Козаро, секо зелена,
друга мајко мога Млађена,
с далека ли се видиш
и даље ли се чујеш!
Вјероват не може мајка Стојанка
да си ти опустјела
и да си нас напустила!...
Са цесте преоране,
са мртвих псина што им дјеца наша судише,
кад очи узнесем уз твоје косате стране,
у мом срцу - ко у твом гнијезду -
једно птиче прокљувава,
једна вјера процвјетава:
Ти си моје синове,
ти си, селе, своје џинове
у плетенице зелене савила,
па ћутиш над Кнешпољем
и обрве тешке састављаш
и у срцу,
ко у котлу пламеном,
мијешаш свету освету!
Освету, секо, освету!
Окај ми сина Срђана,
окај ми сина Мрђана,
окај ми сина Млађена:
Кише је жељно свето Илиње,
а Кнешпоље освете пресвете!
Свети нас, секо Козаро,
окај нас смртно, крваво,
чујеш ли једну уку велику
од оне стране откуд сунце излази? ...
Њу ми је Млађен често помињо:
„Ако погинем, мајко Стојанко,
мене ће окајат помајка Козара,
мене ће окајат прамајка Русија,
неће, мајко, дуго потрајат,
чуће се једна ука велика!”
И не видим од росе очиње,
већ само чујем: ука почиње!
Ука, секо, ука велика
с далеке стране откуд сунце излази,
ко да планином гуде југови!
То иде војска, све човјек до човјека,
облак војске, војска срдита:
Кад би све громове, секо вјековјека,
што су ти мрчевном косом играли
вјечине вјечина, -
у један тресак и рсак сложила,
он не би био тој уки великој
ни јека јекина:
толика, селе, војска удара,
толико срдитих насрће Срђана!
Тресак, секо, рсак до неба
с далеке стране откуд сунце излази:
Колико љутих те израни куршума,
колико љутих ме нахрани јадова,
толико, селе, из тог ршума,
толико мргодних намиче Мрђана!
Тресак и рсак земљу премећу
па сијевци, сејо, небом прелијећу
од оне стране откуд сунце излази:
Када би сваку сузу шточију,
што мајчину,
што дјечију,
(и кравију,
и овчију!)
по збјеговима што потече с очију,

што потече и у тебе утече, -
све сузе кад би на лист зелен скапила
па сунцу раном са њег зраке вратила:
толико, сејо, сијева сијевака,
толико крилатих налијеће Млађена!...
О, није, сејо, ово роса очиња,
два Илиња што очи моје опчиња,
већ пред том војском ено човјека,
за чело сву је војску надрасто
- а осредњег је узраста -
очи су му - еванђеља стовјека,
а Русија - коса му гргураста,
и сав трепти ко од пређе вилиње:
Иде тако, усред силна громора,
- такав нам се приснива на Илиње -
и смијеши се, све му игра брк,
што би се њиме Млађен шалио
да би га једном видјет волио
већ. да је његово одавде до мора!
Чујеш ли, селе Козаро,
чујеш ли уку велику? ...
Развијај косе зелене,
сека те заклиње Стојанка,
расплићи мрке плетенице,
пуштај нам џинове вилене,
нек скотском крви
обоје
три наше воде ледене,
нек мрљинама скотским,
за зрнате пшенице,
земљу нашу
погноје!

Чујеш ли, селе весела,
чујеш ту уку велику? ...
Гуди земља, земља васцијела:
Отискује се војска голема од московскога Јерусолема,
шири јеле,
зелена селе,
просипај челичне пчеле
низ земљу нашу
на крваву пашу!
Знај:
Кад би се утроба моја оплодила,
још бих три Млађена,
и три бих Мрђана,
и три бих Срђана
породила,
и љутом дојком одојила,
и сватри теби поклонила!
Стани ми стамена,
у двије змије узвиј обрве,
у љут угриз стегни вилице,
и из сваке жилице
сркни једа мамена
па га ужди на огњене ноздрве
у три жива пламена,
у три жива Млађена,
у три жива Мрђана,
у три жива Срђана,
у илинска тристаитри пламена,
цикни, селе, стоглаво,
стуци их, секо, сторуко
нек им нема ни трага ни знамена,
нек се памти гдје је рака тројака:

Овдје снагом доји Стојанка,
буном пита Козара помајка,
вјером храни Русија прамајка,
три се мајке овдје састају:
Ко год нам дошо да амбаре изаспе,
и торове пуне да нам разаспе,
и крцата да нам улишта
пбсасне,
и да погасне
огњишта
- а лоза му од клетве не помрла -
дјеца ће му залуд овуд скитати
и за кости питати,
јер ће овдје, гдје је самрт вршај завргла,
и вршући крвљу липтала,
па на концу своју самрт оврхла:
ко крв данас, сутра мед пролиптати,
мед и млијеко дјеци нашој до грла -
земља ће нам у сунце проциктати!

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност / Поезија //