Цела дијаспора под јурисдикцију
Pirson
2014-05-11 02:59 PM
Већ је објављена вест, да ће 14. маја почети заседање овогодишњег редовног Архијерејског Сабора СПЦ. По свему судећи, он ће бити још један тријумф новотараца, који већ диктирају и одређују правац нове црквене политике, и који постепено преузимају водећу улогу и све полуге власти у своје руке.
Да је тренутно стање више него озбиљно, чак и забрињавајуће, сведочи нам интервју митрополита Амфилохија у васкршњем броју београдске „Политике”, а са главним акцентом на предстојеће заседање „Великог свеправославног сабора”, у коме дословце каже:
„Сама чињеница да ће се одржати овај Велики свеправославни сабор, послије више од хиљаду година, од изузетног је значаја. Његово сабрање је од прворазредног значаја за свједочење и остваривање васељенске мисије Цркве. Међу темама предвиђеним за рјешавање на овом Великом сабору, главно је питање додјељивања аутокефалије и аутономије новим Црквама, као и питање црквене дијаспоре.
Данас је Православна црква раширена, први пут у историји, на такав начин – по читавом свијету. Зато је неопходно њено устројство и остваривање универзалне мисије прилагодити новим историјским условима и потребама. Значајне су и теме екуменског дијалога Цркве са оним Хришћанима који су одвојени од православља, у циљу остваривања Христове заповијести ”да сви буду једно„. Значајна је и тема – улога Цркве као квасца за препород и преображај људског друштва уопште миром и богоданом и заданом слободом Царства небеског, која отвара човјечанству, Христовим Васкрсењем – вјечне хоризонте.
Исто је тако важна и тема; канонске теме светиње брака, поста, пасхалије, обнове у пракси саборног функционисања Цркве на универзалном плану, уз очување саборности помјесног карактера Цркве. Овим посљедњим ће бити превазиђене и извјесне тензије које оптерећују односе међу помјесним Црквама. Од некадашње четири патријаршије (односно пет – прије одвајања првог Рима 1054), данас се Црква разрасла у 14 (аутокефалних) Цркава, са универзалном дијаспором и мисијом у читавом свијету. То је оно што и намеће регулисање узајамних односа међу помјесним Црквама у свјетлости тог развоја црквеног присуства у свеукупном свијету и њене обавезе и потребе ”проповиједања еванђеља сваком створењу„.
Овогодишњи мајски Архијерејски сабор, по изазовима и проблемима који стоје пред њим, по много чему је сличан послијератном сабору из 1947. године. Велики број упражњених епархија (недавним упокојењем Митрополита Јована упражњена је и веома значајна Загребачко-љубљанска митрополија), њихово попуњавање, арондација двомилионске Архиепископије београдско-карловачке (још је Патријарх Павле предложио стварање у Београду двије нове епархије) и евентуално неких других епархија, освјетљавање нових услова у којима живи и дјела наша Црква послије распада Југославије и шире у свијету (у Европи, Америци и Аустралији), припремање за будући Велики сабор Цркве Христове (2016), и њено свједочење Христа у савременом свијету, унапређење црквене просвјете и вјеронауке, како у школама тако и при храмовима, питање распетог Косова и уопште страдања Цркве и хришћана на Блиском истоку, у Украјини, у свијету… Све су то животне теме, као и друга актуелна питања која стоје пред нашом Црквом у овом историјском тренутку.”
Шта се из интервјуа да видети и закључити?
По овј најави, митрополит Амфилохије и његова новотарска братија спремни су, да у складу са духом овога света, измене каноне и свето предање Цркве, и да је по свему судећи потпуно и коначно предају цариградском патријарху Вартоломеју, главном слузи Вашингтона и Ватикана и водећем екуменисти и њуејџеру у Православној Цркви. Нарочито је битно да имају намеру да целу дијаспору предају Цариграду, што су већ и потписали у Шамбезију и Равени, и тиме униште националне аутокефалне Цркве, које су до сада биле бранитељи националног идентитета сваке помесне цркве по на особ.
Pirson
2014-05-11 02:59 PM
Оно што ће их још чвршће укоренити у власти, јесте свакако хиротонија нових, подобних новотараца, попут Тихона Студеничког, који је својој докторској дисертацији, уприличеној пред предстојећи Сабор, „научно озваничио” уклањање или скраћивање иконостаса, да би могао да настави посао који су већ започели његови претходници; Игњатије Јеретик браничевски и Григорије Оскврнитељ херцеговачки. Оно што се посебно назире на хоризонту, јесте да ће све значајне епархије, почев од жичке, бити предате у руке новотараца и модерниста, док ће прогону бити изложени сви правоверни: свештеници, свештеномонаси, монаси и верни народ доследан светоотачкком предању.
Није искључен ни покушај да се на Сабору постави и питање митрополизације, односно у правом смислу речи конфедерализације СПЦ, које заговарају поједини архијереји, имајући у виду да је Сабор својевремено „благословио” и озваничио формирање прве Митрополије у СПЦ, Митрополије аустралијско-новозеландске!? Иако су и патријарх и већи број епископа против грубе измене Устава СПЦ, и самог административног устројства, покушај да се на мала врата и ова тема убаци и прогура, сасвим је могућ. Та тема је још увек тако мила на пример Митрополиту из независне Црне Горе, који је велики промотер идеје о митрополизацији СПЦ, са стварањем читавог низа аутономних Митрополија, које би биле практично аутономне, и као епархије доста лабавије везане за Патријашију у Београду.
Да то нису само празне приче, потврђује и инсајдерски и поуздани податак из Црне Горе, да је Митрополит Амфилохије већ имао неку врсту припреног састанка са братијом Цетињског Манастира, где је између осталог објашњавао „предности” новог митрополитанског система, кога је он спреман и да предложи.
О евентуалним негативним последицама једне овакве одлуке, ако би се она реализовала, о саблазнима у верном народу и врло могућем јачању расколничких процеса у СПЦ, митрополит наравно није говорио. Он то изгледа уопште и не види и не осећа, што је још трагичније. Митрополит је Цетинској братији објашњавао да он није, како га неки неправедно оптужују, за разбијање СПЦ, већ за нови систем унутрашњег административног устројства.
Уколико би се установио митрополитански систем, свака би митрополија дакле била у извесном смислу аутономна, а оно што је следећи корак и то врло лак, имајући у виду сплет несрећних историјских околности и стварање пет нових држава на географском простору СПЦ, јесте аутокефалија, за коју ће поступак свакако бити лакши после Великог свеправославног сабора, који ту тему већ има на дневном раду.
Треба се надати да ће најжешћи новотарци бити изабрани за владике, а на невиђеном удару биће Епархија жичка, у којој треба сатрти све што је остало од владике Николаја.
Мало касније, односно после Великог свеправославног сабора, треба се надати да ће коначно цела дијаспора, свих помесних цркава да се нађе у јурисдикцији екуменистичке или свеједно јеретичке „цариградске” патријаршије, што значи да више неће бити спрске, грчке, руске, румунске, бугарске... и осталих националних Православних Цркава!?