Pre izvesnog vremena usnih grozan san: kopam nešto i svaki put nalazim neciju glavu odvojenu od tela. Glava podseca na glavu Jovana Krstitelja, to je ona ista sa jedne od ikona koja predstavlja Krstitelja, na njoj svetac drzi sopstvenu glavu na zlatnom tanjiru.
Već su mu izrasla krila a glava, ta ista kao iz mog sna, gleda negde u nebesa.
Koliko god puta se budih, ne vredi, svaki put se nastavljalo isto. Dokotrlja se glava iz zbuna, nadje se ispod komada namestaja, izbaci je talas nabujale reke,od glave se ne može pobeci! Nekoliko puta se budih, svestan da sanjam i svaki put kada se san nastavljao javljao se strah da će se isto ponoviti, svaki detalj se svodio na isto, tu je negde ta cudna glava samo odakle će me ponovo zaskociti? Konacno, pred zoru, izgubih volju za spavanjem i odlucih da se probudim i prekinem mogućnost da se san ponovi.
Neprijatno iskustvo je bilo toliko upecatljivo da pozeleh da pogledam tumacenje u nekom od sanovnika.
Nije da verujem u te stvari, ne verujem. Ipak, pomislih da tom snu svakako mora biti neko znacenje, valjda se zato ponovio nekoliko puta.
Internet krije na desetine tumacenja snova pa krenuh redom. Tu su „Sanovnik”, „Sanjarnica-tumacenje snova” hrvatskih i srpskih,na oba jezika isto,zavisi na kojem jeziku sanjate, tu su i strani, engleska „Dream Book” i nemacki Traumbuch, ruski сонник i bugarska мечта книга. Sve je isto sa par opsirnijih izuzetaka, jezike tajanstvenih naroda istoka koji zasigurno imaju najispravnije tumacenje snova ne poznajem a tumacenje njihovih sanovnika se ne usudjujem da proverim. Ali prvo, kako da tražim?
Idemo na „G”, tu je gatara i genitalije, gavran i gadjenje,gips, gitara, glas, i da, glava koju tražim. Ošišana za gubitak ,seda glava kako i prilici, za veliku počast, obrijana kao u zen monaha nosi vam smirenu i sporu, sasvim izvesnu nesrecu… i moja, iz sna, odsecena, „izgubices prijatelja, steta u imovini..”
Dakle to je, mislim se, steta u imovini. Prijatelje gubim često u poslednje vreme, pocela su da umiru i posleratna godista, kosi ih nešto kad dodje februar i ne staje do prvih prolecnih dana. Onda malo zastane, kao da se zadise, udari ponekog vrelinom leta pa ponovo zastekce kad nastanu kraci zimski dani.

A sad, da se vratimo nekih četvrt veka u proslost. U malenom podrumu gde je Misin otac Ljubomir zvani Soko (po kome će neki kasnije i Misu prozvati Soko-mi smo ga tada zvali Misa Pacov a između Pacova i Sokola nema razlike, naročito kad za Pacova rizikujete pesnicu u glavu) drzao molerski i alaski alat (jer bio je i umetnik-sobo slikar „Od nečega se mora živeti sine moj” a inače „Ja sam alas, bio i ostao”, covek sa dva imena, dva zanimanja, dva zivota…o njemu drugom prilikom) stadosmo nas trojica. Solo, Ritam i Bas gitara. Podrum je malen a nisam zapravo siguran da li se to i može nazvati podrumom? Kako nazvati prostoriju tri puta četiri, ogradjenu daskama kao i desetina drugih prostorija, osiguranih teskim katancima a sve to u podzemlju cetvorospratnice iz doba socijalistickog napredka sezdesetih? Pomesan miris kupusa, budji, trulog krompira i promaje koja bije ko zna odakle i na stotinu ispusenih cigara i cigareta. To mesto smo zvali „Bluz komora”, napisano na ulazu „Blues Komora”.
Mucili smo se satima ali nešto ne ide. Svirka je za nekoliko dana a nismo se pomakli od prve stvari. Repertoar je nekoliko puta menjan, nikako da se dogovorimo šta da sviramo.
I pre nego sto smo odlucili da probamo još jednom, pojavio se On. Namerno pišem velikim slovom, zvacemo ga samo On a ime mu je M.S., to ću saznati kasnije.…
Kaže, „Svirate? Jel’ mogu sa vama, samo da ostavim neke stvari gore…”
„Naravno, naravno, samo napred, ” kaže Misa, nasa Bas gitara.
Čim se neznanac okrenuo i izasao napolje, Bas gitara zapoce pricu:
„On je genijalac. Od njega su ucili neki od najboljih gitarista. Svira nekoliko instrumenata i komponuje…On je na četvrtom spratu, tačno iznad mog stana”
Mi smo srednjoskolci a On apsolvent na elektrotehnici. On je visok,mrsav, ne lici na ovdasnji svet kojima su Turci cukun cukundedovi, ispod kustrave smedje kose vire dva radoznala nasmejana plava oka, da li je tada nosio naocare?
Ne secam se ali znam da smo ga u godinama koje su dolazile nas trojica prozvali „Cvika”, za potrebe naše pricice je lepse da ga zovemo On.
I On je dosao, doneo neku smesnu akusticnu gitaru marke „Melodija” i pitao šta da sviramo. Pokazali smo ono sto smo vezbali a On se trudio da pomogne. Ipak, vrlo brzo smo shvatili da nismo ista skola i da se on takmici u visem rangu od nas. Usledila je prica o bluz i dzez lestvicama, šta, kada, kako. Pocetak, zavrsetak.
Redjao je jonski i durski modus, frigijske, lidijske i miksolidijske lestvice sa pentatonskom durskom i molskom skalom, ciganskom i eolskom lestvicom…a mi smo slusali i pitali „A kako ovo?” „Cekaj, šta ide posla A, a posle F, Fis?G ili Gis? Cekaj, smanjeni sedmi, jel’?” I na brzinu zapisan redosled: E.F.G.A,H.C.D.E, frigijska, jel'?
Da, nama samoukim gitaristima, „apsolutnim sluhistima” svaka se pedanterija i temeljitost u izucavanju muzike cinila beskrajnom i dalekom ali preko potrebnom…a ko će savladiti beskraj? Naročito ako si „apsolutni sluhista koji sve skida čim cuje prvi put...”
Da li se nasa Solo gitara setila ove najvece muzicke lekcije, dvadesetak godina kasnije, na konzervatorijumu Rihard Straus u Minhenu?

I tada, njegovi prsti pocese cudnu pesmu sa uvodom, C, E7, Am, D7….:
„Nemoj da mi gledaš karte dok igram pokera
jerbo ja, jerbo ja imam dva, dva kolta iznad kolena…
U dimu cigareta, gde svaki pogled ubija,
Odlucice mi jedan tren, dal’ mi ulog dobija…”

Smesna pesmica, da popravi raspoloženje…a onda njegov skromni literarni potpis:

„Dugo dugo, ja već lutam, da pobegnem od ljudi zlih…
i svoj zivot, cakam sutam dok ne dodje neki stih…

Mi smo se sretali u godinama koje su sledile. Vidjao sam ga na Zelenom Vencu, kod sinagoge u Zemunu, jednom u Sarajevu kad se vracao sa Hvara gde se lecio ubodima pcela…”Pcele mi pomazu oko kostobolje„, jednom na Masincu na nekoj brucosijadi kada je on, svrseni inzenjer elektrotehnike iskusavao muzicku karijeru i svirao, ”Odneo sam materijale Oliveru Mandicu„, jednom u restoranu hotela ”Slavija„ gde je sedeo sa Slavkom L. koji je sedamdesetih izveo prvu pljacku banke u Beogradu i uhvacen ispred vrata jer su prolaznici mislili da u rukama ima plasticni masingever...pa se neki prvoborac hrabro bacio na njega. Slavko se spasao i ostao ziv ali su Boska Timica, bivšeg legionara iz Legije stranaca ubili narodni milicajci i odredi mobilisanog rezervnog sastava u ”spektakularnoj poteri na Divcibarama„…Ta pljacka je bila nešto nezabelezeno i nesvakdisnje za ondasnju Jugoslaviju i krivce je valjalo primerno kazniti. Jedini preziveli krivac bio je Slavko.

Ah da, kako se desilo da je sedeo sa cuvenim Slavkom L., bivšim robijasem, On,nas ”Cvika„, covek koji se nikad ne bi upustio u pricu sa likovima poput Slavka?
Poslednji put kad sam ga video krajem osamdesetih je bilo kod mene, tada smo već uveliko znali da sviramo, ”za sebe i svoje zadovoljstvo„ i jedno nedeljno popodne je njegova skromna akusticna ”Melodija„ ostala kod mene, da li slučajno ili namerno, samo nije dosao po gitaru sledeće nedelje…Nije ni druge pa ni za mesec dana. Prestali smo da se čujemo i kao da se izgubio. To je bilo neposredno pred njegovu selidbu u Zagreb, a vrlo brzo sam čuo da se ozenio. Ženu, prelepu Hrvaticu koja je licila na filmsku divu video sam nekoliko puta ali da me ubijete ime joj se ne mogu setiti.
One godine kad smo postali ozbiljni ljudi i odlucili da Misu Pacova zovemo Soko pred njim, ribama i našim roditeljima, te godine negde krajem zime a početkom proleca, kad je najlepse doba godina…kad sve krene i zivot se samom sebi raduje, e bas tada mi je rekao da se desila tragedija i da je On nastradao.
Pricale su se price da je doziveo saobracajnu nesrecu i ostao nepokretan, drugi su pronosili glas da je uzimao narkotike a oni koji su bili blize njegovoj majci, sestri i sprat nize u zgradi gde se svirao bluz u podrumu koji mirise na kupus, budj i pokvaren krompir a promaja duva ko zna odakle…oni su znali da je pokusao samoubistvo, prvo od nekoliko i ostao ziv.
Skocio je sa petog sprata, kažu zbog ljubavi mada ne razumem kako se zbog ljubavi može skakati sa sprata? Sekao je zbog ljubavi i vene, trovao se lekovima a opet zbog ljubavi? A nije se trovao jednom, trovao se nekoliko puta, može biti svake godine kad dodje datum kada je leteo onaj prvi put, pet spratova do sudara sa planetom. Kakva je to ljubav koja se zuri smrti u zagrljaj a smrt bezi od nje?
Kažu i da je filmsku divu (kojoj se imena ne mogu setiti ni da me ubijete) nasao u krevetu tamo nekim Hrvatom i istog trenutka pozeleo da umre…
Kažu i da su imali cerku i da je ona htela da ga ostavi a on nije mogao da podnese da odvede dete…
Eh, ko će znati šta je istina i da li je važno?
Pad sa petog sprata, nekim cudom, preziveo je sa prelomom obe noge, bez preloma ruku…Samo, oporavak će trajati godinama, mislim na onaj fizicki, duhovno, mentalno, da li se oporavio? Jedno secenje vena, jedno trovanje, drugo trovanje, da li je još pokusavao? A smrt, neće pa neće, kao da je pobegla od njega, onog trenutka kad se sudario sa planetom ili ranije, kad je sutnuo i caknuo zivot…kada je tražio stih da pobegne od ljudi zlih.
Kažu da ga je majka nakon prvog, drugog, treceg? pokusaja samoubistva, smestila u neku zagrebacku bolnicu.
Tamo je možda upoznao Slavka L. koji je, zli jezici vele, jeo kasike, viljuske a nozevima sekao sebe na robiji. Neki opet kažu da nije u pitanju bolnica nego mentalna ustanova, narodski ludnica, iz koje je Slavko uz pomoć bogate porodice lakse izasao iz zatvora nakon vise od 15 godina robije…”Iz zatvora takvim kao ti, neprijateljima socijalistickog sistema, samoupravljanja, druga Tita i Partije, vama nema izlaska…Iz ludnice ima!„ rekao mu Toma F. advokat koga je njegov otac angazovao da brani sina a kasnije piše brojne zalbe sudovima, komitetitima, drugovima i narodnim herojima, ”da se istera stvar nacistas i spase neduzno dete„
U toj bolnici ili zli jezici vele ludnici, razvilo se cudno prijateljstvo zasnovano na zajednickoj muci i obecanjima Slavka da ”otet’ ćemo dijete od kurve, ne placi picko jedna„

Možda bas u restoranskoj kafani, gde je sedeo sa Slavkom, prvi put sam čuo mnogoputaponavljanu recenicu:
”Otet’ ćemo dijete od kurve, ne placi picko„
I ne znam šta je bilo smesnije, moj uplakani prijatelj ili Slavko u pokusaju oponasanja zagrebackog purgera.Slavko će ponavljati istu recenicu svaki put kad ga sretne.
Secam se da su to jedini momenti kada je On bio vidno neraspolozen, uvek je bio nasmejan, čak i kada je bilo ocigledno da podnosi velike bolove ali kada cuje to, ”Otet' ćemo dijete...„ lice se menjalo.
U godinama koje su sledile, druzili smo se vise nego dok je bio zdrav i prav…devedesete su nas mali gitarski trio poslale na razne strane sveta.
On je ostao u Srbiji, pazen i negovan od majke koja je uveliko zasla u osmu deceniju zivota, pa presla osamdesetu, pa usla u devedestu…Gospodja Marija, devojacko Fritz, zagrebcanka po rođenju, beogradjanka po muzu, Svabica po prezimenu a Madjarica po krvi i jugoslovenka po poslednjem popisu.
Ona ga je hranila, vodila racuna kad treba uzimati brojne lekove za bolesti koje postoje i ne postoje.

”