Boli me glava.
Ne sjećam se da me ja ovako boljela iz čista mira, nije mamurluk, ništa nisam ni pio u zadnje vrijeme...kome, čemu i na kraju krajeva – s kime ?
Uz piće obično ide i neka pjesma, uz tu pjesmu ide i neki razgovor, uz razgovor poneki stisak ruke, uz stisak ruke neki šaljivi događaji, uz šaljive događaje i sjećanja iz prošlosti a naravno da sve to možeš uraditi jedino ako ima društva.
A toga naravno nema.
Uf, đe mi je aspirin ?
Razmišljam da nazovem nekoga. Odustajem od ideje. Koga da zovem na dan kao što je ovaj ? Da im možda ne bih rekao da me boli glava, a razlog glavobolje je što sam opet sanjao jedno ostrvo ? I šta, da mi se nasmiju onako s prizvukom dosade i ne razumjevanja i da me pitaju je li meni život stao te godine kada sam napustio to ostrvo i mislim li ja ikada doći sebi ?
Onda bi se posvađali, ja bih im rekao da su dušu izgubili, oni bi meni rekli da živim u prošlosti i da bi bilo dobro da se osvjestim, ja bih ih pitao jesu li makar svijeću zapalili, a oni odgovorili da imaju preča posla, a i što bi je palili...¨ budaletino, tog je dana i Bog digao ruke od nas ¨..., onda bi ja rekao da nije On od nas nego mi od Njega, još davno prije tog dana, dobio bih odgovor da će me ubiti tuga i sjećanja i onda bih ja onako bijesno zafrljačio telefon preko pola sobe...
Zayebi telefon, ništa od zvanja...

Što je najgore, nekada smo svi zajedno živili na tom ostrvu, i oni i ja, i stvarno ga je bilo. To nisam sanjao.
Nekada je ovaj dan , ovaj datum bio sasvim običan.
Narod bi već zarana ustajao da se malo prošeta gradom da odu s prijateljem na kavu i neku ljutu, da prepričaju kako su se proveli za Ilindanski sajam koji je taman prošao, pričali bi glasom promuklim od pjesme i veselja ali s radošću u očima...rekli bi da se baš podosta naroda bilo skupilo, ¨više nego lani, elde prika ? ¨, kako su nam svi ljudi lijepi bili...i pokoja dobra snaša se prošeta Crnoluškim korzoom ...
Kako su njive rodile...sijeno pokosilo...
Lica bi se crvenila i srce s ponosom udaralo u grudima...

A sada ? Sada ovaj datum znači jedno sasvim drugo sjećanje...na kolone, na plač, na nevjerovanje šta se dešava, na izdaju i lažne riječi, na humke grobova i zarasle njive i korove oko kuća...nema to ko očistiti ni pokositi... pokosiše nas...tog nedavnog ljeta...

Ma šta pišem ? Za šta...evo, gledam Ćopiću u sve ove tvoje knjige na polici, mrtav si a živ u meni...kome si ti pisao ? Za šta ?
Ono što nam nisu srušili oni, srušišmo mi, bez brige, stari...kako ono ti napisa u onom pismu ...¨ još nije iskovana ta sablja koja će sjeći naše tužne zore i sjetne sutone ...¨ e bome je iskovaše...možda imaš i sreće da nisi dva puta gledao isto stradanje...

Ne merem više...bar ne danas...ja ću gledati neke slike danas...ja ću misliti na tebe...na majke, očeve, sestre i braću...

Ja ću živiti u prošlosti i sve se nadati da ona neće umrijeti dok ja živim...iako sada živim na nekom drugom ostrvu koje je sivo i hladno, đe nema zelenih livada i veselih jaganjaca...i Bogu se moliti da ja neću postati hladan i bezosjećajan...da me vrijeme neće progutati...sve dok mislim na tebe...Krajino moja...