Da im trebamo tamo gde se svim silama uguravamo, odmah bi se tamo nasli i bez našeg htenja.

E, i to plus za ciničnu konstataciju o „teoriji zavere” dao je onaj kome je to interes.

A Peki ti nesvesno ubaci u usta svoju misao, pa te onda napada za ono što nisi ni rek'o.

Zdravo svima i ovoga jutra.

Nemam nameru da polemisem o zaverama, niti o nečijim interesima, ali, eto, i sam Zapad govori o interesima. A kada su nam neki nasi vajni prijatelji, u koje smo se mi kleli u teskim vremenima, a i kasnije, okrenuli ledja nismo mogli da dodjemo sebi. „Otkud sad to”, pitali smo se. „Pa sad nam to nije interes”, odgovarali su u horu.

Ostavimo malo zavere i interese po strani, i okrenimo se nečemu drugom, principu „još jedan uslov”.

Nisam ništa novo rekao. Izrekao ga je davno jedan Indijanac, poglavica, u pregovorima sa predstavnikom Bele kuce koji je dosao umesto predsednika Amerike kada su ovi hteli da ih strpaju u rezervat, a oni se pobunili. „Beli otac nam stalno postavlja nove uslove, Pomera nas sve dalje i dalje. Zahtevima nikad kraja... ”, jadao se pri tom susretu poglavica.

Sve ovo je prikazano u jednom vestern filmu koji su Amerikanci sami snimili pre mnogo godina, kako je u spici navedeno, po istinitom dogadjaju.

Film neću prepricavati, ali taj princip je i dalje aktuelan. I nama se stalno postavlja taj „još jedan uslov”, pa će onda da krene. Da se ovde zaustavim, da ne bih otisao u beskraj kao i još jedan uslovi.

U pravi si, brate Jastrebe.

Il' su tol'ko ćoravi da ne vide pravi znak, il' ih je sramota da priznaju nešto sto su oni tamo već samo priznali. Niko ih nije ter'o na to.

Izgleda da je njima bitno samo da opale minus, pa i kad je napisano na kineskom. Kao, oni znaju kineski.

Kad bih napiso: „Pozdrav svima”, oni bi opet opalili minus, jer drugo i ne znaju.

Sve mi ovo liči na ono, kako beše, a, „jednoumlje”, jel' tako bi? Svi misle kao što misli jedna budala. Mada, moram priznati, poznavo sam ja i pametne budale, e tad nije problem, al' ovde nema pameti. Nema šanse da se razvije višeumlje, nego samo klep, pa minus, nema šta da se razmišlja. Vrlo prosto, a i brzo. Nema angažovanja moždanih vijuga da bi se shvatilo šta je neko hteo da kaže ili je reko. Kod njih su samo prave, vijuge nema ni jedne. Komunikacija je samo jednosmerna, pap pa minus i gotova stvar.

Samo da se javim. Tu sam. Ne brinete!

Pa mislim da se to ponavlja, od jednoumlja do višeumlja. Pa opet iz početka. Univerzalna je ta postavka. Ne znam šta je manje gore ili malo bolje. Izađe mu na isto.

Brale, lako je tebi kad si tica, pa letiš, a šta ću ja, jadan, kad sam ti pešak.

Nagradno pitanje: Da li je i ovo za minus?

Ja mislim da jeste. Šta ti, brate, misliš? Aj' kad doletiš u taj Vegas ukljucaj nešto. I to tiče rade, a ne samo da lete.

Eto, od silne diskusije zaboravih da se zahvalim na pozivu na izložbu. Ako malo okasnim, oprostite, pešak sam, a ne tica ko moj prijatelj Jastreb.