Iz politike
Саобраћајна полиција у Чачку поднела је захтев за покретање прекршајног поступка против Маида Башовић из Пријепоља, теретећи га да је 2. марта 2013. у 8.25 сати, возећи камион друмом кроз Међувршје, претицао колону возила на пуној линији. Са својим браниоцем и суграђанином, адвокатским приправником Миланом Дробњаковићем, појавио се 26. фебруара у Прекршајном суду у Чачку пред судијом Драганом Грујовићем, али је током испитивања које је трајало 20 минута изјавио, и остао упоран, да не разуме ни реч српског језика.

Истовремено, Башовић се током испитивања позивао на Устав Републике Србије, жалећи се да су му ускраћена права која гарантује највиши акт у држави. Или је то, или је, може бити, циљано избегавање одговорности за могући прекршај, утврдиће правници. Ако и њима то пође за руком, пошто је случај, благо речено, несвакидашњи. Ево како је текло испитивање...

На почетна питања судије, окривљени ћути. Бранилац каже да клијент није у стању да одговара због тога што не разуме српски језик и жели да користи уставно право да се прекршајни поступак води на њему матерњем, босанском језику.

Бранилац, наставља: „Све ово предвиђено је чланом 86. Закона о прекршајима, као и у члану 16. Закона о службеној употреби језика и писма. Стога предлажем да Суд омогући окривљеном да користи своје право на употребу језика на начин што ће му у овом поступку обезбедити превођење, путем овлашћеног судског тумача уписаног у одговарајући регистар код Министарства правде и државне управе.”

Судија: „Да ли бранилац зна босански језик?”

Бранилац: „Не знам”.

Судија: „Ја познајем босански језик, па окривљени може дати одбрану на свом матерњем језику.”

Окривљени: „Не разумем”.

Бранилац: „Инсистирам да окривљени да одбрану преко званичног судског тумача.”

Судија: „Пресуда се може донети и без изјашњења окривљеног, на основу члана 85. Закона о прекршајима. Уколико жели да да своју одбрану, окривљени може да је напише на босанском језику после чега ће се обезбедити званичан судски превод.”

Окривљени: „Не разумем питање.”

Судија: „Па, управо сте ми се обратили на течном српском језику.”

Окривљени: „То није српски језик.”

Бранилац: „Oкривљенине може дати писану одбрану, јер ја нисам у стању да му на босански језик преведем шта судија жели. Окривљени не зна шта је предмет прекршаја. Неопходан предуслов јесте да се захтев преведе на босански језик, како би се окривљени упознао са чињеницама које га терете.”

Судија: „Браниоче, како бисте дали одбрану за окривљеног пошто не разумете босански?”

Бранилац: „За толико се могу споразумети.”

Судија: „Може ли поступак да се води на енглеском језику, јер сте се изјаснили да оба говорите енглески?”

Окривљени: „Не може”.

Судија: „Како сте ово питање разумели?”

Окривљени: „Превео ми је бранилац.”

Судија у записник уноси да то „није тачно”. Такође, судија захтева да окривљени неким документом докаже да је припадник босанске националне мањине.

Бранилац: „Приговарам записнику у сваком делу где је суд констатовао да се окривљени изјашњавао, и тражим изузеће поступајућег судије због тога што је покушао да утврди националну припадност окривљеног у смислу да је докаже званичним документом, а окривљени то сматра угрожавањем његових националних и мањинских права”.

Потписује се записник, састављен на српском, ћирилицом. То чине адвокат, записничар и судија, не и окривљени. На предлог браниоца да ипак потпише, окривљени изјављује да не може да потпише нешто што не разуме.

„Колико ми је познато, постоји само један овлашћени судски преводилац за босански језик и то у Новом Саду. Ми се сада први пут суочавамо са оваквом ситуацијом, а колеге из Пријепоља кажу да је код њих 240 предмета у застоју због истог захтева, и да им прети застарелост ”, каже за „Политику” Данка Ђорђевић-Грујичић, в. д. председника Прекршајног суда у Чачку.