Kotao

Moja je zemlja kotao stari
u kom
se jeziv
ručak odavno sprema.

Bezbrojni ljudi
u tom se kotlu već dugo kuvaju,
u vreloj vodi, u strašnoj patnji
njihove duše umiru.

U bolu strašnom,
u poniženju mračnom
bezumni stvorovi
jedni druge grizu, kidaju.

Prepuni mržnje,
strahom odgojeni, izdajom umiveni.
Ne vide ljudi ko vatru postiče,
žar ispod kotla, ko razgrće.

To vodja se njihov kraj kotla
smeje.
Otac ih samozvan kuva,
patnjom se beskrajnom greje.

I ne pamti marva
ko ih na klanicu jednom poveo
Ne shvata stoka
da ih u pakao davno doveo.

I tako prolazi kupljeno vreme,
u kotlu paklenom umire
mrzno,
poslušno pleme.

MC