Dugo, kišno zimsko popodne
Ne znam ni ja... izgleda od ovih demonstracija neće biti ništa.
A onda do sledećih revolucionarnih aktinosti ko zna kad.
Izbori kao i svaki put, bez opozicije, izlaznost irelevantna.
Mada, sad ili nikad!
Halo Bing, kako brat?
Da...da...ponovo... žao mi je to što čujem...
jeste... da...
u pola cijene...da, dobro si čuo, demonstracije, da,
demonstracije u pola cijene... jeste... što, izbori, dogovorićemo se oko izbora
ako do njih uopće dodje...
~~~
Dugo kišno popodne...
slušam muziku
pored mene poluprazna čaša kokakole
razmišljam o smislu života (ovako se pisalo sa 14-15 godina
u socijalističkoj Jugolaviji).
Ne znam šta da postiram, nekad sam ponekad prevodio
ponešto. Čak pomalo pisao poeziju. Još su mi neki prevodi (poetski i prozni) ostali
neuredjeni, nedoradjeni ili nepotpuni.
Razmišljam da započnem da pišem knjigu za nekoliko godina.
Ako budem živ. Svašta je moguće.
~~~
Jedan od mojih retkih potpunih prevoda,
ne mora čestitke;
Vislava Simborska;
Utopija
~~~~
Ostrvo na kome sve postaje jasno.
Tu vlada čvrsto tlo pod nogama.
Nema drugih puteva osim puteva prilaza.
Čak se i grmlje savija pod težinom dokaza.
Tu raste drvo Ispravne Perspektive
sa upletenim granama iz vremena nezaborava.
Drvo Razuma, zaslepljujuće direktno i jednostavno
izvire na izvoru zvanom Ah To je Tako.
Što dublja šuma, to širi vidik:
Dolina Očiglednosti.
Ako se nekakva sumnja javi, vetar je odmah rasprši.
Odjeci se preplicu nepozvani
i željno objašnjavaju sve tajne sveta.
Desno je pećina u kojoj leži smisao.
Levo je jezero Dubokog Uverenja.
Istina sa dna se otkida i brzo izranja na površinu.
Nepokolebljiva Sigurnost nadgleda iznad doline.
Na vrhu njenog tornja
nudi se izvrstan pogled na Suštinu Stvari.
Ali i pored svoje privlačnosti ostrvo je nenaseljeno,
a jedva vidljivi otisci stopala
bez izuzetka vode ka moru.
Kao da je sve što se ovde može samo: napustiti
i bespovratno uroniti u dubine.
Nedokučivog života.
Vislava Simborska
(Prevod & remix - D. Topić)
Hvala MC
Mačku ste već čitali... a skoro, baš, naletim na neku raspravu, (nešto) vezano za mačke
i uzmem renoviram je, podmladim, stavim dijakritičke znake umesto ćelavih slova, ono,
ćčžš щ... itd.
promenim par reči, pobrišem prašinu, okrečim, tako da je sad kompletna;
~~~
Pablo Neruda:
...
Oda Mački
Nešto je sa životinjama bilo nesavršeno
bile su dugorepe,
sa sumornim glavama.
I malo po malo,
postajale su ukomponovane
stvarajući tako pejzaž
stičući vidokrug, milost, let.
Ali mačka
samo mačka,
ona se pojavila potpuna
i ponosna,
rođena potpuno završena,
ona hoda sama i zna šta hoće.
Čovek bi hteo da bude riba ili ptica,
zmija bi radije imala krila,
pas je lav koji je izgubio kompas,
inžinjer želi da bude pesnik,
mušica studira lastu,
pesnik pokušava da imitira mušicu,
ali mačka,
mačka hoće da bude samo mačka,
i svaka mačka je mačka,
od brkova do repa,
od čula do živog miša,
od noći
pa sve do svojih zlatnih očiju.
Nema jedinstva kao što je ona
ni mesec ni cvet,
nemaju takav kontekst
to je samo jedna stvar
kao sunce ili topaz,
i elastična crta njenih kontura,
je čvtsta i suptilna,
kao linija pramca broda.
Njene žute oči
su jedina pukotina
u koju se deponuje
iskovano zlato noći.
O mali
care bez zemlje,
osvajaču bez imperije,
najmanji tigre dnevne sobe,
venčani sultane neba,
erotskih pločica krovova,
vetre ljubavi
na otvorenom vazduhu,
ti tvrdiš
kad prolaziš
i ostavljaš
svoje delikatno stopalo,
na zemlji
mirišući,
s nepoverenjem,
sve sto je prolazno,
da je sve isuviše nečisto,
za četiri
besprekorna mačja stopala.
O nezavisna kućna nemani,
arogantni
ostatku noći
lenja, gimnastična,
i strana,
duboko nedokučiva mačko,
tajna policijo
spavaćih soba,
obeležje
jednog davno nestalog somota,
sigurno ne postoji zagonetka,
u tvom ponašanju,
možda ti i nisi tajna,
na kraju krajeva ceo svet za tebe zna,
ti pripadaš,
najmanje mističnom stanovništvu planete,
možda svi misle,
da su oni sami,
vlasnici, ujaci
drugovi ili saputnici
mačke,
kolege,
učenici ili prijatelji;
mačke.
Ali ja ne.
Ja to ne potpisujem.
Ja mačku ne znam.
Sve što ja znam jeste život i njegov arhipelag,
mora i nepregledne gradove,
botaniku,
tučak i njegove skandale,
plus i minus matematike,
vulkanske spletke - hobotnice sveta,
nestvarnu ljusku krokodila,
zanemarenu dobrotu vatrogasca,
plavi atavizam sveštenika,
ali ne mogu da dešifrujem mačku.
Moj razum se sapliće o njenu ravnodušnost,
njene oči imaju
brojeve od zlata.
Pablo Neruda
(prevod i obrada - D.Topić)
