Услови за савршену молитву
Разговор са Митрополитом Атанасијем Лемеским (Кипар)

Велики пост је најлепши период у животу хришћана. Тада смо најближи покајању и молитви. Познати проповедник Митрополит Атанасије Лемески говори о условима за савршену молитву

Молитва је природно човеково служење, јер за време молитве он дела у складу са првосазданим Адамом. Потпуно је природно да се човек обраћа Богу и да буде у заједници са Њим. Ипак, после пада, човеков ум се одвојио од Бога и окренуо чулним стварима, па зато сада потребује посебне услове за молитву. Неопходно је посебно духовно делање.

Ево нас у периоду поста. Телесни пост је један од основних предуслова молитве. Свети оци кажу да када човек пости, да се чак и његова крв на неки начин очишћава, што умногоме помаже молитви. Од тога је узвишенији једино духовни пост – смирен ум. Треба да престанемо да скупљамо смеће у наш ум. Више је него очигледно да, уколико човек прима само свакодневне утиске из окружења, уколико његов ум непрестано нешто ново сазнаје, примајући кроз то мноштво слика и фантазија, бави се нечим што није његов посао, онда сво ово смеће постаје препрека у тренутку молитве.

Телесни пост подразумева да човек једе онолико колико му је потребно да нормално живи и ради, али да одсеца свако прекомерно узимање хране. Слично се дешава и у случају суздржавања чула: све што је сувишно треба одсећи, а оставити само основне потребе. Сигурно имамо разне обавезе, будући да живимо међу људима. На пример, потребно је да одем негде ради посла, породице, деце, супруга, итд, али све то треба да буде са мером. Без обзира на све обавезе, треба да имам унутрашњу пажњу, да ми је ум усмерен на молитву. Када чиним оно што је неопходно, онда у томе не постоји никаква препрека мојој молитви. Стварне препреке настају када се човек уплете у беспотребне ствари, које нису неопходне, посебно уколико оне нарушавају Божије заповести.

Очигледно је да не можемо да се молимо уколико свесно нарушавамо заповести Божије. Чим станемо на молитву, наша савест се буни, устаје против нас и попут високог зида не дозвољава благодати Божијој да сиђе на нас.

Сећам се како ми је један старац (сада блаженопочивши) рекао како га је неко упитао за његовог духовног оца, који је имао прилично тежак карактер: «Како је старац? Је ли добро?», а он је помало невољно, одговорио: «А, биће добро без обзира на све. Ммммм… Добро је.» Благодат га је напустила само због овог тона негодовања, којим је он осудио старца у мислима. Месецима није могао да се моли. Морао је много да се помучи како би достигао претходно стање.

Бог се не јавља тамо где се преступају Његове заповести, а посебно ако се оглушимо на потребе ближњих. Као резултат тога, одмах губимо молитву. Немогуће је да творимо молитву, уколико смо окренули главу од ближњег.

Сећам се да је у Новом Скиту живео старац Елпидије. Свети човек. Имао је дар молитве. Када сам дошао у Нови Скит, живели смо у великом сиромаштву, а често ни хране нисмо имали. Овај старац је сваког месеца примао малу пензију, од које је живео он и цело братство. Често су нам долазили просијаци (њих има много на Светој Гори). Старац је увек свима давао милостињу. Наравно, већина просијака није била толико сиромашна, већ им је то једноставно био посао. Један такав је дошао и рекао: «Старче, дај ми хиљаду драхми!» Сви смо знали да је овај човек преварант, па сам рекао старцу: «Немојте му дати хиљаду драхми. Он има новаца. Његово занимање је да буде просијак. А овде живимо у великом сиромаштву! Дајте му мање новаца – петсто драхми!» «Добро, нека буде петсто», одговорио је старац. Отац Елпидије је дао петсто драхми лажном просијаку и он је отишао. После вечерњег смо видели да је старац веома узнемирен. Никако није могао да се смири. Рекао ми је да осећа да га је данас Бог напустио, а затим је објаснио и разлог: неки просијак је данас дошао и тражио хиљаду драхми, које му нисмо дали.» «Како то мислите, старче? Дали смо му! Дали смо му петсто драхми!», одговорио сам. «Не», рекао је старац, «иди и пронађи га. Дај му осталих петсто, јер не могу да се молим. Изгубио сам молитву. Немам је.» Тако смо узели још петсто драхми, ишли од манастира до манастира и пронашли тог монаха и дали му тражени новац.

Размислите о овоме, али искрено. Немогуће је да се молимо Богу ако нарушимо заповест о љубави! Остали греси могу много мање да ометају нашу молитву. Чак и у случају телесног греха, ако се човек покаје пред Богом и стане тако рањен пред Њега, његова молитва ће се чути. Међутим, када нарушимо заповест о љубави, ову препреку је немогуће превазићи. У том смислу, Бог не допушта компромисна решења, јер је и Сам рекао: «Ако принесеш дар свој жртвенику и сетиш се да твој брат има нешто против тебе, остави дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па се онда врати.» Христос није рекао: ако принесеш дар, тј. молитву, након почињеног телесног или каквог другог греха, иди и изглади га, па се онда врати… Не, Он говори о љубави. Он никада не помаже ономе који се моли, уколико та особа има нешто против ближњег. Још прецизније речено, Господ нам неће помоћи у молитви, уколико ближњи има нешто против нас. О томе говори ово место из Јеванђеља. У њему се не каже: «Ако имаш нешто против брата, изглади то са њим», већ: «Ако се сетиш да твој брат има нешто против тебе», а то значи ако је наш брат узнемирен због нас или смо га увредили, онда не можемо да се молимо.

То је веома значајан моменат, али ми на њега, на жалост, не обраћамо никакву пажњу. Мислимо да је довољно ако можемо да кажемо: нисам посвађан ни са ким. Када то кажемо, онда можемо нечији живот да претворимо у пакао. На пример, разгневиш се и истог тренутка заборавиш на то, а твој ближњи сноси духовне последице и губи духовни мир. Тада осећаш препреку у молитви. Ако је човек разуман, одмах ће схватити ову препреку – твој брат има нешто против тебе.