Nakon godine dana sa Nemcima još uvek ništa. Bar po mojim parametrima. Bila sam i u posetama i na ruckovima (ukupno 2), vise nego klimavo. Jedan od razloga je to što se uglavnom sporazumevam na Engleskom.
Zenske za druzenje su mi jedna libanka na PhD, amerikanka i grkinja (sve sa kursa Nemackog). Od skora jedna nasa devojka koja je iz USA dosla kod oca u Nemacku. Ali avaj, niti jedna u mom gradicu, zato su vidjanja sporadicna.
Moj muž ima kolegu rumuna koji je bio kod nas na rucku.
Od komsija hrvati koji nas malo, malo dobronamerno upozoravaju da moramo mnogooo vise da stedimo i da ne bacamo tolike pare na hranu?!
Posle godinu dana, bar u ovom malom gradu na jugu Nemacke se pitam dali može da se i radi i živi, a ne samo živi da bi se radilo?! Sve mi se čini da u ovoj zoni apsolutno ne! Juče smo ja i moj klinac bili u setnji, 20 stepeni, za sat ipo vremena nismo videli nikoga zivog! Svetla upaljena po kucama, ali napolju nema žive duse, ako ne racunamo po koji auto.
Tako da... kad se crta podvuce, prilično sivo :-(

Evo da se i ja javim pod muzevljevim nickom jer su moj ukinuli.

Dugo vremena sam u inostranstvu. Tri zemlje promenila (Engleska,Svajcarska,Nemacka), troje dece izradjala sa velikom razlikom u godinama tako da se nisu igrala zajedno. Isto sam tako u početku grcevito tražila drustvo oko sebe, u parkovima, na poslu. Druzila sam se sa raznoraznim emigrantima : Rumunima, Hrvatima, Indusima ...
Sa našima da ne pricam. Sve u svemu, na kraju sam shvatila da sam bila u velikoj zabludi. Grcevito sam se trudila da Beogradski zivot pun prujatelja tokom studiranja i posle ugradim u moju svakodnevicu.
Ali to je uzaludan posao. Pocela su da me smaraju ta prijateljstva. Imala sam neku vrstu obaveze prema njima. Ako izadjem napolje sa decom,zašto i njih nisam zvala ili moram da izlazim iako mi se ne izlazi ... Na kraju sam se okrenula samo svojoj porodici. I pocela da organizujem skoro svakog vikenda izlete sa decom i muzem (ili bez njega ako je umoran). Obilazimo zanimljive destinacije oko nas, gradove,muzeje,termalne bazene zimi,ski vikende, bozicne vasare,ma bilo šta sto izaberemo zajedno. Deca su odusevljena.Bas smo juče bili do Salzburga i Mozartove rodne kuce. Posle tih putesestvija gde većinu idemo vozovima osecam se super danima. Ne smeta mi ni ruzno vreme, ni ovi svabovi oko mene. Bas me briga za sve njih.
Cesto odlazim u Beograd i tamo se sita naizlazim sa pravim prijateljima. Isto tako se čujem telefonom često sa prijateljima koji su svuda po svetu.
Eto, nadam se da sam svojim iskustvom makar malo dala ideju kako da se izborite sa manjkom prijatelja na zapadu. Skoro svuda je isto.
Pa čak kada sam u Beogradu smetaju mi oni bezvezni razgovori po parkovima. Valjda sam poprimila nedrustvenost od ovih ovde.

Pozdrav

Ne znam Hobbit gde si ti živela pre Nemacke ali nisi trebala da dolazis ako sada živis u sivilu. Svi u našim godinama su manje vise prepuni porodicnih briga i dogadjanja i nemamo vise toliko vremena za česte ljudske kontakte kao kada smo bili mladi i bez obaveza.
Pa tu ti je i muž kao najbolji input za zajednicka interesovanja i hobije. Otvori neki privatni biznis i živite i putujte gde hocete.
Ne moras ceo zivot raditi za nekoga.

Da, velika je razlika u mentalitetu između Nemaca i Srba.
Imam utisak da se i Nemci iz razlicitih pokrajina razlikuju. Recimo, ovde u Bajernu Nemci zaista nisu tako hladni i nedruzeljubivi, kao sto su oni iz severnijih krajeva.
Ne treba generalizovati, ali primetila sam tu razliku.
Šta znam, meni ne smeta, u principu sam se prilagodila ovoj Minhenskoj sredini. Ima puno stranaca i lako se dolazi do poznanstva, odprilike se ljudi sličnog mentaliteta prepoznaju.
Ja mnogo volim da probam kuhinjske specijalitete raznih zemalja, koje u Srbiji nemam prilike da okusim, a primetila sam da i stranci vole okusiti hranu sa raznih meridijana, pa se uglavnom na tom polju svi nađemoi družimo.
Ponekad nas prijatelji odvedu u neki njihov nacionalni restoran, mi njih u naše srpske kafane na rostilj i muziku, sastajemo se i po kucama uglavnom subotom predvece.
Moj muž i ja smo ovde sami, on svaki dan puno radi kao i ostali nasi prijatelji sto su radnim danima zauzeti poslom, ali meni je zadovoljstvo da i sama lutam gradom, setam, obilazim radnje.
Uopste se ne osecam usamljenom.

Berlin, nije loše da se krene na neki visemesecni kurs u Nemackoj.
Za mene je to bilo jedno predivno iskustvo i druzenje.
Tu zaista upoznas i sprijateljis se sa ljudima iz raznih zemalja.
U mojoj grupi su bas svi bili onako „otkaceni” i drustveni.
Mi smo često znali da posle casa svi zajedno odemo u neki kafic na piće, vise puta smo napravili zurku u ucionici - kupimo sokove, pivo, brecle i razne grickalice, svako donese cd sa svojom izvornom muzikom, pa se družimo, smejemo se, igramo...
Da vidis kako su Crnci i Indijci naucili da igraju Srpsko i Tursko kolo :)
Meni i još jednoj nasoj curi nije bio uopste problem da se uhvatimo u kolo sa Turcima, ali oni su se bogami namucili sa nasom dvojkom i cetvorkom!
Skace ko kako ume i zna :)
Nemacki jezik nisam bogzna kako savladala, i ono sto sam u skoli naucila skoro sam i zaboravila, ali prijatelje koje sam tamo stekla sacuvala sam do dan danas.

Možeš da ides na kurs Italijanskog ili Francuskog jezika. Tu možeš isto tako da upoznas opustene ljude i da ides sa njima na izlete u pomenute zemlje. Potrazi VHS u tvojoj blizini i vidi kakav program imaju. Sigurno ćeš naći nešto za sebe. Svi ti kursevi pocinju sada u ovo vreme. zato pozuri.

Iako sam ja vise za to da se vas dve bacite na proširenje porodice(ako već niste) !!!

Imaš sajt www.internations.org, ljudi koji žive u inostranstvu, pa se tako po raznim gradovima sastaju, prave zurke i t.d!:) naravno, ljudi iz celog sveta, ali ima i dosta naših prijavljenih na taj sajt.

mislim da može biti dosta interesantno u svakom slučaju možeš probati!:)