Hvala vam na podrsci. Moram da se saberem, moram prihvatiti istinu. Sad bi najradije da ne moram ići na posao kako bi sto vise bila s njim. Nazalost moram raditi a ako dodje dotle da bude slab, uzet ću bolovanje. Ljubavi ima a sad još vise. Još uvjek se kreće, pije tablete protiv bolova a evo sad je muž otisao po još neke veterinarka zvala da dodje. Pokusatcemo mu pomoći da pozivi još, nabaviti i specijalna kolica za kretanje da se on ne umrara, sve ću učiniti za njega. Neću dozvoliti da se pati u bolovima po cjenu da meni bude loše, idemo na tu zadnju oprostajnu injekciju. Imam puno njegovih slika, ma ustvari on je na svim slikama a nas nigdje nema. Cekam da kci doputuje pa ćemo uzeti fotografa da nam napravi profi slike zajednice i njegove, tako da imamo za uspomenu. Odlucila sam da ću ga kremirati i njegovu urnu drzati u stanu uz njegovu sliku. Tako će biti stalno sa nama. Nadam se da će moja ljubav pozivjeti još bez velikih bolova. Danas manje placem ali sam onako sva bezvoljna. Još je to sve frisko treba vremena da sve to prihvatis. Samo da mi kci doputije pa i ova mladja da se smiri pa da mu pruzimo ljubav u kompletnom sastavu. Znam da će tada biti najsretniji kad nas bude vidjeo na okupu.

Malo bolje, ne placem ali sam jako tuzna i neraspolozena. Nabavila sam kolica za psa tako da mu skratim hodanje a da ipak ide u park i obavi sve sto treba. zastitila sve da se ne penje na sofu kako nebi skocio s nje i polomio nogu. Poredala otvorene kisobrane koji stoje i danju i nocu. Sve sam učinila da ga sacuvam. On je dobro, veseo, pije tablete protiv bolova, ne cvili ali teško hoda. Samo se bojim da ne polomi nogu jer bi tada morao ići na uspavljivanje. Bili kod veterinara kaže da neće još dugo, pita kad mi kci dolaz, učinilo mi se kao da nas pozuruje. On se sav tresao od straha, ja ga ne mogu odvesti na uspavljivanje sada kad je on ovakav, kad još može hodati, kad se veseli zivotu, kad ne cvili od bolova. Ne mogu da me grize savjest da sam ga uspavala a on je mogao pozivjeti još koji mjesec ili sedmicu. Ne mogu ga odvesti kad se boji veterinarke, kao da zna šta mu se sprema. Ako dodje do toga da mu se skrsi noga onda će biti u bolovoma i vjerovatno neće u toj muci registrovati veterinarku i šta mu se sprema. Do tada ćemo da se vozamo u kolicima i da ga cuvamo. Ja se veselim svakom danu s njim, nocu loše spavam sve razmišljam o tom danu koji nas ceka jednom. Svjesna sam da to mora doći ali djabaaaa. Kci mi dolazi u ponedeljak a i on kao da ju ceaka. Teško je, ali moram nositi ovu bol, moram sve izdrzati. Kad mi dodje kci stavit ću slike moje ljubavi kako sretan sjedi u kolicima, kako ide u park. Svatio je da mu kolica puno znace pa ulazi u njih bez problema a kolica kao kabriolet s otvorom na krovu pa mu glava gore i sav važan sjedi i gleda dok se voza. Obavi sto treba u parku i ljepo dodje do kolica udje u njih i sjedne i gleda, uziva u ovo malo zivota sto mu je ostalo.

Hvala vam na ljepim rjecima. Puno mi znaci kad imam rjeci utjehe, kad me neko razumije u kakvoj sam tuzi.

Nazalost moj pas ima osterosarkom koji je metastazirao. Problem je što se ova vrsta raka ne može na vrijeme otkriti. Kad primjetis da ti pas sepa tad je već metastazirao. Moja ljubav je sepao i ranije zbog artritisa pa je to prolazilo tj. bile su faze kad ne sepa pa onda opet sepucka ali su bile u pitanju i prednje i zadnje sape. Sad kad je poceo sepati na zadnju sapu prvo nasta se posumnjalo je artritis, dobio injekciju i tablete. Pošto nije popustilo nakon par dana veterinarka mu je izmjerila centimetrom nogu i tad je vidjela da je 5 cm deblja od druge. tad je posumnjala na ovu opaku bolest, meni nije rekla ali je rekla mojoj kcerki koja je to precutala tj. nije mi prenjela. Uradjen mu je rendgen noge na kojoj se nije vidjeo tumor i kosti se vide kao i artritis. Tad nam je rekla da je mladji moglo bi se to operisati ali posto je star OP bi bila rizicna za njegovo srce i upitno je da li bi uspjela OP. Odlucili smo ići u privatnu kliniku kod ortopeda da čujemo šta bi on preporucio ali zbog godisnjeg morali smo sacekati mjesec dana. Kad smo ga odveli i kad mu je uradjen snimak na magnetnoj rezonansi vidjelo se da je rak pojeo skoro cjelu kost od koljena na dolje. Odmah je rekao da je to agrisivni tumor koji se brzinski siri i da je kod njega metastaza te da nema svrhe da amputiramo nogu te da ide na kemoterapije jer je to samo mucenje psa jer će i tako brzo umrijeti. Ostalo nam je da ga pazimo i mazimo te da mu uljepsamo ovo malo zivota. rekao je da mu je ostalo još par sedmica. Snimljen je 7.9. a mjesec dana prije na rendgenu su se vidjele kosti kojih kasnije nije bilo. Evo danas on sepa ali idemo u par kolicima, izadje obavi sto treba, čak bi i da trci pa poskakuje kao kengur ali mu ne dam. Bojim se da će mu se noga polomiti i jedino to će mu ubrzati smrt. Pije tablete protiv bolova, ne cijuce, veseo je, jede dobro ima apetit i volje za igru. Posmatram ga svaki dan i primjecujem da se juče i neki dan zakasljao. Pretpostavljam da je otislo na pluca. Ne kaslje stalno nego se jednom onako lagano zakaslje. Sve bi mu dala da ga izlijecim ali od ovoga nema sansi da ga izlijecim. Nebi da ga izgladnjujem jer mu je i tako malo ostalo od zivota. Sad mu dajem vise hrane nego do sada. Vodili smo racuna da se ne deblja zbog kostiju i njegovih godina ali sad mu dajemo da uziva u hrani s tim sto sam mu već duzi period svaki dan davala frizak sir radi kalcijuma a sad mu svako jutro daje vise sira. Inače oboma dajem ulje od crnog kima u kapsulama koji podize imunitet. Ne znam kako bi mu soda bikarbona djelovala ako mu stavim u vodu? Bojim se da mu ne naskodi stomaku. Ako je neko imao iskustva sa ovim voljela bi da mi napise jer bi mu i to davala ako ne skodi.

Hvala ti na utjesnim rjecima. Teško nam je a veceras mi je bilo jako teško. Kci upravo otputovala za Sidnej a njen rastanak s Lakijem je bio toliko tuzan da smo se svi isplakali. Ona se nije mogla od njega odvojiti toliko je jecala i ljubila ga a on tuzno gleda u nju. Cjelo vrijeme je preplakala do aerodroma i sve dok nije otisla s one strane stakla. Ma uzas, ja kao ranjena ptica. Placem za njom, placem zbog Lakija. Odkako smo čuli za ovu dijagnozu Osjetim bolove s desne strane a bol se samo povecava. dal je zuc ili jetra, pojma nemam. Pijem tablete za smirenje ali one kao da prodju pored mene, nikakvog učinka. Pokusavam da se smirim ali me ova posjeta i ovaj rastanak izbacio. Trebat će mi vise dana da se smirim. samo da ja ne zavrsim u bolnici jer ko će mi Lakija paziti. Moram biti dobro ne može muž od posla da stigne paziti na pse. Mladja kci radi po cjeli dan tako da ja moram biti dobro za svog Lakija a i Deu koja isto trazi paznju. I ona je nešto tuzna. Jutros sam je vodila veterinaru jer sam primjetila da joj je uho bilo cudno izmazano s unutarnje strane. Ima upalu uha i ima neke crne piknice po kozi na sapicama tako da su joj uzeli bris da vidimo da li je alergija, ili neka kozna bolest. Ima i visok holesterol pa je na tabletama ijako je bila na dijetalnoj hrani a danas smo joj uzeli specijalnu hranu zbog holesterola. Teško je ali moram izdrzati te pokusati sebe sacuvati jer svima trebam i psima i svojoj familiji.

Hvala na linku i informacijama. Teško je ovo izvesti jer mu ja ne mogu davati injekcije direktno u venu sa sodom bikarbonom a da tražim od veterinara nema sanse da će to uraditi, još će me proglasiti ludom. Isto tako pregledala sam sve apoteke i ni jedna ne prodaje Leatril. Jedino mi preostaje da narucim i pitanje je da li će mi carina oduzeti tj. vratiti natrag porudjbinu. Mom psu je otkriven rak kad je jako uznepredova tj. kost na nozi je skoro sva pojedena. Ne znam koliko bi mu pomoglo da mu dajem ove tablete kad je sada kod njega najveca opasnost od lomljenja kosti koja je trenutno tanka kao dlaka. Čim dodje do loma, doći će do strasnih bolova i tad ga moram uspavati. Ovaj lijek mu ne može nadomjestiti kost ali da sam znala da će oboljeti, da sam mu davala ovo ranije, možda nebi doslo do obolenja? teško je psa izgladnjivati, teško ga je staviti na neku ishranu dijetalnu koje ljudi jedu jer oni ne jedu svo povrce. Nešto mi ga zao da ga izgladnjujem da mi umre gladan i zeljan hrane. Ne mogu mu to uraditi jer je i tako bio na dijetalnoj psecoj hrani zbog godina i zastite da se ne udeblja a time ne pogorsa stanje zglobova. sad mu dajem vise hrane nego sto je inače jeo tj. porcije sam mu povecala. I tako su mu dani odbrojani pa nek uziva u hrani kad ju toliko voli. jeste da jede i dalje dijetalnu suvu hranu ali duplo vise od prije i sad nema ogranicenja na grickalice koje je obozavao. Sad mu sve dajem ali ne primjecujem da se ugojio ijako se jako malo kreće tj. samo toliko da obavi svoje potrebe a ostatak je voznja u kolicima. Nazalost ništa od ovoga ne mogu ovdje kupiti.

Ovo je diskusija o kucnim ljubimcima tako da je suvisno pricati o ljudima. Meni je zao sviju ali zivotinje neznaju da govore, da kažu na vrijeme šta ih muci, tako da dok primjetis simptome za neke bolesti bude kasno. Trenutno moj Lakac je isto, ništa gore niti bolje. Sepa, veseli se izlazcima, mazi se, dobro jede ali imamo problem s liftom. Sinoć kad smo posli vani lift ne radi. Nema struje u njemu ja se uznervozila, šta sad da radim? Komsinica kaže da će zvati hausmajstora. Vratim pse u kucu da sacekamo neko vrijeme. Pogledam, lift i dalje stoji, nema struje. Problem je sto mi se oba psa boje klizavih povrsina a stepenice od mermera. Mi na drugom spratu plus rizemlje. Muž odluci da nosi Lakca. Lakas se boji i kad ga nosis, otima se a ne možeš ga dobro ni uzeti jer ga boli noga koja je natecena i tvrda kao kamen. Nekako ga je uzeo u naramak, on se koprca, muž mora da ga za dlaku vrata cvrsto drzi da mu ne ispadne i jedva nekako snese ga do prizemlja. Ja pored pokusavam da prdržavam Dea tvrdoglava stoji kao figura pred liftom i ne mari sto ju zovem da krene niz steoenice. I ona se boji stepenica i klizavih povrsina. Nekako smo sisli pa se vratim po deu koja i dalje s nosem zabijenim u rub vrata lifta stoji. Nema sanse da i nju nosimo jer Laki ima 30 kg a Dea 29. Zakacim joj lajnu i povedem je niz stepenice, bunila se, vukla unazad ali na kraju se spustila vise klizeci niz stepenice. Ma preznojili se oboje ja i muž. Kud je muž operisao meniskus pa i tako jedva hoda a tek stepenice, da ne pricam. Isli smo u park s kolicima, obavili su sto je trebalo i natrag. U stubistu dok sam dei skidala lajnu Lakac krne sam uz stepenice, valjda strah ili bol od nosenja pa je krenu sam a ja u tom trenu nisam vidjela i prospe se po stepenicama. Prednjim sapama grabi ali zadnje tj. na jednu se oslanja ne ide i tako se slozi da je ostao lezeci. Ja u soku, pomislila sam da mu je noga pukla, ma uzas, ne znam kako mi se desilo da mi krene a ja u tom trenu da ne vidim. Muž stigao jer je kolica ostavljao u prostorija za bicikla, uzeo ga u naramak, Lakac se opet zgica i nekako 2 sprat. U kuci Laki opasno sepa, bas sam bila zabrinuta. Ne cvili. sepa i muž ali meni je Laki u prvom planu jer muž i tako sepa a znamo zbog čega te da je to normalno. Javljaju nam da lift neće raditi do utorka jer je ponedeljak praznik a sluzba za lift je dolazila i kvar je na struji koja nema veze s njima. Nazalost ta sluzba ne radi. Jutros pokusavamo Lakca staviti u deku pa ga oboje nositi drzeci krajeve. krenemo u hodniku, stavim deku on sjedne mi uzmemo krajeve i samo sto pocnemo dizati on ustaje i prednjim sapama iskace a zadnji kraj ostaje u deci. Djaba govoriti, moliti ga da legne, strah je jači, on se boji. Uzmem svoj siroki sal prosjecem dvije rupe za noge provucem mu zadnje noge i sal uhvatim gore za krajeve i krenemo ali on niz stepenice neće, boji se, ne ide. Opet ga moramo nositi ali ćemo oboje. Muž napred oko vrata ja uhvatila oko pasa preko stomaka i nekako ga spustimo. Ne smijem oko nogu jer je to bolno mjesto. Dea tvrdoglava opet ostala buljeci u vrata lifta. Vratim se po nju i naredim joj da krene ljutito i ona ide ali guzicom svaki stepenik obrise i spusti se sprat nize i gura glavom u stan isti kao nas. Jedva je natjeram da sidje do dolje. Obavimo u parku i u povratku Lakca stavim tako da sam samo podvukla sal pod stomak ispred zadnjih sapa i rekla mu da krene i isao je na gore prednjim sapama a ja digla zadnje u zrak. Ide uz stepenice uz pomoć sala ali neće na dolje, valjda sjaji mermer a i drugaciji je osjecaj tezine na dolje kad se uzdigne zadnji kraj. Ma nas izalazak je trenutno toliko naporan da se moramo istusirati jer se u vodu pretvorimo od napora. Ostaje nam da se još mucimo do sutra. Ovo je prvi put da lift ne radi duže od 2 sata. rijetko se kvari i obično se odmah popravi ali sad vikend, praznik i neki ozbiljni kvar sa strujom. Pitam se šta bi da smo na 5 spratu?
Eto uz sve probleme sad i ovaj. Sva sreća da jutros Lakac bolje hoda nije mu sinoćnji pad naskodio.

Eh, toga se ni mi nismo pitali prije 12 godina. Ipak sam sretna sto ga imam, sto mi je pruzio svu ljubav ovog svijeta, sto me je znao nasmijati i kad nisam raspoložena, sto me je znao utjesiti kad mi je bilo teško, sto mi je znao pokazati koliko nas voli, sto me je izvodio vani jer bi bez njega bila samo u kuci, sto je imao svoje fazone da nas zabavi nekim svojim igrama. Mnogo toga još ima ali i sami znate koliko vas usrecuju vasi ljubimci.

Hvala ti sto mislis na nas. Pokusacu ovo nabaviti a iz teksta vidim da je u Srbiji. Ne vjerujem da mom Lakcu može to pomoći jer je tumor zahvatio dosta toga tako da on polako vene. Gledam veceras dok smo muž i ja izveli pse u park a Lakac u kolicima se vozi do parka i onda ga izvadimo i skakuce na tri noge. U zadnjih par dana par puta je pao na dupe jednostavno mu otkaze zadnja noga na kojoj se drzi. Veceras gledam dok izlazimo iz lifta da mu na toj sapici vidim jastucice na nogama da su vani tj fino se vide a sapa stoji u nekom iskrivljenom polozaju sa noktima na gore. Tako se ponasala i bolesna noga prije dva mjeseca dok ju je koristio. Isto tako se krivila sapica da su se prednji jastucici vidjeli. Poslije je vidno sepao i na kraju porestao da se oslanja na nogu tj. noga kao slagirana-oduzeta. sad me uhvatio strah da mu nije otislo na tu drugu nogu jer onda nema hodanja. Pipam butinu nije tvrda, osjetim ispod koze tkivo dok mu ova bolesna noga je takva kao da si kamen presvukao kozom, otecana-ogromna i jedino sapa i nešto malo iznad nje je normalna i mekana kad pipkam rukom. Moj Laki je ovih par dana izuzetno dobro, veseo, čak pokusava da se popne na krevet da lezi na njemu kao nekad. Pošto otvaram kisobrane i poredam po ugaonoj da se nebi popeo iz sigurnosti jer pri silasku može da polomi nogu, on čim vidi da nema kisobrana doskakuce do sofe. Veceras je krenuo i mi ga podignemo da uziva na krevetu ali on se uzvrpoljio, ne svidja mu se dok smo mi u sobi. On to voli sam dok mi spavamo u drugoj sobi ali ne može jer se bojimo. Kratko je bio i ustao da skoci dolje ali smo ga spustili. otisao je na svoj krevet i tu se izvrnuo na ledja i sve četiri sape u zraku. Slikala sam ga, bas je sladak. po tome vidim da je on dobro, da nema bolova, da je zadovoljan. Obično ga boli kad se vratimo iz setnje i treba mu malo vremena da se odmori i tad prestaje da dahce. Ako uspijem nabaviti ovo davat ću i njemu ijako mislim da je za njega kasno ali bi mojoj Dei pomoglo jer je i ona kilavog zdravlja. Ona ima los imunitet tako da se i za nju trebam boriti. Imala je demomikozu koje smo se rijesili pa su je napale gljivice na tim mjestima gdje je bila demomikoza. Mislim da se nismo rjesili gljivica ijako smo je tretirali tekucinom jer danas vidim na sapici da je lizala jedno mjesto koje je crna flekica i dlaka joj je bila crvena od krvi. Pošto sam krenula na posao brzo sam joj to namazala s kremom za rane, stavila tufer i navukla carapicu da nebi dalje lizala. Evo je hoda sa roza carapicom. Moramo ići veterinaru ali ću potraziti nekog drugog da vidm šta će on predloziti.
U svakom slučaju hvala na ovom tekstu a ja ću pokusati naći nekoga ko putuje za Srbiju da mi ovo nabavi.
Hvala svima koji misle na nas.

Ne znam kako smanjiti bol i tugu? Osjecam se bezivotna, grize me savjest, neke misli me proganjaju? Moj laki je od subote u podne poceo povracati a poslijepodne se to toliko pojacalo da je na svakih 5 minuta povracao. Nije imao šta izbaciti nego je zuc sa sluzi izlaziula. Cjedila mu se slina toliko da je ispod njuske uvjek bara od slne pljuvacke. Pio je vodu ali je i izbaci u roku 5 minuta. Tražio je i da jede ali mu nisam davala. Dezurali smo pored njega, grijala sam termoforom stomak, zvali veterinarku kuci da pitam da li mu mogu dati kapi za zaustavljanje povracanja. Potvrdila je da može, dala sam kapi, malo kao da se umirilo sat vremena i opet krenulo. Cjelu noc je povracao i ujutro idemo u kliniku gdje su mu utvrdili dijagnozu. Bila sam ubjedjena da će mu dati infuziju s nekim ljekovima. Prije toga ga izvedem u park, bio je malo iscrpljen jer je par metara skakutao i dva puta malo mokrio. Cudi me da je imao šta izbaciti s obzirom da je toliko povracao. I dalje pije vodu i izbacuje je. Pred polazak je par puta povratio, sve zuc i u kolima jednom. Kad smo ga iznjeli tražio je da ga spustimo na zemlju i tad je skakutao okolo, mokrio, njusio travu i to dugooo čak i obavio veliku nuzdu a nije jeo dan prije. Muž pokupio i kaže da je malo crvena kao krv, nije siguran ali mu se čini. Unesemo ga unutra on je dahtao ali se nije tresao od straha kao sto zna raditi kod veterinara. Onda su nam rekli da s obzirom na dijagnozu trebalo bi ga ostaviti nekoliko dana u bolnici da mu sve snime, vade nalaze da vide da li je metastaza na stomaku i šta je sve napadnuto ali da razmislimo o svemu jer on ima takvu dijagnozu da je njegov kraj blizu možda za 2 sedmice. Ostavili su nas da u miru s porodicom odluimo da li da ga ostavimo da ga bockaju i snimaju ili da ga uspavamo. Muž i kci su cutali i cekali da ja donesem doluku. Tada kad je trebalo donjeti odluku moj Lakac se potpuno umirio samo je lezao i mirno disao. U tih par minuta prošlo mi je sve kroz glavu. Ako ga ostavim u bolnici on će patiti za nama i tugovati, biti izlozen bockanju i kojekakvim snimanjima, da li će na njega paziti kao sto ga ja pazim, kako će s tom oduzetom nogom jer se teško kreće a još u kavezu nema gdje ni nuzdu obaviti a on neće to unutra uraditi. Opet bojala sam se da čujem nalaz metastaza jer sumnjam da se razislo po svim organima i opet nam ostaje ovo zadnje koje ga svakako ceka. Iz njegovih ociju nisam vidjela da on želi otici, nisam vidjela ni tugu. Samo sam ga zagrlila i pocela ga moliti da mi oprosti sto sam odlucila da ode, zahvaljivala sam mu se na sve sto nam je u svom zivotu pruzio. Mom Lakcu su oci bile pune suza a jedna suza mu je kliznula. Brisala sam mu suzu i molila ga da me poljubi, nije to uradio samo je gledao u neku tacku. Plakala sam ljubila ga, svi su ga ljubili a on je bio miran i gledao negdje. Onda je dosla veterinarka i dala mu tu injekciju. Ja sam mu glavu drzala zagrljenu uz moje lice i grudi. On je poceo malo da hropce kao da se bori za zrak i osjetila sam da mu tjelo klone pa sam ga njezno polozila na sto. To je bio kraj mom Lakiju. Tad je iz nas krenula bujica suza, Plakali smo strasno. Ostavili su nas da se isplacemo da se s njim oprastamo koliko želimo. Bilo je tuzno, a meni najteze. Izveli su me vani ja sam se drzala za glavu i na glas molila da mi orposti. Pod tabletama sam ali i dalje suze idu a neke me misli proganjaju. Razmišljam da li sam pogrijesila, možda sam trebala traziti da mu daju infuziju neke ljekove bez snimanja da probamo gurati dalje. Definitivno moj laki nije bio spreman da ode, ja sam to vodjela po njemu. Ne mogu se od toga otrgnuti to me sad grize. Znam da mu je kraj i tako bio blizu ali možda je mogao još koji dan? Luda sam, sad se kajem, nešto mi neda mira. Njegove igracke grlim, on mi nedostaje, tražim ga u kuci, ocekujem da će se pojaviti kao da ga je kci izvela u sertnju. dea od prekjuce samo lezi valjda je predosjetila, ne raduje se a sada je još gora, Djeluje kao bolesna mada jede ali se ne veseli, ne mlati repom, ne trazi da se mazi a po tome je bila neumorna. U kuci je velika tuga i zalost a meni je najgore. Ne mogu ni da jedem, nemam volje nizasta. Jutros sam odvela deu u park, tuzna a tamo svi pitaju gdje je Laki, svi tuzni, raspituju se šta se desilo i naravno kao da su mi noz stavili u ranu, ne mogu da pricam, grcam u suzama. Mrzim park ne želim vise da idem tamo, ne mogu da gledam ostale pse i njihove vlasnike, ne mogu niskim da pricam. želim da svoju tugu odbolujem u sama u kuci. Neka muž izvodio Deu dok se ja ne smirim. Osjecam se bolesna, bez snage, bez imalo zivota. Samo bi lezala sama u sobi. ne javljam se ni na telefon, ne mogu da pricam jer onda krecu suze koje ne mogu zaustaviti. Nisam znala da ću ovo tako teško podnjeti. Najgore od svega mi je to što me grize savjest. Grozno se osjecam, da li će ovo popustiti? Koliko dugo treba vremena da se covjek stabilizuje? Pomozite mi savjetima ako je neko prosao kroz ovaj uzas?