Mirisi rodnog kraja postoje negde u cosku secanja. Boje too. I zvuci as well. A i oblici. Nedostaje ovo ili ono i, naviklo se. Čega nema, bez toga se može. Koga nema, bez njega se mora. I može. I u krug. Niko i ništa nije vredno naše energije i zivaca.

Proleće je na pragu i, pomislim kako bi bilo lepo imati one sipke preko kojih su naše majke prebacivale tepihe i lupale ih praherima. Kao da čujem odzvanjanje TUP! TRAS! TUP! iz vremena detinjstva. Praheri nalemaju tepihe sve u 16, a onda kreće lagano pranje a potom suncanje dok se ne osuse.

Mnogo su mi falile ovde te sipke. Nešto najnormalnije je moći istresti tepihe. Bes postenog tresenja nema ni osvezenog tepiha.