Значи мало више поверења у СПЦ Владике и њеног Патријарха и Сабор јер изван СПЦ спасења нема за Србе, тј како каже Старац Софроније испод да се њена чада држе непоколебљиви њеног спасоносног омофора.

Речи једног од највећих светитеља и подвижника 20-ог века - Софронија Сахарова:

Будући на прагу своје смрти, Старац је, у том тренутку, одлучио да открије оно што му је било дато да искуси током многих десетлећа у својој неодступној молитви за Руску Цркву, како му је то јавио Дух Истине. У тој беседи Старац се, са трепетом, усудио да изговори и овакве смеле речи: „Дух Божији ме обавештава од истинитости мојих речи у вези са Руском Црквом и њеним богоданим Патријархом. Све вас молим: послушајте реч коју ми даје Бог и за коју сносим сву одговорност”.
Ове речи су звучале као његова исповест пред свеколиком Руском Црквом и као његов завет свим верујућим Русима. Међутим, у Манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори, где је отац Софроније започео свој монашки пут, односи са Руском Патријаршијском Црквом били су далеко од добрих. Светогорски Старци су у неким јерарсима и свештеницима Московске Патријаршије видели „издајнике” Христа, који лицемерно сарађују са атеистичким режимом.
Старац се сећао како су га једном приликом позвали на сабор монаха и захтевали да се одрекне од својих убеђења у вези са Руском Црквом. Он је ћутао, слушајући њихове оптужбе и молио се, иштући од Бога уразумљење и неопходну реч. У једномтренутку он је чуо у срцу: „Сада кажи!”. И отац Софроније је почео да говори. Његове речи су биле једноставне, али будући да су биле плод, свише му датога, опита, оне су изложиле истину као очигледну чињеницу која не подлеже даљем разматрању.
После овога догађаја, у Манастиру Св. Пантелејмона се, донекле, променио однос према Руској Цркви. После пада комунистичкога система започео је духовни препород Рускога народа. Током тог препорода настало је много нових црквених и ванцрквених препорода. У тим тешким годинама, окрепљен унутарњем сведочанством о истинитости Руске Цркве, Старац је позивао њена чада да се непоколебиво држе њеног спасоносног омофора. Неко од руских духовника се поверио Старцу Софронију у погледу својих сумњи, изазваних извесним појавама у Руској Цркви. Старац је, одговарајући на ово, написао:
„...Умољавам Вашу Светињу да чује мој глас, глас грешнога човека: свим снагама се држите само Патријаршијске Цркве. Држите се, чак, до ”исповедништва„ (да не кажем ”мучеништва„, то јест до смрти). Спасење јесте само у тој Цркви. Сви други покрети, ма како они били побожни по својој спољашњости, непријатељева су обмана. Kроз њих ће доћи само раскол, мржња, општа пропаст. Пишем Вам овом са великом свешћу о сопственој одговорности пред Богом и Црквом, искупљеном драгоценом Kрвљу Ваплоћенога Сина Божијега. Ма какви били њени неизбежни недостаци – Црква и једино Она ће наћи свој истинити пут.
Тако је говорио, у своје време, Јован Златоусти, тако је говорио и Преподобни Серафим Саровски. Тако мисле подвижници свих врста који се, истински, са трепетом труде да не греше”.

Током прошлога века, са Првим ватиканским концилом, али и касније, на Западу се појавила теорија о томе да се највиши ауторитет Цркве изражава кроз конциле (= синоде, саборе) и због тога су, на Првом ватиканском концилу, данашњи старокатолици напустили став о непогрешивости папе и нагласак ставили на синодалност, да би тако умањили и ограничили папску власт. Има и много православних који би на питање: „По чему се разликујемо од римокатолика?” вероватно одговорили: „Разликујемо се по томе што они као највиши ауторитет у светским размерама имају папу, а ми имамо Сабор. Уопште није тако. Сабор не представља неко началство које је изнад помесних Цркава. Доказ за ово, са становишта устројства Цркве, јесте чињеница да ниједан Сабор не може да се меша у унутрашње ствари једне помесне Цркве; не би ни било добро када би се нешто такво догађало. (Дакле, непознавање еклисиологије изазива многе неправилности. Ја вам их сада наглашавам зато што ћете сутра бити клирици, епископи или професори теологије; ваше мишљење и ваша реч значиће нешто у разматрању ових проблема, који непрекидно искрсавају у животу Православне Цркве.) Много пута постоји тежња, а сигурно је да ће постојати и у будућности, да неки Сабор жели да се умеша у питања помесне Цркве. Са становишта православне еклисиологије, ово, наравно, не може имати никакве основе, јер тада имамо некакву светску власт и началство који су изнад помесне Цркве. Свети Кипријан Картагински је у 3. веку, поставио начело које је, у извесном смислу, изазовно: истицао је чињеницу да је сваки епископ слободан да уреди живот своје епископије, полажући рачуна само Богу. Ова независност помесног епископа се у многим стварима сачувала: епископ, на пример, рукополаже у Цркви оне које сам хоће, не питајући никога за мишљење итд.

”

Друго правило које одржава равнотежу између помесне Цркве и једне Цркве широм свеша, а да при том не води ка светској Цркви, јесте чињеница да су Сабори који доносе одлуке о свим питањима која се тичу општих интереса, односно „општег јединства”, како каже Јевсевије састављени од епископа, и да у тим Саборима сви епископи учествују са једнаким правима. Ако епископ неке помесне Цркве буде искључен са Сабора, тада Сабор аутоматски преузима власт над том помесном Црквом. Једна помесна Црква, на пример, која је искључена са Сабора због тога што је искључен њен епископ, дужна је да прихвата одлуке Сабора, које су за њу туђе и наметнуте. Међутим, када и њен епископ учествује у Сабору, тада одлуке нису туђе нити су наметнуте. Оне у самој помесној Цркви бивају спровођене кроз њеног епископа. Тако је Црква успела да очува ту равнотежу: да власт Сабора никада не буде нешто што је изнад помесних Цркава, него да представља израз јединства помесних Цркава израз сабрања свих у једноме средишту. Како вели свети Игнатије Антиохијски, епископи „по свим крајевима васељене пребивају у вери Исуса Христа”, односно сви се подударају у вери у Христа имају истоветно расуђивање, а то је изражено кроз Сабор. Према томе, Сабор не представља установу која је изнад помесне Цркве, него установу која изражава јединство, истоветност, Једномислије„ и узајамност помесних Цркава. Нешто такво се, у смислу устројства и организације, постиже чињеницом да сви епископи равноправно и својевољно учествују на Саборима. Самим тим, одлуке Сабора нису стране животу помесних Цркава. Због тога, са еклисиолошког становишта посматрано, сви они Сабори који поједине епископе искључују из учешћа у њима, представљају изопачења осим уколико их на то нису присилиле историјске околности. Постојала су и постоје разна неоправдана изопачења такве врсте. Према томе, тежње ка ”подржавању установе светске Цркве„, како рекосмо, представљају такво изопачење. Уколико данас не постоји историјска могућност (нпр. због историјских условљености, у Васељенској патријаршији је немогуће сазвати Сабор у коме би све Цркве учествовале), не може бити ни Сабора. Међутим, ако би било могуће да сви узму учешће у Сабору, и ако се изаберу одређени епископи и поставе се као некаква власт над осталим епископима, тада се опасно поткопавају темељи еклисиологије и стварају се неправилности и изопачења. Наравно, одувек се постављало питање могу ли сви епископи учествовати у једном Сабору, чак и онда када нема спољашњих потешкоћа; због тога је излаз пронађен у наизменичном учествовању епископа у саборским телима. Наизменично по старешинству хиротоније учествовање епископа пружа могућност свим епископима да учествују у установи Сабора. Но, идеално стање је, свакако, оно када сви епископи учествују у сабрању. Због тога се Црква, када је то сматрала неопходним, сабирала на такозване Васељенске саборе, који су само из тог разлога задобијали већи ауторитет и значај него неки помесни сабор. Али, понављам, власт једног Сабора, па био он и васељенски, није у томе да се створи некаква установа која ће бити изнад помесних Цркава, него да се створи један орган који ће изражавати Једномислије” и јединство помесних Цркава. На такав начин треба да посматрамо Сабор.