sa dva sitna novcica od po franak u dzepu, ostavljena za prevoz, naidjem najpre na mladica koji je fantasticno svirao gitaru. pokusavajuci da izvadim oba novcica, jer mi jedan ne bi vise ničemu sluzio, opipam ipak samo jedan, i ostavim u sesiric. nekoliko metara dalje, blizu autobuskog stajalista, naidjem na hendikepiranu osobu koja mi se direktno obratila za pomoć. zaronim ruku ponovo u dzep i izvucem onaj drugi franak i dam joj. na stajalistu mi se obratila nekolicina ljudi u nameri da mi skrene paznju da to nije u redu sto sam uradila, jer ne cinim uslugu ovom drustvu ohrabrujuci one koji traže pomoć na ulici, obzirom da se drustvo bavi hendikepiranim i socijalno ugrozenim osobama i da ako već nameravam da dajem, uplatim preko neke ustanove a ne na ovaj način, itd. diskusija se bila poprilično razvila, a ja se nadjoh u nebranom grozdju. ipak, ova kritika me je podstakla na razmišljanje o kompleksnosti problema ciljane pomoći. cinimo li zaista uvek uslugu?

a vi, šta mislite o ovome? dajete li i neznanima, ili samo ljudima od poverenja za koje ste sigurni da će pomoć proslediti onima kojima je pomoć zaista neophodna?