Ne razumem, ovo sam pronasla trazeci na netu tekstove o knjizi Ljudi sa četiri prsta,
i ovo
Ljudi sa četiri prsta
- Tako je to trajalo - kaže Petar - do moje četrnaeste godine. Dok ta pobednička euforija nije splasnula, i dok nisu shvatili da deca nisu kriva za postupke svojih roditelja i da su samo deca. A ja sam već očeličen u bici za opstanak krenuo da igram hokej u „Crvenoj zvezdi” i da skijam. Dogurao sam do prvog tima. Moj prvi odlazak u Sloveniju na pripreme otvorio mi je oči. Nisam više želeo da živim u državi - lageru. Hteo sam slobodu.
Prvi Petrov pokušaj bekstva preko granice završio se neslavno. Naši graničari su ga sa njegovim drugom Đokom, uhvatili u podnožju Alpa sa skijama na nogama i vratili u Beograd. Ali, godinu dana kasnije, 1962, Petar je iz zemlje otišao vozom, sa lažnim pasošem i obreo se u Parizu. Bio je, kaže, na velikim mukama. Bez znanja jezika, bez prijatelja i poznanika, bez para. Obilazio je razne kafane gde se okupljaju Srbi, posećivao jazbine Sen Žermena, lutao Pigalom, oko srpske crkve na Monmartru, po naselju crne bede nazvano Vijetnam i u koloniji naših Cigana u Garaž Serselu. Malo-pomalo upoznao je naše ljude. Najpre bivše kraljeve oficire, zatim ravnogorce koji su se okupljali u kafani kod čuvene Dare. Primili su ga rezervisano, sa strahom da nije još jedan ubačeni udbaš. Na Pigalu je sreo mnogo mladih Beograđana, onih koje je Miodrag Bulatović opisao kao „ljude sa četiri prsta”, i počeo sa njima da se druži. Bilo je to u vreme kad je lepi Miloš Milošević, žigolo i intimni prijatelj Alena Delona, bio nekrunisani kralj među Jugoslovenima u Parizu.
- Jednom smo u nekom kafeu u aveniji Vagram - seća se Petar - igrali šah i bilijar kad, eto Miloša sa Romi Šnajder pod ruku. Rekao nam je: „Evo je Romika, nagledajte je se.” Onda joj opali šamar. Svi smo bili iznenađeni tolikom drskošću. „To je da se zna ko je gazda” - kaže Miloš. „Sve sam ih, upravo, sredio: Romiku, Delona, šminkera.” Da li ga je takvo ponašanje koštalo života? Ne znam. Sve je, u stvari, počelo kad je Miloš upoznao malu parisku konobaricu Fransis Kanova, poreklom Španjolku, rođenu u Maroku, koja će uskoro postati famozna Natali Delon. Miloš je zatim otišao u Ameriku sa nekom bogatom novinarkom i u Beograd se vratio u metalnom sanduku, balsamovan i otpremljen kao avionska poštanska pošiljka.
Petar je u Parizu sreo i Stevana Markovića, telohranitelja Alena Delona, koji zamalo nije srušio Petu francusku republiku i politički pokopao Žorža Pompidua. I Stevan je, takođe, neslavno završio: nađen je na đubrištu kod Elenkura, ubijen unakažen i u plastičnu kesu spakovan.
Za Stevanom su ubrzo otišli i drugi momci „sa četiri prsta”, svi na sličan način. Počela je opšta hajka na jugoviće.
- Svi smo - kaže Petar - bili saterani u mišju rupu. Teško je bilo naći prenoćište. Danju je bilo lako, sedeli smo po kafanama, ali noću... Menjali smo hotele, ulazili kroz prozore u sobe, prave rupe, pune pacova i stenica, sa rasklimatanim ležajevima, prljavim podovima. Nešto između jazbina i skloništa za beskućnike. Ali bilo je važno u tim prvim danima boravka u Parizu da imate bilo kakav krov nad glavom. Jednom smo čak provalili i u apartman kralja Petra Drugog na Aveniji Rejmon Poenkare da bi imali gde da prespavamo. Pokušali smo da radimo u nekoj fabrici da bismo ubrzo shvatili da to nije posao za nas. U danima gladi, a bilo ih je mnogo naročito u to prvo vreme, jedina hrana bile su nam kocke šećera koje su gosti ostavljali po kafanskim stolovima. Mene su prozvali Pera Četnik zbog toga što sam se u početku najviše družio sa onim ravnogorcima.
A onda je Petar Grujičić, kaže, seo i ozbiljno razmislio šta mu valja raditi. Počeo je da traži društvo koje nije bilo na udaru policije.
http://www.nin.co.rs/2002-04/11/22790.html