За сада само два раде, амерички (NIF) који је почео да ради 2009, и француски (LMD) који је почео да ради 2012.
Обадва су јачине 2 мега џула.
Американци усмеравају зраке од 192 ласера на смрзнути водоник у пластичном балону, који се загрева до 100 милиона степени и почиње нуклеарну реакцију. За ово је потребно 500 трилиона вати, или 1,000 пута више него што се употреби у САД у том делићу секунде, цена је ипак само $20. Према компјутерским симулацијама, ово би произвело више енергије него што је потребно да дође до нуклеарне реакције.
За сада нису успели да добију више него што су убацили.
Мада нико није сигуран у чему је проблем, претпоставља се да се приликом загревања, пластика топи и меша са водоником, и то доводи до дегенерације апсолутне лопте водоника која је потребна.
Поред могуће војне употребе, ради се и на стварању физионог извора енергије, јер би, бар теоретски, могли да добију више енергије него што убацују.
Француски (LMJ) је почео да ради 2012, има 240 ласера (8 група по 30) и он гађа мешавину деутеријума (тешки водоник) и тритијума, који су у металном суду (обично од злата).
Ласеар кад погодуи суд изазива реакцију која ослобађа ренгенске зраке који онда загревају „гориво”. Мада се део енергије ласера губи ренгенски зраци боље загревају гориво. Зраци брзо загреју спољни слој, који експлодира напоље, а то проузрокује да остатак иде ка унутра, кад са свих страна талас дође у средину долази до фузионе реакције.
Поред ова два постоји и неколико мањих експерименталних ласера, чешки (PALS), руски (СССР) Искра, енглески (Vulcan), јапанци имају (GEKKO XXII), а американци исто тако десетак мањих експерименталних ласера.
Европка Унија ради на својој верзији (HiPER),
Руси раде на својој верзији (УФЛ-2М), који се прави у централној Русији у Саров технолошком парку у Низни Новгород региону. Зграда треба да дуде 360м дуга и са 10 спратова.
Ласер би требало да се заврши до 2020.
Снага треба да буде 2.8 мега џула, и треба да има један зрак који би се изделио на 12, који би онда били иддивидуално појачани и који би погађали мету.
Мета је комбинација деутеријума и тритијума, око 100 пута гушћа од олова, и која би се загрејала до 100 милиона степени, довољно да започне нуклеарну фузиону реакцију.

За сада још нико није успео да произведе више енергије од оне која се убацује, али по компјутерским симулацијама то је могуће. Предност је у томе да деутеријума има о великим количинама у води, а тритијум се добија у данашњим фузионим реакторима.
Проблем је да је у ствари то једна минијатурна хидрогенска бомба, и да је војска тесно повезана са развојем.
За сада ако ништа друго американци и французи могу да експериментишу и развијају нуклеарне експлозије без употребе атомских бомби јер је експлозја атомских бомби забрањена.