POJAVA

Kao svetlost što okleva na rubu izgubljene pesme.
Kao stvarni odraz u nestvarnoj vodi.
Kao lice u hramu od velova što sreće pogled koji ne beš izbavljen.
Pokret reči pod njihovom odećom i nagi trenutak svitanja
ispred njenih prostora.
Ispod izvora gde se tok udaljava od krajnosti.

U dalekom gde počivaju prekoračene stvari, kako lepota ničemu ne služi
u svojoj lepoti, punoća viđenja je u njegovom kako.

VERTIKALA

Šta štiti linije tišine na brodu horizontalnih prostora?
Šta čuva senku od senke jutra obale?
Kao kamen vraćen pragu, barka sažeženih reči prvobitna je visina.

Sudbina, kao delo sabira šljunak za skučenu vodu podneva.

* * *
Koja slova od vode nad pokidanom knjigom?
Koji slogovi ponora u sjajnoj kruni oplakivanja?
Ko je pokidao jedro slike gde mre svetlost?
Krv zatvara nagi čas ruke koja steže drugu, odsutnu ruku.
Noć vraća dete-početak.
Rukopis rane nad lirom.
Noć čistog leta pored smrti vremena.

* * *

Ravnica u žarkoj gustini izvrnutih stvari.
Jedan čovek pribira reči nedostignute plamenovima.
Vertikalna šahovska tabla po kojoj sudbina povlači poteze.
Čovek je talac početaka koje nude neprvilni slogovi.
Tišina pije vodu daljine prekinutih formi
i noć oslobađa vrhove.

Sa francuskog prevela
Emilija Cerović Mlađa

Могли бисмо рећи да филозофска и стваралачка трагања Женевјев Кланси имају три упоришне тачке: естетику виоленције, естетику колективног и естетику ноћи.
Шта је виоленција (violence), тај појам злорабљен, поистовећен са бруталношћу, каткад обесмишљен или обесмишљавајући у погрешној употреби како га све срећемо у савременој комуникацији, шта је виоленција за Женевјев Кланси. Она је сила, силовитост у потенцијалу и није исто што су масакр, варварство или отпор. Виоленција је предмет поетског именовања које „тежи да нас постави у однос са оним што ће се полако откривати – са тајном или непознатим виоленције”, при чему „естетизација рађа фигуре дозивања настајања, али не и његове облике” (Кланси).