Evropa 21 Vek!!!
http://www.youtube.com/watch?v=O2fZkT2oBMs&feature=related

http://www.youtube.com/watch?v=wp5bOYUsDA0&feature=related

Najlepsi narod na svetu:

http://www.youtube.com/watch?v=wD5nDrdn7Vc&feature=related

Matija Beckovic o Moniki Levinski...

http://www.youtube.com/watch?v=wXtf_QMat14

Nema dana bez Vidova dana...

Pa to je lako Vidovdan i Vidov Dan, to se ode na Vikipediju i eto sve ima...

Mahanje...

Kosovo polje

Matija Beckovic




Kradu mi pamcenje,
Skracuju mi proslost,
Otimaju vekove,
Dzamijaju crkve,
Araju azbuku,
Cekicaju grobove,
Izdiru temelj,
Razmecu kolevku.

Kud da cergam s Visokim Decanima?
Gde da predignem Pecarsiju?

Uzimaju mi ono
Sto nikome nisam uzeo,
Moje lavre i prestonice,
Ne znam šta je moje,
Ni gde mi je granica,
Narod mi je u najmu i rasejanju,
Pale mi tapije
I zatiru postojanstvo.

Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?
Da mi pomunare ponovo Ljevisu?

Ocni zivac su mi odavno rasturili,
Sad mi i beli stap otimaju,
Žrtveno polje sa krvavom travom
Ne smem da kažem da je moje.
Ne daju mi da udjem u kucu
Kažu da sam je prodao,
Zemlju koju sam od neba kupio
Neko im je obecao.

Ko im je obecao
Taj ih je slagao,
Sto im ne obeca
Ono sto je njegovo?
Zato jurisaju na mene udruzeni
Kivni sto sam ih poznao.

1987.

Serbian Epic Poetry
The Banquet on the Eve of the Battle
(a fragment)
Prince Lazar his patron saint doth honour
On the fair and pleasant field Kossovo,
With his lords is seated round the table
With his lords and with his youthful nobles.

On his left the Jug Bogdan is seated,
And with him nine Jugovitch, nine brothers;
On his right Vuk Brankovitch is seated,
And the other lords in their due order;
Facing him is Milosh, that great warrior,
And with him two other Serbian leaders
Kossanchitch, and young Toplitza Milan.
Tsar Lazar lifts high the golden goblet,
Thus he speaks unto his Serbian nobles:
„Unto whom shall this my cup be emptied?
If it be old age that I should honour
Then, oh Jug Bogdan, I must now pledge you;
If it be high rank that I should honour
Then Vuk Brankovitch, I must now pledge you;
If the voice of feeling I should follow
To the Tsaritsa’s nine well-lov’d brothers
To the Jugovitch, my toast is owing;
If it beauty be that I should honour
Ivan Kossanchitch, I must now pledge you;
If heroic looks I now should honour
Then Toplitza Milan, I must pledge you;
If heroic deeds are to be toasted
I must drink to that great warrior Milosh,
I can surely pledge no other hero.
Milosh Obilitch, I drink to thee now,
To thy health, oh Milosh, friend and traitor!
Friend at first, but at the last a traitor.
When the battle rages fierce to-morrow
Thou wilt then betray me on Kossovo,
And wilt join the Turkish Sultan, Murad!
Drink with me, and pledge me deep, oh Milosh,
Drain the cup; I give it thee in token!”

To his feet leaps Milosh, that great warrior,
To the black earth bows himself, and answers:
„Tsar Lazar, for this thy toast I thank thee,
Thank thee for the toast and for the goblet,
But for those thy words I do not thank thee.
For—else may the truth be my undoing—
Never, Tsar Lazar, was I unfaithful,
Never have I been, and never will be.
And to-morrow I go to Kossovo
For the Christian faith to fight and perish.
At thy very knees there sits the traitor,
Covered by thy robes he drains the wine-cup,
’Tis Vuk Brankovitch, th’ accurséd traitor!
And when dawns the pleasant day to-morrow
We shall see upon the field, Kossovo,
Who to thee is faithful, and who faithless.
And I call Almighty God to witness
I will go to-morrow to Kossovo,
I will slay the Turkish Sultan, Murad,
And I’ll plant my foot upon his false throat;
And if God and fortune so befriend me,
I will take Vuk Brankovitch then captive,
Bind him to my battle-lance! Yea, tie him
As a woman ties hemp to her distaff,
And I’ll drag him with me to Kossovo.”

Мука каже цијену јунаку
Цар Лазар се приволео царству небеском и већ та срећно нађена једина реч говори колико се двоумио и „мислио мисли свакојаке”. Није ли и сам Христос већ пресуђен и помирен дозволио својој људској природи да се са крста огласи речима: „Оче, зашто си ме оставио?” Као што је и Мајка Југовића, Бога домолила (да јој Бог да очи соколове и бијела крила лабудова), што се може разумети једино тако да се молила толико дуго док је окрилатила и на нове очи прогледала.

Цару Лазару је исход боја био познат. Казала му га је књига сама. Изабере ли царство небеско - није рекла тек да ће изгубити бој, већ нешто поразније: сва ће твоја изгинути војска. И коначније: ти ћеш, кнеже, с њоме погинути.

Мука каже цјену јунаку - варијанта је стиха који је остао нештампан на маргини рукописа Горског вјенца. Ми га овде наводимо, јер је мука одиста казала цену кнеза Лазара.

Од тада он не поступа као смртник, већ као онај са којим се поистоветио. Смртник би пре дојавио некоме да не долази, него што би проклео свакога ко не дође. Ми га недовољно разумемо, али зар смо више разумели онога ко је неупоредив и по страдању и по смислу.

Чим је кренуо на рочиште, знамо и где ће доспети. Приносећи на жртву себе и свој народ, и он најпре приређује вечеру, а потом позива у бој и старозаветном клетвом проклиње свакога ко изостане. Ми већ можемо поредити и вечеру с Вечером и беседу с Беседом и Маслинову Гору са Косовском Гором.

У цркви коју је сакројио на Косову и коју песник не зове случајно Самодржа „три недјеље тридес калуђера” исповеда и причешћује војску која за дату реч одлази у смрт. Није поштеђен ни соко на руци, сестри не остаје ни брат од заклетве, а јунак венчава девојку речју коју свет до тада није чуо:

Ево т' идем погинути душо!

Од речи патријарха Данила Бањског, косовског савременика: Умримо да вечни живи будемо! - до Ђакона Авакума, од поклича Ђуре Јакшића: Падајте браћо! - до лозинке патријарха Дожића: Боље гроб него роб и смирене речи Вукашина из Клепаца:

„Само ти, дијете, ради свој посао!” - не престаје одушевљавање смрћу, не јењава обасјање идејом водиљом, не посустаје решеност српскога народа да гине:

Идем, сејо, на Косово равно
За крст часни крвцу пролевати

И за веру с браћом погинути...
Не бих ти се јунак повратио
Ни из руке крсташ барјак дао
Да ми каже дружина остала
Гле кукавца Бошка Југовића
Он не смеде поћи на Косово
За крст часни крвцу пролевати...

Ја невера никад био нисам
Него сутра мислим на Косову
За 'ришћанску веру погинути...

Срб је Христов, радује се смрти!
Благо томе ко раније умре
О мање је муке и гријеха...

Да јуначки браћо погинемо
Рад слободе и рад отачаства...

Славно мрите кад мријет морате
Васкрсења не бива без смрти...

Благо томе ко се ту нагнао
Већ га ране не боле косовске
Већ Турчина ни за шта не криви.

Кад огрије на западу сунце
Тада ћу ти са Косова доћи.

У оваквим речима, које су изговорили различити људи у различитим временима, нашла је ослонца и реч мајора Гавриловића: „Врховна команда брисала је наш пук из списка живих. Ми више не морамо мислити о својим животима. Напред у славу!”

Непознати песник певајући о још једном Косовском боју овога пута на Мојковцу 1915. каже:

Ускоци се грабе и Дробњаци
И Шаранци крвави јунаци
Ко ће прије жицу прекинути
Ранити се или погинути!

На Косово ће, у пресвето име Исусово, отићи и Мусић Стеван, брат Косовке девојке, мали војник а велики поетски лик који је стигао кад је бој био окончан и наставио битку без изгледа тек само да би погинуо.

Косовски јунаци су отишли у небеску гробницу у којој нико није ни иструлио, ни остарио, нити је и једна душа икада на небу закопана.

Крај боја знамо још пре почетка, а са највећим очекивањима пратимо његов ток, наслућујући да се догађа нешто више од самог боја, нешто важно за цео људски род. Косовски јунаци се боре до краја баш зато што знају како је пресуђено. Боре се онако како се на земљи боре они чија се нада преместила на небеса.

Боре се, јер су хришћани, а глава је мера колико су то постали.

Цар Лазар је, наводе оновременици, сагнуо главу пред џелатом да би пораз био потпун. Његове велможе су молиле да приме смрт од мача пре њега, како својим очима не би гледале смрт свога кнеза.

Косово пре Косова
Историја је доводила у сумњу чак и место где се битка догодила, а поезија је Косово уочила још пре Косова. Поетска проницања су досегнула да ће то убаво поље постати не само убојно, него и усудно и пресудно. Песник је ово поље одавно изабрао да смести своју песму.

Преткосовске песме почињу отмицом жена и Бановић Страхиња баш на Косову показује своју моралну реткост.

И Марко Краљевић иде право на Косово код бијеле Самодреже цркве да пресуди на коме је царство. Мајка Јевросима изговориће пре Лазаревог опредељења, рескије и српскије сведену библијску реч:

Боље ти је изгубити главу
Него своју огрешити душу.

Ето колика је вредност душе и како је рескира свако ко се одлучи за живот по сваку цену.

Као да су још иза Карпата Срби носили неку несрећу и кренули на тајни зов ка овом пољу, а да ни накнадна памет не зна шта их је покренуло баш на ову страну и водило ка Косову.

И Мурат не иде на Лазара, него на Косово и Лазар га не чека у Крушевцу, него на Косову. На Косову зато да представи целину своје земље и немањићске лозе. За Мурата је Косово главна капија уласка у гркљан Србије и главу Европе. Мурату капија за Европу - Лазару за небеса.

Песма свесазнатељка и њена свеувидност преузела је на себе одговорност да утврди ток боја, одреди учеснике и пресуди победника. Честитога кнеза је произвела за цара, цару дала царицу, царици браћу, браћи имена. Није заборавила ни слугу Милутина, Ваистину и Голубана. Није изоставила имена ни хртова, ни коња. Сазнала је ко је коме био кум, ко побратим, ко девер и тако довела у крвно сродство цео народ. Призвала је и оне који су умрли пре боја и повратила оне који су се родили после њега. Довела и Арапа прекоморца, уочила какве ко има очи, однекуд дознала и боју гласа својих јунака. Тако смо добили драгоцене појединости које је једино могла дознати поезија.

Султана Мурата историја није упамтила по добру. Али поезији је за њену пређу био потребнији племенити Мурат. И она се није обазирала на његову суровост, него га учинила обазривим према Србима, од чије је руке погинуо. Присен моралне осетљивости језика осећа се и кад песник не каже Милош уби, већ Милош згуби турског цар Мурата. Косово је постало поетска правда и за Турке. Са Косова су кренуле две историје и једна поезија.

У косовском предању нема ништа што се коси или спори са другим народима, сем ако није грех и голо постојање, и само припадање једном народу.

На Косову нико није закаснио и још увек сам може изабрати и улогу и страну.

У великим биткама готово никад није погинуо ни један велики јунак, а камоли владар. Није ли смрт кнеза Лазара и Милоша Обилића одлучила и ко је највећи јунак и која је највећа битка.

На Косову се пробудила наша национална савест, а кад се савест једном пробуди више не може заспати.

Косово је име за нашу небеску отаџбину, а ту отаџбину можемо изгубити само духовним самоубиством.

Храмови су главни градови средњевековне Србије
Царство небеско Србима није било непознато, већ су вековима писали и цркве и књиге. Већ су поодавно били православни и зато плаћали највећу људску цену. Небо је било ближе и присније нашим прецима, него нама. Небо и земља нису били толико удаљени као данас. На сводовима храмова сводили су га на земљу. У богомољама су мирисала тела српских светих краљева, а на зидовима, у олтарима и на иконостасима њихова лица су засјала помешана са ликовима светаца. Лоза Немањина стајала је уз лозу Јесејеву. Нису били познати по наџацима и буздованима, већ по задужбинама које су озидали од Јерусалима и Свете Горе, преко Грчке и Византије, до Русије, „док су души места ухватили”.

Већ је протонеимар Раде у Скадар узидао невину жртву, остављајући јој прозор на очима и отвор за млеко - кроз које је прогледавао и хранио се цео народ.

Лазар је Немањић одавно „седео у столу њиноме”. Преко њега су Немањићи доспели на Косово. У идући свет се упутио мирећи цркву, помажући Хиландар, идући у Јерусалим, зидајући Лазарицу и Раваницу. Певач је одлучио да га о зидању и трајању поучи Милош Обилић, кога је и Душан слао у Млетке по крсте и иконе.

Лазар се потписивао са два мастила. Крунисан је сугубим, двоструким венцем и душа му је остала на оба света.

Немањићи су испод раскошних царских одежди носили костретне ризе, испод панцира дрвене крстове.

Певач је Бошка Југовића поклопио крсташем барјаком, више епитрахиљем, на коме је било 12 крстова, колико је и апостола и колико никад ни на једном барјаку није било.

Наш унутрашњи пут нас је довео на Косово.

Све што се појавило на Косову, одавно је било у нама.

Тридесет четири године пре Косова смрћу цара Душана окончана је пропаст царства српскога. Није пропало само оно што није могло пропасти: Жича и Милешева, Сопоћани и Студеница, Павлица и Дечани, Пећаршија и Свети Архангели.

Храмови су - замкови, царски дворови и главни градови средњевековне Србије. То су бојеви које смо заувек добили, сазвежђа небеског царства која су неугасива и неразорива. Оно што је њима грађено остало је у нама. Сва доброта до тада посејана искласала је после косовског затирања.

Легенда неимар
Оборен ударцем споља, српски народ је почео себи долазити изнутра. Потрвен до корена, ослонац је могао наћи само на дну себе. Дно празнине која је зинула, могао је досегнути само песнички језик. Тражећи почетак беспочетног, песник је трагичну истину претварао у благу вест. Да би умно постојао, вратио се сопству и од својих духовних вредности начинио бедем опстанка. Споља је пристао на све да унутра не би примио ништа.

Као што се у часу понижења може уочити трен кад појединац постаје песник, тако се и у временима националног унижења и потирања може препознати и означити како се рађа песнички геније једнога народа.

Оно што му је требало за опстанак, српски народ је испевао, а оне које је изгубио на бојном пољу, повратио и оживео у стиховима. Ономе што је изгубио у реалности, дао трајност и оплакао у десетерцима. И не само то: Срби су се окупили око ликова из своје поезије. И још више - почели да се на њих угледају, да их следе, да се према њима управљају. Да се у њих куну и у њих верују. Где се историја завршила, поезија се ужилила. Где је престало историјско сећање, ту је заватрило поетско снатрење. Закукале су и тужбалице и птице. Барјак, пао на бојном пољу, пренет је и подигнут на виши, духовни план, и одатле га више никад нико није могао оборити. ' Срби се нису прославили бојем, него песмом о Косову, опеваним, а не стварним јунацима. Косово је одбранио дух, а не оружје. Освојио га је песник, а не војник. Реч, а не сабља. Песник је одбранио војника у боју који је започео после боја. Поезија је имала последњу реч на Косову, а сваки бој доноси онолико славе колико песма из њега изнесе духовне снаге и користи.

Као да је судбина народа прешла у надлежност поезије. Реч је отпечатила запечаћену историјску судбину, открила пут из беспућа, узела управу и дала главу обезглављеном народу.

Поезија нас је узводила, подизала и престизала. Тако смо често добијали и вишак поезије и мањак стварности.

Легенда неимар је код себе запослила цео народ, учинила га својим јунаком и као правда која дела, а да не зна, постала путоказ његовом спасењу и препрека његовом уништењу. Она и данас тражи оно што јој треба и сама одређује колико јој треба.

Легенда је преображавала и себе и нас, а преображавајући се, није престајала да буде оно што је била. И ма колико се довијала и мењала правац, држећи све конце једне друкчије стварности, намера јој је да докучи реалност.

Косовска легенда је дошла из највећих даљина и у највећу даљину је упућена. Извађена је из нечег дубљег од људи, вечног и непролазног, недоступног људском разуму. Она брине да на Косову не буде ништа мртво, јер чим је мртво - није Косово. Нама је оставила

питања којима се она не бави: да ли нас је Косово далеко одвело? Да ли смо мали за оволику поруку?

Косово није само поље на коме се одиграла Косовска битка, ни позорница пораза и издаје, ни гробница два цара - већ Сион, место указања, стајна тачка с које смо кренули увис и показали способност да поверујемо у нешто велико и важније од нас.

Косово је реч која је отровала српски народ.

Поље на коме је поезија победила историју.

На Косову се наша судбина променила, историја размрсила, душа очистила, отпочео нови живот српске нације. Њиме је све почело и њиме ће се све завршити.

Izdvajam jedan deo važan za ovaj topik:

„Једино се јамачно бој збио на дан Светога Вида, видара очију, лекара сумаседших. На Видни дан, Видовдан, српски први дан, празник од искони, прозван и по травци видовчици, леку од окобоље. На дан кад се семе износи на сунце, а кукавица престаје да кука. Кад на све српске изворе у глуво доба ноћи навире крв као на отворене ране. Ти извори су и извори предања, који обнављају памћење, имена и слике, старије и дубље од сваког знања. Дан у који се састају и Свети Амос, крсно име цара Лазара и Свети Вид - дванаестогодишњак, бачен у казан растопљеног олова, због кога је анђео узео силу огњу. ”

e sad malo Rock and Rol (bas ono sto nam treba):

http://www.youtube.com/watch?v=SDoWlQDJ-G0

Видовдан је непокретни верски празник кога празнују Српска православна црква и Бугарска православна црква 28. јуна и један од највећих српских празника. Спада у непокретне празнике, а по старом календару је 15. јуна. Код Срба је познат под називом Видовдан, а код Бугара Видовден или Видов ден.

Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара (1371-1389) и тзв. пропаст Српског царства, па се тог дана ,поред светог Амоса, од почетка XX века слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика

О пореклу назива
О пореклу народног назива за овај празник постоји више верзија, али ниједна није доказана односно потврђена. По једној је овај празник наставак слављења словенског паганског божанства Световида, који је био бог обиља и рата и који је можда био српски врховни бог. По другој интерпретацији су поштовање светог Вида (лат. Sanctus Vitus) донели са собом немачки католички рудари Саси, а њихов светац је прилагођен локалном становништву. Међутим треба имати у виду да су у Полабљу где је такође поштован Световид, његова светилишта махом замењена црквама посвећеним светом Виту. По трећој интерпретацији, и могуће највероватнијој, у питању је остатак Западног хришћанства из времена док је међу Србима био јачи утицај Рима него Цариграда. Видовдан је фиксни празник који Римокатоличка црква обележава 15. јуна и посвећен је св. Виду, а сам култ св. Вида је био врло јак међу јужнословенским римокатолицима. На то упућује истоветност у датуму (28. јун је 15. јун по старом календару) и одсуство култа овог ранохришћанског светитеља у православном хришћанству. И данас по католичком Јадранском приморју постоји обиље топонима и храмова који носе име св. Вида, а св. Вид је и заштитник града Ријеке која Видовдан (15. јун) обележава као дан града (потребно је скренути пажњу да званичан датум Видовдана није 28. јун, већ 15. јун, само што тај 15. јун због разлике у календару пада на 28. грегоријански јун, као што и Српска Нова Година чији је званичан датум 1. јануар пада на 14. јануар, јер се СПЦ придржава јулијанског, а не грегоријанског календара).

По интерпретацији која се везује за традицију и мит Косовског боја, судар двеју војски на Косову пољу је требао да се деси на дан када треба да се види ко је вера, а ко невера. По том миту се од тада тај дан назива Видовданом.

Видовдански устав
Видовдански устав је први устав јужнословенске државе, тачније Краљевине СХС . Име је добио по датуму доношења, 28. јун у 1921 . … 7

Видовдански марш
Видовдански марш је марш који има молитвени , покајнички , ходочасни и хуманитарни карактер. Марш 2007. : Учесници марша су пролазили кроз

Млада Босна (преусмерење Видовдански хероји)
Видовдански хероји : За „Видовданске хероје” су након Првог свјетског рата поред Богдана Жерајића проглашени поједини учесници Сарајевског …

Сарајевски атентат (преусмерење Видовдански атентат)
југословенски филм | Сарајевски атентат Слика:Franz ferdinand. jpg | Фрањо Фердинанд Сарајевски атентат се догодио 28. јун а 1914 . … 30

1921
У Београд у је покушан атентат на регента Александра Карађорђевића , док се враћао из Скупштине у којој је озаконио Видовдански устав …

Марсејски атентат
године тесном већином доносе централистички Видовдански устав , против воље изабраних представника Хрватске и Словеније Као рекацију на то …

Светозар Прибићевић
Тада је са Николом Пашићем основао владу Националног блока која је бранила централистички Видовдански устав . Када је Пашић закључио …

28. јун
У организацији опозиционог Демократског покрета Србије, испред зграде Скупштине Југославије почео Видовдански сабор . Учесници дотада …

Септембарски устав
Прокламована грађанска права била су нешто сужена у односу на Видовдански устав . Задржана је територијална подела земље на бановине из

Kasniti prije vremena je stara stvar!
Treba stici pre vremena.
Popiti, zaduvaniti, pa onda na posao...