Објављено: 19. октобар 2012
Михаило Петровић – Први пилот и прва жртва српског ваздухопловства

Пише: Златомир Грујић

ИЗВОР: Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије

Ми­хаило Пе­тро­вић је пр­ви српски шко­ло­ва­ни пи­лот ави­о­на. За­вр­шио је фран­цу­ску пи­лот­ску шко­лу „Фар­ман”. Ње­го­ва пи­лот­ска ди­пло­ма ФАИ (Ме­ђу­на­род­на ва­зду­хо­плов­на фе­де­ра­ци­ја) но­си број 979 од ју­на 1912. го­ди­не, а код нас број је­дан.

Пр­ви српски пи­лот ро­ђен је у се­лу Влак­ча код Кра­гу­јев­ца 14. ју­на 1884. го­ди­не. Основ­ну шко­лу је за­вр­шио у род­ном се­лу са од­лич­ним успе­хом. Сиромаштво и жеља да се даље школује, одвела га је у свет. Прво у Војно-занатску школу у Крагујевцу, коју разочаран напушта, у петој години школовања. На кратко се запошљава у Београду, а потом одлази у Русију са жељом да заврши неку техничку или војну школу. Оштра руска зима осујетила је његове жеље. Разболео се и вратио у Србију.

По повратку, 1903. године, уписује Артиљеријско-подофицирску школу у Крагујевцу, коју завршава као први у класи 1905. године. Као артиљеријски поднаредник, а касније и наредник службује у Нишу, па кратко у Крагујевцу, поново у Нишу и коначно у Београду. Иако вој­ник по про­фе­си­ји, у ду­ши је био умет­ник, сли­као је и пи­сао пе­сме. Био је правичан и строг, а најстрожи према себи. Стално се усавршавао, образовао, много је читао, тежио нечем вишем. Припремао је испит за официрски чин, интересовао се за многе области, а посебно за авијацију. У то време, 1910. и 1911. године, у Београд су долазили многи авијатичари да прикажу новопронађена људска крила: Симон, Маслеников, Русијан, Чермак… Посматрајући их, млади Михаило је био одушевљен, схватио је да то оно што би га могло потпуно испунити. Јер, ту се тражи одважност, лична вредност, знање, упорност, то не може свако…

У чин на­ред­ни­ка уна­пре­ђен је 1910. го­ди­не. По­чет­ком 1912. го­ди­не на кон­кур­су за пи­ло­те, Ми­хајило Пе­тро­вић је иза­бран ме­ђу пр­вих шест пи­то­ма­ца.

Одлази у Фран­цу­ску, где је кра­јем ма­ја 1912. го­ди­не рас­по­ре­ђен је у пи­лот­ску шко­лу Фар­ма­на ко­ја се на­ла­зи­ла у гра­ди­ћу Етамп код Па­ри­за. Ин­струк­то­ри су од­мах за­па­зи­ли ње­го­ву из­у­зет­ну об­да­ре­ност за ле­те­ње. Чу­ве­ни фран­цу­ски пи­лот Бро­ден ко­ји је пра­тио пр­ве Пе­тро­ви­ће­ве ле­то­ве, ре­као је за ње­га да ће „би­ти ас, јер је ми­ран и пре­зи­ре смрт”.

Са­мо два­де­се­так да­на обу­ке би­ло је до­вољ­но да Ми­хаило Пе­тро­вић из­вр­ши са­мо­ста­лан лет. Пр­ви је по­ле­тео ме­ђу на­шим пи­ло­ти­ма. Тај до­га­ђај је иза­звао из­у­зет­ну па­жњу, па је до­пи­сник ли­ста „Фи­га­ро” из Па­ри­за, ко­ји је и сам при­су­ство­вао том ле­ту, на­пи­сао ве­ли­ку ре­пор­та­жу о „не­у­стра­ши­вом и ди­вље­ња до­стој­ном ле­ту срп­ског сер­жан­та.”

Кра­јем ју­на Ми­хаило Пе­тро­вић ис­пу­нио је све усло­ве, та­ко да је 22. и 23. ју­ла по­ло­жио ис­пи­те за до­зво­лу пи­ло­та. Он је пр­ви срп­ски пи­лот са ди­пломом, а о ње­го­вом та­лен­ту по­ка­зу­је чи­ње­ни­ца да је зва­ње пи­ло­та до­био ме­сец да­на пре оста­лих срп­ских пи­то­ма­ца.

По по­врат­ку у Ср­би­ју, баш у вре­ме ка­да је по­чео Пр­ви бал­кан­ски рат, на­ред­ник Пе­тро­вић је са оста­лим ва­зду­хо­плов­ци­ма укљу­чен у при­пре­ме за ан­га­жо­ва­ње у рат­ним деј­стви­ма. Пр­ви је у Ср­би­ји 10. де­цем­бра 1912. го­ди­не ле­тео на јед­ном од на­ба­вље­них ави­о­на. У то­ку ја­ну­а­ра 1913. го­ди­не одр­жа­вао је на тре­на­жу на аеро­дро­му Тру­пал­ско по­ље код Ни­ша. Био је оду­ше­вљен ка­да је са­знао да ће би­ти у са­ста­ву При­мор­ског аеро­план­ског од­ре­да. Припремао се за предстојеће борбене летове на авиону „Фарман-20”, који је био тежак за летење, но Михаило је био упоран да га укроти. Стога је славни француски авијатичарски ас Жил Ведрин у њему видео будућег великог и славног авијатичарског аса.

Са При­мор­ским аеро­план­ским од­ре­дом наредник Михаило Петровић је отишао на аеро­дром Бар­ба­лу­ши код Ска­дра. По­ги­нуо је из­вр­ша­ва­ју­ћи бор­бе­ни за­да­так 20. марта 1913. године. Јак удар ве­тра пре­вр­нуо је ње­гов ави­он, ре­мен и ко­ји­ма је био ве­зан за се­ди­ште се по­ки­дао и он је бес­по­мо­ћан ис­пао из ави­о­на. У једном заокрету авион се преврнуо и, на ужас десетине очевидаца, Михаило је испао из авиона. Пао је у близини летилишта, код села Бабе. Авион је пао недалеко од свог пилота. Бусола на апарату показивала је висину 1.234 м. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прважртва српског војног ваздухопловства, а други у свету.

Та­да пи­ло­ти ни­су но­си­ли па­до­бра­не. На­ред­ник Ми­хаило Пе­тро­вић је са­хра­њен код цр­кве у се­лу Бар­ба­лу­ши 21. мар­та 1913. го­ди­не. По за­вр­шет­ку Бал­кан­ских ра­то­ва, априла 1914. године, његови посмртни остаци пренети су на Цетиње и најсвечаније сахрањени. Залагањем Михаиловог брата, артиљеријског потпуковника, Живана Петровића, 1. октобра 1931. године његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у породичну гробницу, уз војне почасти и присуство родбине и бројних ваздухопловаца. На гробљу је подигнут и леп споменик. На Михаиловој родној кући, у селу Влакча, постављена је спомен-плоча али није остварена идеја да се она претвори у спомен-музеј.