladi su kao crvi, bledi, drhtavi, ljigavi crvi bez snage. Oni ne veruju u sebe, ali samo sebe imaju. Svi njihovi snovi... čini im se da je to mnogo, da je to važno. U stvari je ništa.

Posmatram kako uplašeni debeli crvi klize pločnikom, kako se sudaraju u strahu. To su ljudi novog vremena, nesposoni da shvate bilo kakav zajednički cilj, bilo kakav... Jer oni postoje samo za sebe kao proizvodi na polici velikog supermarketa, kakvim oni vide svet.

Svaki sekund je poniženje osim dela dana koji služi konzumaciji. Budjenje, kvalitet doručka, viršle od genetski modifikovane soje, jaja koja su porodile kokoške koje ceo život preleže u kavezima formata A4, industrijski čaj, tuš gel... Odlazak na posao, ukradeno vreme na poslu, bezvredan ručak, sos sa pojačivačem ukusa. Neupotrebljene genitalije... „Pati i pusti druge da pate i osmehuj se”, to je komanda kapitalizma koje

se mlada urbana gamad slepo pridržava.

Konzumacija je zamena za sve drugo. Konzumacija kapućina u kafeu, tužna predstava sa dekorom i statistima. Svi su statisti, svako misli da je glavni glumac. Skupa konzumacija u klubovima, slam zabavama, kulturnim dešavanjima...

Tu su kompjuterske igre, produkcija filmova, punjenje prostora unutar lobanje praznim i več vidjenim slikama. Jer ovo je svet slika. Svako je slika koju estetski procenjuju ostali šegrti tržišta.

Za one upornije ostaje psihijatrija, ostaju tablete, ostaje tiho umiranje u zamračenim sobama. Za one srećne to su ipak nadljudi jer i depresija je krik, i depresija je bolja od pristajanja.

Civilizacija je došla do tačke u kojoj pokoravanje više nije dovoljno. Potrebno je uniziti živu materiju. Svi su samo igračke tržišta.





Iskusna matrona od pedeset i nešto savetuje mladu devojku od dvadeseti nešto:

„Kada bude intervju, reci, da si timski radnik, da si spremna da radiš prekovremeno ako posao zahteva, pa i vikendom ili praznikom jer si posvećena poslu i karijeri.” Omladinka klima glavom, gleda razrogačenih očiju sve odobrava, učiniće sve. Svi će učiniti sve, niko ne može da prećivi a da ne učini „sve, niko ne može da preživi bez poklonjenja Kapitalu bez provodjenja osam i mnogo više sati dnevno u smrdljivim firmama, bilo da ste kasirka ili poslovna žena.



Sve je prohvatljivo, novac nije toliki problem, ali treba istaći spremnost na žrtvu vremena, spremnost da se jedini zaista neponovljiv resurs pokloni Kapitalu i zameni za papirnatu fantaziju novca.



Klečeći prilazimo bogu Kapitala, nudimo vreme koje bi mogli inače da provedemo sa onima koji su nam dragi. Poklanjamo nedoživljena iskustva druženja sa sopstvenom decom, rodajemo nikad vidjenu opuštenost, nikad posedovano bogatstvo interakcije. Kasnije, sve socijalno u nama če umreti i posao če biti jedini ventil jedina mogućnost ostarivanja, jedina radost, jedina zabava. Bićemo ono što se od nas traži, ljudi kapitala i kapitalizma, Više nam niko i nije drag osim nas samih, svi drugi su samo resurs koji treba zgrabiti, profit.



Nebitno je šta proizvodimo, papirne maramice ili poeziju. Da li radimo u kiosku ili u banci, da li nam se kičma krivi od rada sa lopatom ili računarom. Bitna je patnja, bitna je veličina i znakovitost naše besmislene žrtve. Jer mi poklanjamo svoje vreme, menjajući nešto za ništa.



Važno je da smo na tržištu, to najbolje zanaju naše ukočene noge, naši namešteni osmesi, naša deformisana lica. Toliko se plašimo da ne možemo ni da zamislimo nešto drugo, neki drugi način koji bi nam omogućio da preživimo. Sve drugo iziskivalo bi saradnju i pomoć drugih, a mi to ne možemo jer imamo samo svoje snove.



Boravak u okruženju kompeticije i konkurencije iskljućuje svaku empatiju. Kakav bi to bio kapitalista koji bi žalio konkurenciju? ”Kill, kill, have a kill„ šapću anglosaksonski TV kanali i priručnici za uspeh. I tako, ako se neka oblast mozga ne koristi, ona odumire več za nekoliko meseci. Tako je i sa našom empatijom, sa socijalnom inteligencijom koja nam više nije potrebna. Svet se sužava, prostor se sužava, ostaje samo to usamljeno ”Ja„, skoro bezdimenzionalna tačka u praznom univerzzumu, obasjana apstraktnom voljom protestanskog, surovog boga biznisa. Želimo da zadržimo sve u sebi, da nam ne iscuri kroz prste kao ćivot, da ga obuzdamo kao novac, da ga uhvatimo, kao što veoma malo dete fascinira tadržavanje i ispuštanje izmeta.



Jer postali smo ”To„, apstraktni predmet, objekat odlučivač, apstraktni činilac koji teži sve većem profitu na polju novca, erotike, umetnosti, na bilo kom drugom polju. Ta apstrakciju uzima sve naše vreme, naše zdravlje, ona nas menja, ona nas obuzima, ona je naša strast, naša jedina nada, naše sve.

MC”