Једна пригодна пјесма из времене владавине Томе, Стипе и осталих заблуда

ШТАФЕТАРЦИ

Са Охридског језерчета
зором кренула штафета.
Од Кичева до Вардара
носила је два Шиптара.
Од умора један паде
код петнаесте барикаде,
а други је, попут копља,
дотрчао све до Скопља.
К`о на слету руке шири
док је даје братку Кири.

Покрај Кире, с пола гаса,
трчи Васил - звани Васа.
Он штафету жели жарко -
стари је то штафетарко.
Од распада тај ти сања
да је носи све до Врања,
ал' му ђаво не да мира -
све га живо провоцира.
На граници слуша цврчка
који цврчи: „Ви сте Грчка...”

До Врања је била бања,
ал` од Врања биће клања.
Могли су је још за дана
Узет` Митке и Коштана,
ал' је узе неко трећи
и однесе све до Пећи.

Као да су задњи часи,
носи штафет Азем Власи.
А исту ће, чим се смрачи,
преузети Хашим Тачи.
У Приштину - к`о у Меку -
донијеће је Агим Чеку.
Преко Ибра, није фора,
носиће је снаге Кфора.

По сјеверном дијелу града
носила је тетка Рада -
са дилемом, слутећ` напад:
да л` на Сјевер ил` на Запад.
Може бити, чак на силу,
однесе је газда Милу.
А Мило ће на то шаком,
нема трчат' нег' кораком.
Кроз Цетиње не смије проћи,
него ту ће да заноћи.
Око подне (раном зором)
с дипломатским иде кором.
У Босни је, ето, скоро:
„Ој, свијетла мајска зоро!”

Залутао са њом Мехо,
ал' га на пут врати ехо.
Не смије да јој фали длака
док је код нас - код Бошњака.
И на грани знају врапци
ко је „раја”, а ко „папци”.
Пошто слутим: биће ћушки
када прође кроз Љубушки -
бар због здраве фискултуре
нек` је мало носи Јуре.
А затим је преко јама
нек` утрпа Србендама.

Кроз Калиновик и кроз Пале
пронио је момчић Рале.
Узневијерен народ маше -
нема Моме нема Раше.
Слуђен Рале тужно гледа
коме јадан да је преда.
Увијек кад је „стани-пани”
ту су, болан, Дрварчани -
они ће је и без плана
до судњега носат` дана,
а камоли до Сљемена,
гдје носаче вата пјена.

Док старачке ноге шкрипе,
са штафетом трчи Стипе.
Народу се успут кеси,
којег дрибла као Меси.
„Рупа је на нашој лађи” -
за њим виче Туђман млађи.
„Зато дајте брзо канте” -
добацује барба Анте.
Штафету ће забадава
да прикоље Странка права,
јер држава нема новца
да је носи до Кумровца.

Након њега слична бранша
коњушарчић неки Јанша:
„Велика си, земљо моја,
претрчах те - ни кап зноја.
Кад би стигла прва транша,
Нос`о бих је до Ла Манша.
Пуштени смо ми са ланца
још од Бевца и Доланца -
зато ми је без ужитка
овај колац, ова притка,
Послаћу је, ево, с грозом
за Београд ”плавим возом„.

У Србији, к`о у трансу,
народ воли Санча Пансу -
као што је за живота
заволио Дон Кихота.
И док паук мрежу плете,
биће слета и штафете.
”Ја је носим и без пара„ -
виче први од жандара.
”Ал` пошто ме боле крста,
носићу је са три прста...„
Огласише затим звона:
стиже Борис Марадона.
Да је преда - нема коме,
до Невјерног друга Томе,
а Томица ће, по слуху,
да је преда лично духу -
оном што се за све криви.
Хеј, Словени, још сте живи!

М. Б. Романов (”Квазимодо извини на грби„, Бања Лука 2013)
”