Da li bas morate da pocinjete sa lekovima ili ste se raspitali o alternativama? Znam jednu porodicu sa ADHD decakom, oni su odbili terapiju lekovima, umesto toga idu kod psihologa.

ma kakvi crni lekovi...nemoj da trujes dete ...ti si sigurno na zapadu i kod njih svako dete koje malo pokaze vise energije i ne sjedi ko mumija na jednom mjestu ima ADHD...ja da sam na tvom mestu ne bi u opste davala lekove...pusti dete da bude dete...svako dete na svoj način je zivahnije ... rekla si da je jako inteligentan ...ja mislim da je njemu dosadno u skoli pa ga otuda i ne drzi mesto i uciteljica ga smara ...a znaš i sama da u zapadnim skolama ništa pametno ne uce deca ...samo presipaju iz supljeg u prazno.

ti si sigurno na zapadu i kod njih svako dete koje malo pokaze vise energije i ne sjedi ko mumija na jednom mjestu ima ADHD...ja da sam na tvom mestu ne bi u opste davala lekove...pusti dete da bude dete...svako dete na svoj način je zivahnije ... rekla si da je jako inteligentan ...ja mislim da je njemu dosadno u skoli pa ga otuda i ne drzi mesto i uciteljica ga smara ...a znaš i sama da u zapadnim skolama ništa pametno ne uce deca ...samo presipaju iz supljeg u prazno
----

svasta kako neki lupetaju!
kao prvo, ti sigurno nisi skoro bila u srbiji, jer tamo svako drugo dete koje je malo drugacije dijagonosticiraju sa ADHDom BEZ potrebnih testova..posle 1 minuta nasi psihijatri i psiholozi već sve znaju! doziveli smo lično!

što se tiče skole..ma jeste, ta uzasna zapadna skola. :=) a naše fantasticne skole..nemam reci. :=) kod se uci toliko pametnog..zato imamo najmanji broj visokoobrazovanih. :=) a tek što se rangiramo po znanju, nema šta. :=) puni smo praznih teorija koje ne možemo da primenimo u praksi..zato me molim te postedi hvalospeva o nasem skolovanju. :=)

i treće, izjave tipa: pusti dete nek bude dete..blablabla..su TOTALNO NEODGOVORNE! zbog tako „inteligentnih” (i molim te shvati ovo kao najveci sarkazam koji si ikad čula!) su gomili dece upropasteni zivoti.

za mamu koja je postavila pitanje, ako nisi sigurna (a zaboravi te samostalne dijagnoze sa interneta), da li postoji mogućnost da se posavetujes sa još nekim neurologom? odvedi dete u neku neurolosku kliniku za decu, oni imaju specijalizovane testove i saradjuju sa psiholozima, itd na utvrdjivanju problema. potrazi još neko mišljenje. ali obavezno kod neurologa.

zaboravi sve ove „dijagnoze” ovde i na drugim stranicama, savete tipa da se molis u crkvi, da pustis dete, itd..ako moras malo da ulozis da dodjes do drugog lekara (put, itd) ulozi sad dok je dete manje, jer će kasnije biti sve gore.

Jao puppuy ne lupaj molim te. Pogotovo ako nemas pojma kako je uzasno ako dete zaista ima ADHD, ne samo za uciteljicu već i za to jadno dete. Koje je svesno (pogotovo ovako intelegentno) šta treba da radi, a nema kontrolu nad svojim potrebama. Kada prima milion informacija i stimulansa, a ne može da ih obradi i procesuje, i uz sve to, znaš ta mu se desava. Nije uciteljica duzna da se 100% fokusira na jedno dete i njegove potrebe i da time zapostavi 20ak + druge dece, isto tako ta ostala deca nisu Bogom dana da trpe ili da ne dobiju adekvatu nastavu zbog jednog deteta. S druge strane dete koje ima ADHD takođe nije ništa jadno krivo i ono je zasluzilo da dobije sve sto mu treba da bude uspesan i da funkcionise u svom okruzenju. Sad ako ta regularna skola nije dovolja da zadovolji njegve potrebe, treba da se ide dalje, do one on one aide, behav. specijalistu u ucionici i još milion nacina da se u istoj ucionici omogući ucenje i onima koji uce na tipican i onima koji uce na netipican način.
Eh sad, ovo je sad sve gore pod pretpostavkom da dete zaista ima ADHD. Draga postavljacice teme, dijagnozom se danas zaista gadjaju svi, kako umeju i znaju. nemirno dete može da bude iz milion razoga, a to ne mora da bude samo ADHD. Ako je dete nemirno i to ne utice na njegovo i na ucenje druge dece, onda se problemu prilazi s jedne strane. Ako njegove potrebe i porivi ometaju i njefa i drugu decu u nastavi onda postoji mnogo nacina da se to resi, a concerta nije jedini. Na sreću. Ja znam mnogo familija koje lekove koriste samo u toku skolske godine, a preko raspusta ne. Koliko je to pametno, zavisi od leka, a ja to nikako ne bih uradila bez doktora. Sigurno 70% moje dece uzima concertu i nemaju nikakvih side effect, ali ipak ne znam šta može da se desi u buducnosti zato ne tvrdim ništa 100%.
Moj sin ima istih problema. Mladji je 2 godine od celog razreda, jako je intelegentan, ali ne može da sedi mirno. Sam kaže da mu je to jako teško.
U dogovoru sa uciteljicom smo mu napravili plan gde sa celim razredom ucestvuje u nečemu sto oni zovu „brain break.” Oni tada plesu i skacu pevaju i divljaju (2x po 5 min), valjda istresu bubice. Njemu to nije dovoljno, i on ima još 2 motor break, kada može da izadje napolje, proseta, protrci, ode u salu iskace se,(naravno ne sam) takođe imamo i sensory diet, tj kesu stvarcica koje mu pomognu da tim problemom. Tu je stress ball, stress band, sensory book...i još mnogo sitnica. KAda uciteljica vidi da on postaje nervozan i ne može da sedi, kaže mu da ode do svoje kese i uzme šta hoće. Ima 2-3 min da to radi i onda se vrati. Međutim, ništa on ne može sam na svoju ruku i kad on hoće. Za sve postoje pravila, i pravila koja važe za ostalu decu važe i za njega.Samo sto on dobije pauzu dve extra dnevno (po par minuta) da problem ne bi postao gori i nemoguć za kontrolisat.
Ne znam da li si u USA i da li ti sin ima IEP ili 504, ako ne, s obzirom da ima oficijelnu dijagnozu, svakako možeš da zahtevas modifikovan nastavni plan za njega, koji će da se fokusira na ono sto on radi dobro a ne na ono sto on radi loše.
Ako ti trebaju detaljnije info, moj email je:
teogopa13 at gmail.com

Teogopa ti je sve fino i detaljno objasnila, potpisujem.

jeste li probali neki sport, onako skoro takmicarski, svaki dan po 2 sata?

ne razumem ako ga vi ne mozete sadrzati u kuci, šta će asistent da uradi.

teodora ne vidim razlog za međusobno vredjanje .možda se bas nismo razumeli ,ali ni to nije razlog da vredjamo jedni druge.ni ja vas ne razumem kad rekoste „...Sigurno 70% moje dece uzima concertu i nemaju nikakvih side effect”...pa ne rekoh ništa uvredljivo.
kada rekoh zagrljaj nisam ni ja mislo da zagrli dete i „zdravo”do sledećeg „napada” adha-a...nego sam hteo reći da postoje i drugi nacini za tretman(AKO JE POTREBAN) a ne samo „sarene pilule”.
naveo sam vas kao pozitivan primer ,ako sam vas sa tim uvredio duboko se izvinjav

Nemojte na mail, ako je ikako moguće, ova tema nas mnoge zanima. Ja sam trenutno u procesu formiranja jedne korpe sa senzorskim igrackama za razred mog sina, sa svrhom da se koristi kad njemu I drugoj deci padne koncentracija. Teodora, možeš li da das primere igracaka koje su vama interesantne I korisne.

Mikisrki, ako nije prob. da napises ko je sinu dao dijagnozu adhd, ja sam svakog leta u bg u tom miljeu, pa me zanima da li ima još strucnjaka za koje ne znam

što se tiče asistenta u skoli, znam da ih ima i u srbiji. Znam da cerka moje drugarice ima asistenta u skoli ali da je do uradjeno tako što se njen teraput (privatno) zalozio preko skolskog psihologa itd.

Podseti me ciba za asistenta. Poznajem devojku (sad je u Americi), koja je asistirala kao student defektologije jednoj devojcici sa pp, da se lakse integrise u regularnom odeljenju (u Srbiji). Mislim da je to dobra ideja, super praksa za studentkinju, a jako korisno za dete i za roditelje,da znaju da im neko o detetu u skoli vodi racuna.

Upravo tako Barilli. U nekim slučajevima kada su simptomi dijagnoze blazi, situacija se može poboljsati ili kontrolisati i bez lekova, nekim drugim ne tradicionalnim metodama i pristupima. Ipak postoje slučajeve kada su lekovi zaista neophodni, i ne toliko da bi se olaksao zivot onome ko živi i radi sa detetom, nego i samom detetu. mene je sokirala price devojcice koja je veoma nisko na spektru autisma. Znaci ne prica, nije u stanju ništa da uradi za sebe, veoma veliki zastoj u razvoju. Prtpostavka je da živi kao biljka, ništa ne razume, ništa ne zna. Tek kada su joj obezbedili način komuniciranja preko neke aplikacije na Ipadu čini mi se, shvatili su koliko je u stvari intelegenta, i iako telo izgleda zaostalo, i nesposobno da funkcionise na tipican način, njen um s vremena na vreme pokaze koliko je bistra i kroz kolike teskoce prolazi što ne može da izrazi ono sto oseca...Mogu samo da zamislim koja agonija.
Dobro u tom slučaju lekovi ne pomazu, ali u nekim drugim slučajevima, kada pomazu deci da se koncentrisu, smire i organizuju misli, pokrete, najvecu korist od leka onda ima samo dete.
A da sam se nagledala predoziranja dece-uzas. Poznavala sam decaka od 11 god kojem je doktor propisao 800mg seroquel. Tek da na pomenem, da 500mg može uspavati konja...Majka u neznanju dala detetu jednom, samo jednoom i efekat je bio uzasan. Sva sreća da smo se nasli s njima sledeći dan, moj sef koji je inače terapetu je odmah rekao da prestane i da mu više ne daje. da ni ne pomislim šta je sve moglo da se desi. Dete je danima imalo tikove i nije moglo da slozi recenicu kako treba, a pre toga je prilično dobro govorio...Ma uzas.

Nisam čula za doktorku, ja idem privatno na terapiju u Bg. Pominjes da ima jednom nedeljno logopeda. U Bg postoji zavod za eksp. Fonetiku i patologiju govora, u jovanovoj 35, gde je moj sin isao na svakodnevne terapije kod logopeda. Takođe, postoji i priv. ordinacija Dr. Selakovic gde rade psiholozi, defektolozi, logopedi, a sama dr. Selakovic je deciji neuropsihijatar.
Što se tiče zavoda, placalo se privatno, ali oni koji imaju zdravstv. knjizicu su mogli nešto da naplate preko socijalnog. U ovoj drugoj ordinacij se placa, ne znam da li može nešto preko socijalnog. Raspitaj se, logoped jednom nedeljno u domu zdravlja nije dovoljno. Cesto logoped i defektolog mogu da saradjuju, pa se radi u malim grupama, rade na senzorskoj integraciji i reedukaciji psihomotorike, kroz igru i druzenje sa vrsnjacima.

Zurim sad ali ako imaš neka pitanja, ja ću kasnije navratiti

ja bih zeljela da napomenem nešto o cemu ljekari i psiholozi obično ne govore roditeljima na samom početku uvodjenja lijeka, i bas mi je drago da se malasara dotakla te teme.
kada se roditeljima predlaze lijek obično se polazi od pretpostavke i stava da će on sigurno da pomogne djetetu, a zanemaruju se kontraindikacije i vrijeme potrebno za njegovo djelovanje.
uvodjenje bilo kojeg lijeka nije brz i jednostavan proces, naročito kada je u pitanju lijek sa direktnim dejstvom na nervni sistem.
ja nemam iskustva sa psihijatrijskim lijekovima, ali imam sa neuroloskim, jer moja kcerka ima epilepsiju i promijenila je jako mnogo lijekova dok joj se nije nasla odgovarajuca terapija.
svako uvodjenje lijeka je jako spor proces, traje minimum nekoliko nedelja tokom kojih se doza povecava i dijete na to uglavnom reaguje (neko više neko manje, sa drugacijim simptomima, ali reakcije su izvjesne).
ukoliko se nakon par nedelja zakljuci da terapija djetetu ne odgovara onda je proces ukidanja lijeka obrnut uvodjenju (ne ukida se odjednom i naglo, nego se postepeno smanjuje doza tokom par nedelja).
dakle, da bi se samo probalo i zakljucilo da „ne radi” potrosi se dva-tri mjeseca, a djetetov svakodnevni ritam se prilično poremeti.
ja nisam imala izbora, jer moja kcerka ima silovite napade, opasne po zivot i bilo je pitanje zivota i smrti da joj se nadje odgovarajuca terapija, ali je svako to uvodjenje i izvodjenje lijeka bilo „kao bos po trnju” za cijelu familiju.
da su njeni problemi bili blazi ja je ne bih izlagala tome.

ovo ti kažem jer mi se čini da ti nisi iscrpila još ništa od mogućnosti koje postoje, pa mislim da je rano da se odmah odlucujes za lijek. ima mnogo opcija koje treba isprobati, pa ako vidis da ništa ne pomaze onda se odluciti se za medikamente.
od njih ne treba bjezati, ali ne treba da budu prvi izbor.
to je neko moje iskustvo.

Nemam iskustva na ovu temu, verujem da je teško prolaziti kroz sve to, detetu najteze. Htela sam samo da prokomentarisem skolu.
Kako u toj skoli ne postoji varijanta asistenta čak iako ti platis?

Ako postoji za skolu u Beogradu onda to treba da vredi za sve skole u Srbiji koje pripadaju jednom obrazovnom sistemu. Ja bih konsultovala mimistarstvo prosvete i tamo „ispravljala krive Drine”. Iz iskustva curice, njima je pomoglo, vredi pokusati pre nego krenete sa lekovima.

Mikisrki, i ja sam stekla sličan utisak o dr. Sel. Jesu gnjavili sa tim celijacnim panelom i ostalim netolerancijama na hranu, ja to nisam ni radila. Međutim, ona je sacnula mog sina sa 2 god i procenila da nema autizma, možda blagi adhd. Sada, u toj novoj ordinaciji, nismo ni isli kod nje, nego direktno kod defektologa na vezbe senzorske integracije i psihomotorne reedukacije.

To sto ste u manjem mestu, priznajem, nije bas zgodno što se tiče tretmana i terapija. Ako se vracate u US, gldajte da idete u državu koja ima dobar skolski sistem i dovoljno novca. Nemojte slučajno u Kaliforniju, haha. Salim se malo, ali pricala mi je mama koja je živela u New Jersey-ju, da su joj sina dijagnostikovali sa 2 god, da je dobio sve moguće usluge, servise, terapije, IEP, a posle su se preselili u Kaliforniju, i dobili su prakticno sipak. Mali sad ide u priv skolu koju placaju ko sv. Petra kajganu, nadaju se da će dobiti neke pare od school districta da delimicno pokriju skolarinu.

Izvinjavam se, pokvarila mi se tastatura, pa jedva nabadam :))
Moje iskustvo i ovdje u usa, a pogotovo u srbiji, jeste da „zlatna riječ i gvozdena vrata otvara” i da puno toga zavisi od umijeca komuniciranja roditelja sa onim ko radi sa djetetom. objasni uciteljici i direktoru svoje ideje i pokusaj i njih da ukljucis u nalazenje najboljeg rjesenja.

barili, moje su, od tih senzornih pomagala koristile weighted vest(teska jaknica koja „imitira” zagrljaj koji pominje teodora) i weighted blanket. To mi je bilo omiljeno i stvarno je pomagalo da se smire i opuste. Obozavala sam to.
Druga cerka je povremeno, ali ne dugo, koristila te „utege” za ruke, jer nije mogla kontrolisati mahanje rukama kad bi bila srećna :)
Najviše je to radila za stolom, dok uci, pa kad joj ide od ruke i kad zna, onda mlati rukama od sreće :))
sa „utezima” nije to radila.

Ima ih za hand, wrist, arm
evo neki link sa sličnim stvarima
http://www.especialneeds.com/weighted-vest.htmlo

Sad sa videla da zapravo nisi u Bgd-u.
Tako da opcija predloga za shkolu otpada.

Ja ne bih zanemarila uticaj candide. Dosta smo ranije pisali o njoj ovde.uzasna beshtija po meni.uzrok mnogih nashih problema savremenog coveka.Usudjujem se da kazhem i raka.

Ima jako jednostavan test da vidish da li tvoje dete ima candidu ili ne.Prati upustva koje sam postirala i na istoj stranici imash način prirodnog lecenja. Nystatin i ostali lekovi protiv iste ne deluju vishe.Ona se čak i hrani istim.

http://www.alternativa-za-vas.com/index.php/clanak/article/candida-test

Ja bih kao shto je moja drugarica uradila uzela i nekog kucnog ljubimca na vashem mestu. Psa.I to posebno Labradora.Njihov odnos sa decom je fenomenalan. Ja kad sam gledala reakcije deteta te moje drugarice i tog psa , to je bilo za ne poverovati.samo ga je on mogao smiriti u tim nekim napadima besa.

:0)

Jedna jako tuzna cinjenica je da je u USA lakse dobiti pristup svim uslugama ove vrste ako imaš medicaid. S privatnim osiguranjem to je prava nocna mora. Ja zaista ne znam kako je u Srbiji i koje sve vrste pogodnosi i usluga postoje, ali u USA ih zaista ima mnogo, a doći do njih je jako komplikovano. naravno da je komplikovano i teško, jer u suprotnom svako bi ih lako dobijao i možda bi isle gde bas i ne trebaju sto bi brzo i lako iscrpilo fond za one kojima su stvarno potrebni. U USA skolama je lako biti izbacen, skoro pa zbog obične gluposti, ali ako imaš IEP, to je ravno nemogućem. Zalosno je sto skole nisu volje da roditelje informisu o njihovim pravima i pravima deteta, tako da biih ja savetovala svakom ko se nosi sa ovakvim problemima, da se dobro raspita u agencijama koje se bave pravima deteta, šta im sve sleduje zakonom, i kada se pozovu na zakon, niko ne sme tu pomoć da im ospori. međutim jako malo roditelja ovo zna, i dok se ne umesaju agencije za parent i child advocacy, slabo se šta postigne, Evo ima izuzetaka, kao curica koja se borila ko lav dok se nije izborila.
Tako da sa sigurnoscu tvrdim da u USA deca sa poremecajima u ponasanju i mentalnim poremecajima imaju pristup daleko vecem broju usluga i mogućnosti, samo sto je zaista komplikovan i dug proces doći do njih. jednom kad dete ima individualizovan plan (IEP) onda skole ne smeju i ne mogu biti stroge, tj da im se okace na grbacu za svaku sitnicu. Po zakonu su duzne da rade sve sto mogu, pa i da dube na glavi ali detetu treba pruziti sve.
Ipak, još jedna zalosna cinjenica je da je na roditelju da vodi racuna da se nastavni plan zaista odvija po IEP-u inače će i tu da eskiviraju obaveze ako vide da mogu. Bitno je imati case managera, suupport coordinatora koji će da vodi racuna da sve ono sto detetu pripada i bude mu dostupno,i da dobije, da se teret skine sa roditelja (eh ovo je ustvari tačno ono sto ja radim).

Ciba,
ona bi pocela mlatiti rukama, od uzbudjenja, ali nije mogla prestati sama. tražila sam po internetu nešto slično da ti pokazem kako je to izgledalo, ali nisam uspjela naći ništa.
Ona bi najprije mlatila rukama 10-15 sekundi (izgledalo je kao da diriguje), sto i nije bilo strasno, ali bi se onda pocela klatiti cijelim tijelom i prinijela bi prste u visini ociju i onda ih savijala i pravila pokrete prstima i to bi moglo da traje i traje.
Bas sam sad ovo dobro opisala, sve ti je jasno, jel da :))) al stvarno ne znam kako to da ti predstavim. Bilo je jako ruzno za vidjeti, teško za zaustaviti, a ona je postajala uznemirena.

Uglavnom, te „narukvice” koje su joj stavljali na ruke bile su malo teze i dostizale do pola prstiju otprilike, odozdo, sa strane dlana (ajme opisa:))), pa nije mogla dugo da mlati, jer bi je zaboljele ruke, a prsti bi joj isto bili fiksirani.

Cilj je bio da skrate taj repetitivni proces i da je nauce da prestane s tim kad joj se kaže i da se vrati na zadatak (ili šta već da je radila prije toga). Rezultat koji sada imamo jeste da se ona i dalje tako raduje, ali to traje 5-6 sekundi, ne izgleda ruzno i nakon toga ako joj kažemo bilo kakvu pohvalu - bravo, great job, hi-five, ona prestane sama.

Vesta i cebe su vise bili za smirivanje i opustanje, ne bih rekla da je imalo veze sa koncentracijom (osim što se i ona poveca nakon što se dijete smiri i opusti).
Ta vesta je bila jedna od prvih rijeci koje je moja kcerka naucila (ova „divlja”, sto je pravila ispade), toliko je njoj to prijalo da je sama tražila :))

kada dijete ima ozbiljne poteskoce onda je ovdje neuporedivo bolje nego u srbiji, ali kada je u pitanju dijete koje nema razvojne probleme, nego je samo drugacije, onda ovdje može da bude puno, puno teze.
------------------------------------------------------------------------------
Samo da potpisem curice ovde jedno milion puta

Samo joj mogu reci ako si self-employed a vidim da ti je muž a ti nećeš raditi imaš velike sanse da dobijes državno osiguranje i još pratece stavri koje se dobijaju, illinois nije ukino državno osiguranje. Idi na dhs illinois i procitaj šta sve daju.

Taj Medicaid koji vi pominjete je za low income families i nema veze sa djecom sa pp. On će joj obezbijediti doktora i bolnicu u slučaju da se dijete razboli (sto je isto dobro imati, ako nemate ništa drugo), ali neće obezbijediti dodatne terapije-aba, okupacionog terapeuta, asistetente itd, sto njoj treba.
Ono sto imaju djeca sa pp je Medicaid Waiver i nema veze sa prihodom koji imaju roditelji (prihod je waived, otuda i naziv).
Roditelji mogu biti i milioneri, dijete dobija Medicaid baziran na svom disability-ju.
To su dve razlicite stvari, mada ih ljudi brkaju, jer imaju isti naziv u osnovi. Prvi ima za cilj da pomogne porodicama koje su ispod linije siromastva da dobiju nekakvo zdravstveno osiguranje.
Drugi ima za cilj da zastiti osobu sa invaliditetom i da omogući njeno adekvatno funkcionisanje u drustvu. To osiguranje pokriva sve vrste pomoći koje su potrebne djetetu sa pp da normalno funkcionise, bez obzira na to kolike su njegove potrebe - pokriva asistente, kampove, pomoć u kuci, dodatne terapije, pomagala i cjelokupno medicinsko lijecenje. Taj Waiver je uglavnom dozivotan, tj dok je osoba zvanicno nesposobna, dok je regularni Medicaid samo za tekucu godinu u kojoj je prihod porodice bio ispod linije siromastva i mora se obnavljati svake godine (ukida se ukoliko porodica zaradi vise).
Ja ne vjerujem da ona ima trenutno ikakve sanse za Medicaid Waiver, jer dijete nije „dovoljno” nesposobno, tj nema velike probleme u razvoju. Prije desetak godina bi to vjerovatno dobila i dijete bi imalo pomoć, ali danas je gotovo nemoguće. Ko god ima dijete na stepenu razvoja njenog djecaka može da ima samo ono sto skola nudi i sto sam iz dzepa plati.
nadam se da će se i to promijeniti i vratiti na staro uskoro, ali za sada je tako.

zaboravih da kažem, da na taj DOJFS medicaid imaju pravo sva deca do 19 godina, ako nemaju drugo osiguranje. Sasvim ti je dovoljan za lekarske usluge i kao sto rekoh sat vremena terapije nedeljno je ukljuceno. Još možeš da dobijes, (ali i to zavisi od kvalifikacija) do 14 sati nedeljno in home aide. Međutim ovo dobijaju samo oni kojima je zaista potrbno i treba proveriti njihove kriterijume. Nije na odmet da se uzme, i ne pokriva bas tako malo, ali sigurno ne ukljucuje sve ove specijalne usluge o kojima prica curica, a koje ukljucuje waiver. Iz mog licnog iskustva, dobro ga je imati bar kad je u pitanju mental health. Bolje pokriva te usluge od vecine privatnih osiguranja, i vise mesta ih prihvata. Npr, prošle godine sam htela da uradim diagnostic assesment za svog sina. U celom okrugu nisam mogla da nađemdijagnosticki centar koji prihvata privatno osiguranje, samo medicaid. Morala sam da idem u drugi okrug.
Nego da ne ne uplasimo i ne zbunimo, zdravstveno osiguranje nema nikakve veze sa onim što može dobiti u skoli na osnovu te dijagnoze. Ono sto su skole po zakonu duzne da mu pruze, ali ono za šta ti treba da pitas i da se boris. Ne retko skole imaju school based therapist, kojeg tvoje dete može vidjati u skoli mimo osiguranja...Dobro se raspitaj i javi ako nešto treba.

mikisrki neslusaj nikoga već apliciraj za all kids kao sto si ga imala ranije imaces ga i sada JER SVA DECA U ILLINOISU BEZOBZIRA NA STATUS I NA PAPIRE DAL SU DržavLJANI ILI NE IMAJU OSIGURANJEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE to je za Illinois , a ja sam u illinoisu i znam šta može sve da dobije i dobice sve usluge jer ovde osiguranje sve pokriva ne za samo za decu i za odrasle koji su ispod zarade. Drugo neko kaže siromastva šta lupa imaju veliki milioneri to osiguranje samo zavisi ko se kako snaso da ga dobije, drugo kad je velika porodica imaju sanse kad svi meksasi mogu da imaju sto ne mogu i drugi da imaju, znam porodice koje su čak dobile i stan da im placa država i sve beneficije imaju a dete im ima isto taj problem.

tinicekatarinice, to jeste tačno za osiguranje, međutim ono sto curica govori je da koliko god da su pokriveni odlasci kod lekara, medicinske usluge, pa donekle i usluge za mentalno zdravlje, ono sto je deci sa posebnim potrebama potrebno ni jedno osiguranje ne pokriva. Ni privatno, ni državno. Tu se ubrajaju in home aide, supoort, nurses, casovi ovog ili onog, kampovi, partial hospitalization i sl. Nije sporno da ona medicaid kao osiguranje može da dobije. To je na federalnom nivou i deo je obama care-a da sva deca ispod 19, trudnice i oni preko 65 (ja mislim) imaju pravo na osiguranje, ali to osiguranje pokriva samo ono osnovno, a ni delic onoga sto je deci sa posebnim potrebama potrebno.
Tu na scenu stupa taj waiver, koji je uzasno teško dobiti, i stepen invaliditeta treba da je jako visok za to.
Mislim da je ona samo htela da upozori diskutantkinju da ne ocekuje neke extra usluge sa običnim medicaid-om.

Vidim da se diskusija proširila i otisla u drugom pravcu, a ja bih još nešto o ovom leku. Da pojasnim testiranje leka na 4 nedelje. Ova vrsta leka deluje vrlo brzo, efekat kod Concerte se vidi za oko 1h po uzimanju. Uzima se ujutru, nikako posle 12h, jer onda može da propadne spavanje; ne moze da zaspi do kasno u noć.U slučaju da ne uzme lek do 12h, najbolje preskociti tog dana.
Kao sto rekoh efekat se vidi vrlo brzo, istog dana. 4 nedelje se koriste ( a to ne rade svi dr), da bi okolina uspela da sortira utiske i primeti sve promene.Ako dete pozitivno reaguje na lek, onda je ta promena u svakodnevnom ritmu jako pozitivna.
Npr. Ne razvlaci domaći na celo popodne, uz nekoliko svadja i tantruma oko nekih sitnica, već to traje mnogo krace. Tako da porodica provodi popodne na neke druge aktivnosti, koje pre nisu bile moguće. Ta pozitivna dinamika u porodici između ostalog utice na psiholoske promene: kako samo dete dozivljava sebe u odnosu sa drugima. U odnosu sa vrsnjacima- koji ga ne dozivljavaju kao previse nepredvidljivog i zastrasujuceg ( kako deca mogu da dozive impulsivnost i hiperaktivnost kod druge dece), a sam on „ ima vise vremena” da razmisli i reaguje u kontaktu sa drugom decom. Tuzno ih je cuti kako sami mogu da opisu promenu, jedan preslatki 7. godisnjak mi kaže: Znaš da vise nisam najlosiji decak u 2. razredu? Koliko su sami svesni negativnih komentara, ocena? okoline, i kako to samo slože u „ ja sam los” za ostale, da je zastrasujuce. I kako se to kasnije promeni zahvaljujuci pozitivnom feedback-u. Dakle lek može da otpocne lancanu reakciju pozitivnih psiholoskih promena. Lakse nauci strategije, koje su mu potrebne u ucenju, druzenju sa vrsnjacima,familijom. Ukoliko lek deluje preporucljivo je praviti pauze bez leka na letnjem raspustu, da li je lek još uvek neophodan?
Što se tiče podugacke liste sa nezeljenim lekovima, razlog za te liste su prava, zakoni...ukratko- da je tebi omogućena sva ta informacija, a šta ćeš s njom i kako se osecas samo nakon što to vidis/ procitas je zanemareno.
Da se ponovim- vecina nema nikakve nezeljene efekte, a oni sto ih imsju su uglavnom prolazni... U svakom slučaju vredi probati, ako je ponasanje takvo, da ste spremni; ako ne odovara ili ima nezeljenih reakcija, lako se zaustavi davanje leka.
Srećno, ma šta odlucili!

Pozdrav svima, koliko vidim ova tema je izazvala po prilično interesovanja, sto je dobro, jer je u pitanju veoma ozbiljnan i vrlo zastupljen problem među populacijom.

ADHD (Atention deficit hiperactivity disorder) je jedan od najcescih neurorazvojnih poremecaja. Najnoviji podaci pokazuju da 8-10% dece skolskog uzrasta, bez obzira na rasu, mesto boravka.. ispunjavaju neophodne kriterijume za dijagnozu ADHD, a 70% ove često veoma nadarene dece će nastaviti sa problemima i u odraslom dobu.

U medicinskim krugovima ovaj poremećaj sa veoma istraženom i jasnom kliničkom slikom nosi naziv poremećaj deficita pažnje sa ili bez hiperaktivnosti, i razlikuje tri podtipa: dominantno nepažljiv tip, hiperaktivno-impulsivan tip ili kombinovani (nepažnja, hiperaktivnost-impulsivnost).

Sa najnovijim otkrićima vezanim za ovaj poremećaj, među vodećim svetskim ekspertima u ovoj oblasti, sve su česći predlozi za promenom imena, jer nedovoljno precizno opisuje dato stanje. Uzimajući u obzir celokupnu kliničku sliku mnogo precizniji i svrsishodniji nazivi bi bili: MDD – Motivation Deficit Disorder, IDD – Intention Deficit Disorder, Performance disorder ili Self-regulation Neurogenetic Disorder.

Poremecaj paznje, se često (laicki) vezuje samo za hiperaktivnost, koja je samo jedan od simptoma i to onaj koji se najlakse vidi i predstavlja najveci problem za okolinu i drustvo. ADHD je naravno mnogo slojevitiji problem, sa mnogo više ne tako manifestnih simptoma, koji se dogadjaju iznutra i mnogo vise remete dete ili odraslog sa ADHD-om. tu mislim na poteskoce sa planiranjem, izvrsavanjem zadataka, ostajanja na zeljenom kursu.. (exsecutive funkctions), zatim sa pometenoscu, zaboravnoscu... (working memory), pa nepromišljenst, `trcanje pred rudu`, nemogućnost cekanja na svoj red ili u redu.. (impulsivnost), pa tek onda kao rezultat svih ovih uznemirujucih unutrasnjih simptoma, taj konstantni nemir koji se ispoljava kroz pokret, akciju.. sa ciljem za ublazavanje istog (hiperaktivnost).

Ono šta se dogadja posle puberteta je da se hiperaktivnost najcesce sublimira i smanjuje, sto sa odrastamjem i smanjenjem hormonskog disbalansa u organizmu, a sto pod sve većim pritiskom drustva i uticajem iskustva i pokusajem da se uklopi u drustvo.

Problem onda poprima jedan još nepovoljniji oblik, koji se direktno odrazava na samopuozdanje i predstavlja izvanrednu podlogu za stvaranje raznih psihickih problema (border-line, bipolar, depresija..). A taj unutrasnji nemir, koji je i dalje prisutan prerasta u anksioznost sa već dalje poznatim mogućim razvojnim putevima u pravcu fobija, derealizcije i sl..

takođe zbog `drugacijeg` funkcionisanja organizma, jer da podsetim ADHD nije psihicki, već bioloski (neuro-genetski) poremecaj, vrlo je prisutna mogućnost ulazenja u probleme sa zavisnoscu od alkohola, droga.. (koje u stvari i `rade posao` u neku ruku, podizuci nivo dopamina, serotonina i adrenalina, čiji deficit u neurotransmiterima zaduzenim za prenos informacija u sinapsama, predstavlja koren problema).

Neko najbanalnije pojasnjenje je da sobe sa ADHD-om imaju veliki problem sa ostajenjem u budnom stanju, jer im mozak narihtan da funkcionise samo pri vecem stepenu uzbudjenja, (kao visokoturazni motori sportskih automobilia, npr.. koji se guse pri manjem broju obrtaja i potrebno im je vise gasa da bi motor normalno radio), odatle taj konstantni nemir u dosadnim situacijama i trazenje novih i jačih senzacija i potrebe za ulazenjem u tzv. hiperfokus, kada ne postoji problem sa usmeravanjem paznje.

Sustinski problem medicinskih krugova u Srbiji, naročito vezanim za perzistiranje poremecaja u odraslom dobu, je potpuno ignorisanje svega ovoga i zastupanje stava da ADHD postoji do 18 god, a posle ili nestaje ili prerasta u drugi problem koji se treba leciti (depresija, border-line, bipolar, psihopatija, anksioznost...)

Sledeći veliki problem drustva, a naravno i osoba sa ADHD je vrlo neprilagdljiv sistem skolstva prilagodjen vecini, odnosno onih 85-90% dece sa drugacijim potrebama od nas sa ADHD-om.

Takođe, osim izloženosti velikom riziku od neuspeha u školi ili uspeha ispod njihovih intelektualnih sposobnosti, 70% ove često veoma nadarene dece, će nastaviti vožnju ovim neprijatnim rolerkosterom i u odraslom dobu sa mogućim brojnim konsekvencama, uključuju: neuspehe na poslovnom planu, emotivnim vezama, sklonost depresiji, anksioznosti, poremecajima licnosti, zlouporebi supstanci, problemima u saobracaju, sa zakonom, ličnom bezbednosću...

Inače sve ovo je ujedno veliki problem na celoj teritoriji ex Yu, osim sto su Slovenci, a za njima i Hrvati u mnogome odmakli i napustaju te stavove, kroz razlicite programe edukacije profesora, pedijatara, roditelja i javnosti u sirem smislu.

Na vrlo sličnim principima se tretiraju i razni drugi problemi, od narkomanije, do čak i malignih bolesti... gde se po zastarelim komunistickim principima gde je zastita sistema, i samo `drustvo` iznad pojedinca, te se tako tretira bolest, a ne pacijent.

A koliko su takvi principi opravdani i u krajnjem rezultatu uspesni, može se videti na samoj slici ovog raspalog sistema u kome živimo.

Što ranija identifikacija i tretman su od ekstremne važnosti i ovaj veoma ometajući i obeshrabrujući poremećaj za pojedinca, ali i društvo u celini, se pravilnim pristupom, edukacijom, self-treningom, adekvatnom ishranom i medcinskim/farmakoloskim tretmanom, može iznenadjujuće lako pretvoriti u vrlo efektni `dar prirode`.

Dokaz za ovo su brojne ekstraordinarne ličnosti kroz istoriju koje su iako suočene sa ovim `problemom`, uspešno iskoristile svoj `dar` i ostavile neizbrisiv trag za sobom: Albert Einstein, Nikola Tesla, Thomas Edison, Leonardo da Vinchi, Mozart, Beethoven, Abraham Lincoln, Winston Churcill, Alfred Hitchcock, Elvis...

ali i `moderni heroji` Bill Gates, Tom Cruise, Justin Timberlake, Britney Spearce, Jamie Oliver, Brad Pit, Michael Phelps...

Za sada toliko, uz najavu da je u procesu osnivanje Udruzenja za pomoć i podrsku svima koji se suocavaju sa ovim problemom, naročito pod okolnostima gde drustvo, skrivajuci se iza sopstvene neobavestenosti i neodgovornosti, ostavlja jako malo prostora za pravilan razvoj osoba sa `drugacijim` nacinom fokusa paznje.

Lep pozdrav.. :)

ZaZaZu termometar kreativnog dozivljaja

[email protected]