Као Украјина данас, тако је Србија жртвована 1914. за један рат који није био њен. Лепо су нам променили династију у крвавом пучу са ваљда 400 убијених, наоружали нас, опремили, дали да освојимо Косово и Македонију - само да се пркосно испречимо Немцима у њиховом плану да иду на Багдад. Као да је Багадад наш, или су можда Немци.

Потурени смо у један рат који је имао смисла за силе Антанте, а за нас никакве. Још нам је Енглеска помогла да изгубимо цвет српства преко албанских гудура и мочвара, да нам деца поумиру од изнемоглости и тифуса на Крфу.

После смо награђени Југославијом - као „сви Срби у једној држави”, уствари сви Срби под контролом католика.

Слично смо извели и у 2.св.рату - храбро се борили против окупатора, што ниједан други народ није: сви лепо дочекали Хитлера са цвећем, после и Стаљина. А ми „положили животе”, само не енглеске, ни Титов, већ своје - још милион ипо.

Тако данас Украјина гине, а Германи и Јевреји трљају руке: само нек је мање Словена, па макар њих појели Арапи.