Razmišljanje jedne maramice

Mislim na nas papirnate, bele mekane što ušuškane čekamo u redu sa drugaricama da budemo izvučene i upotrebljene za šta već služimo. Neophodne potrošačima nalazimo se u džepovima ljudi, tašnicama žena, ponekad fijokama radnih stolova i često u automobilskim pregradama za sitnice. Prisutne smo i na selu ali nam je sigurnije u urbanim sredinama jer već upotrebljene bačene u 'divljini' možemo biti pojedene, iskljucanje ili ne daj Bože pregažene traktorom. Užas. Ugodno nam je u društvu ušuškanim dok nas ne izvuku i tad se priupitamo da li je to došao dostojanstven kraj ili je tek početak agonije gde će mo biti iznova na silu presavijene i zloupotrebljene još koji put? Najviše volimo da brišemo deci ustašca od sladoleda sa vanilom i čokoladom ali bingo je ako neka dama popravi, šminku na očima, ruž na usnama i tako nas nežno ljubeći pažljivo spusti kao neminovni prirodni proces u korpu za otpatke a najgore baš najneprijatnije ako te neki neotesani prostak procepa duvajući kroz svoju nosurdaču, onda zgnječi u ruci pa baci na pločnik da bi te brutalno zgazio ili šutnuo, kao da mu maločas nisi bila od koristi i omoćućila da prodiše 'kao čovek.' A ima racionalnih pojedinaca koji ne bacaju ništa pa ni nas već upotrebljene. Pazi majku mu, padne im na pamet da izglancaju cipele od prašine a ako vide trag na kolima koji je ostavila ptica, e onda se mi jadnice prisetimo naše nesretne toalet rodbine. Sedeći tako mirne kao bubice u džepovima otmenih odela i prisluškivajući mutne razgovore, primetile smo kako su nam mnogi od ljudi sudbinski slični. Njih nam je malo žao, ne tako kao naših daljnih rođaka wc ili toalet papira koji jadni imaju još grđu sudbinu od većine nas ali saosećamo se sa takvim ljudima, bednim tamponima i poltronima zašta i mi često služimo jer smo za to stvorene a oni baš ne bi morali. Mislim na bezkarakterne ljude sa osobinama maramica za jednokratnu upotrebu. Eh, da je jednokratna ne bi bilo toliko strašno, pregrmi se bol brzo. Rekoh da tu ima više presavijanja, dovijanja, čuvanja raznog smrdljivog taloga do bukvalnog raspadanja a na kraju gužvanja i šutiranja na ulicu iskorišćene maramice i mada ponekad u najboljoj ekološkoj nameri ipak sav otpad, sve iskorišćene 'nepotrebne maramice' od papira ili ljudske 'maramice' od krvi i mesa neumitno streme ka globalnom smetištu i rešetkama... rešetkama kanalizacije civilizacije.

OSUJEĆENA PREVARA

Bratko je iznenada dobio poziv za druženje! U šumi ljudi na ulici u centru glavnog grada, prepoznao ga je kolega iz davnih studentskih dana. Posle kratkog razgovora razmenili su brojeve telefona. Dva meseca kasnije, drugar javlja da slavi nekakvu godišnjicu, pravi proslavu kod kuće i setio se njega. Bratko je zaboravio o kakvoj je godišnjici reč, ali se seća da mu je Žarko, da…da, drugar se ne zove Željko nego Žarko, obećao da će na zabavi biti relativno mlađe društvo i nekolicina njihovih klasića sa fakulteta. Silno se obradovao i pomno pripremao da ponovo vidi stare drugare, a posebno drugarice.
Kako li izgledaju,kopkalo ga je!
Dao je odelo na hemijsko čišćenje i unapred odabrao i izdvojio dobro čuvanu reprezentativnu kravatu, dobijenu na proslavi prilikom njegovog odlaska u penziju. Ponovo se vratio jutarnjoj gimnastici, doduše u trajanju samo nekoliko minuta ali ipak je disciplinovaano mahao rukama i ponavljao gimnastiku koje se sećao sa prvih časova fizičkog faspitanja u osnovnoj školi i jedne vežbe sa čučnjevima koja mu je ostala upamćena iz davnih jutarnjih vojničkih dana. Ta mu je vežba uvek poslednja u nizu jer ga uvek uspori pa potom kod trećeg ustajanja zaustavi tupi bol u predelu donjih leđa podsećajući ga da nikada nije bio ni blizu sportski tip i da su mu sve fizičke aktivnosti oduvek bile samo lagane šetnje pa se Batko zabrinutog lica gegajući otetura do kupatila na toplu kupku. To jutro se pažljivo obrijao da ne bude kakve greške, to jest posekotine, i malo jače namirisao.
Bratko ima 70 godina i dugačak penzionerski staž. Retko kad ga ko poseti, ili pozove telefonom, osim desetak godina mlađeg komšije Duleta. Kada se sam šeta ne ide daleko od svog stana na Doćolu jer lako može da mu se desi ponekad da ne zna kako da se vrati kući, što je priznaćete velika sramota. Ne želi da se za to sazna kod ljudi koji ga još uvažavaju, razumete vi mene. Bratko ne voli o tome da priča, postidi se, pa malo pocrveni po ušima i vratu. Inače on pretežno sluša sagovornika ne skidajući radoznali osmeh sa svog simetričnog lica. Donekle je svestan svoje demencije. Bratko je dobar čovek, jer inače ne bi imao takav nadimak.Vole ga žena, sin i unuk, a i nekoliko preostalih drugara, mada im je ponekad dosadan, ako ćemo iskreno.„Ponavljaš se bre Bratko”. kažu nestrpljivo ali ipak iz poštovanja nastavljaju da ga slušaju.
Te večeri obasut neoubičajenom pažnjom prisutnih provodio se divno, iako je od nekolicine njemu predstavljenih bivših kolega prepoznao i setio se samo Žarka kao nekadašnjeg studenta Fakulteta organizacionih nauka. Sad mu to nije bilo toliko važno jer su učestala kuckanja čašama i nazdravljanja u slavljenikovo ime, njegovo a kasnije u bilo čije zdravlje začinjena širokim osmesima svuda oko njega što dugo nije video. Još ranije obećan mu je taksi prevoz kući iz prostranog stana na Vračaru, pa je mogao da se opusti preko obećanja datog svojima. Dakle, jedno, najviše dva oštra pića. U datom trenutku, neko je glasno objavio da zatečeni gosti, njih dvadesetak imju nenadanu privilegiju, jer je sa njima u društvu na zabavi predstavnik poznate evropske fabrike nameštaja koji će pokloniti nestvaran popust od 70 odsto jednom od gostiju za kupovinu ekstra luksuznog ležaja! Neko je glasno dobacio:„ Al’ ste ga napili”!
Čuo se smeh i kikot, a gosti oko Bratka su se došaptavali u poverenju da je to 'dobra prilika' tako tiho da samo on čuje. Začas je domaćin ispisao imena desetak zainteresovanih (skoro svi su učestvovali) na malenim već uredno pripremljenim papirićima. Svakako da je i Batko spontano pristao, jer dve hiljade evra odavno nije video, a sad su bile tu negde blizu njega, tačnije u ispražnjenoj činiji za voće. Opet su nazdravili i podigli čaše. Sa nestrpljenjem je gledao u zanosnu plavušu koja je vešto mešala prstima po posudi i vrckala utegnutom guzom pored njega. Već nekoliko puta ga je kao slučajno zakačila svojim oblinama, a Batko inače dženltlmen od glave do pete samo se uljudno izvinio.
Pročitali su i prikazali svima njegovo ime na papiru! Najpre tajac i zagledanje svako u svakoga sa polu smeškom pa onda uzvik oduševljenja svih prisutnih osim zbunjenog srećnog dobitnika Bratka.
„Bravo! Čestitamo”!- čulo se sa svih strana. – ‘Srećniče’, dođi da te poljubim, reče plavojka i nagnu se napućenim usnama preko stola otkrivajući dobro upakovane grudi. Napokon je Bratko ukapirao pa se i on sa malim zakašnjenjem silno obradovao, a elegantni menadžer ugledne firme mu pod nos podnosio već spremljene formulare za potpis, jer žuri kako kaže na neodložno viđenje sa generalnim direktorom. Pomogli su mu da nađe ličnu kartu u novčaniku, čekovnu knjižicu i sve se to zalilo bučnim otvaranjem šampanjca. Okružen neobičnom ljubaznošću i pažnjom, Bratko je sijao od sreće pa je zaboravio da vrati tešku hemijsku olovku. Otpratili su ga do taksija, koji je čekao ispred zgrade u mračnoj ulici. Tek ujutru kada se mamuran probudio, rekao je svojima za sreću i odličan posao koji je napravio na partiju.
„Odakle da platimo ? Šta će nam ležaj? Ko su ti ljudi? Kako si mogao”?- pljuštala su pitanja na koja Bratko nije imao odgovor, kao ni na okolnost da je kupio samo posteljinu, a ne ceo krevet, kako stoji sitnim slovima u ugovoru koji su detaljno proverili. Telefon bivšeg kolege studenta Žarka bio je isključen, a ni adrese se nije sećao, jer ga je pričljivi domaćin dovezao na proslavu.
Bratku se više ne izlazi u šetnju i ne ustaje iz starog kreveta. Pokriven novom posteljinom radije bi da se uopšte ne probudi i da ga nema. Telefon skoro da ne koristi, jer nema ni cvonjka. Na jedan od retkih poziva je odgovorio drugaru Dušanu i ukratko mu objasnio depresivno beznađe. Dule ga je sutradan posetio u stanu, ali je tom prilikom više pričao sa njegovim najbližima, jer (ne)srećni dobitnik ne može da nađe reči opravdanja za svoju naivnost.
Bratka steže u grudima, boli ga i plače mu se. Muči ga sve, pa i nevraćena luksuzna hemijska olovka ljubaznom menadžeru. Sada, ne da nema za obećan bicikl unuku, nego ni za kafu u gradu sa Dušanom antikvarom, dugogodišnjim iskrenim prijateljom i komšijom. Ni Duletu nije svejedno. Gleda kod kuće svoju omiljenu umetničku kompoziciju koju uporno odbija da unovči, jer je voli više od svega što je u karijeri ukomponovao. Zato što je neprevaziđena i bolja od najboljih. Odavno ništa nije prodao ali …-to su samo mrtve figure, mislio se, a već sledećeg jutra se pojavio nasmejan na vratima Bratkovog stana. U jednoj ruci je imao ugovor koji dokazuje da su njegova potraživanja isplaćena u celosti, a u drugoj flašu njihovog omiljenog belog vina. Bratko se upravo po savetu lekara pripremao za bolnicu, a njegovi su se uveliko raspitivali o staračkom domu, jer mu je bivalo sve gore i nikakvu komunikaciju sa njim nisu imali.
Mislio je da sanja a malo mu se i zavrtelo u glavi, pa se iz sedećeg položaja ponovo vratio u krevet i pokrio do nosa vireći kao kakav rakun iz prikrajka. Po Dušanovoj želji nisu mu rekli da je to on, njegov drug platio za njega, nego da je firma poništila ugovor, a posteljinu poklonila srećnom dobitniku. Takav dogovor je napravio prijatelj, koji se prodajom lišio omiljene starine i zaradu usmerio komšiji i drugu u nevolji. Bratko je ubrzo veoma obradovao unuka novim biciklom i pohvalio se Dušanu. A Duško, Dulence, kako ga odnedavno zove Bratko je sad sa posebnim uživanjem gledao razdraganog drugara kako priča zgode o unuku i pompezno časti tradicionalnu kafu sa sladoledom u bašti Hotela Balkan u Beogradu. Moglo bi se reći sa većim uživanjem nego što je znao da pogledom satima daje život idealno sklopljenoj kompoziciji svoje omiljene umetničke starine, koja je sada stvarno oživela.

Šibicar sa kodeksom

Privukla me galama grupice ljudi na ulici. Svi okupljeni su gledali u prljavi pločnik i živo komentarisali. Znatiželjno skrenem ka njima i vidim mršavog mladića da čuči i prevrće tri mala sandučića od šibica sakrivajući laganu papirnatu kuglicu ispod njih. Nisam znao za tu igru to jest 'zanat'.
„Evo ovde je, sad ovde a tamo je pre bila, pa gde je sad”?
Pratim pogledom kuglicu, koja menja mesto i čini mi se da zadatak nije mnogo težak. Usledi pogađanje i debeljuškast momak, koji se prvi izdvojio iz grupe građana i odvažio da uloži novac dobija opkladu. Pa znao sam i ja da je ispod te kutijice i mogao sam lako do novca samo da sam igrao. Grupa zainteresovanih se uvećava, jer prilaze još neki znatiželjni ljudi, a žena koja se očigledno vraćala sa pijace već otvara novčanik. U sledećem krugu mršavko dobija nazad onu crvenu novčanicu, jer je prvi dobitnik, sad nerazumno za sve, pogrešio. Svi se čudimo zbog njegove lake greške, a on se hvata za glavu dok ga ljudi kore što ih nije poslušao. Udvostručuje se ulog i kuglica ponovo vršlja čas ispod jednog čas ispod drugog plavog poklopca. U džepu imam 10 hiljada dinara koje su mi roditelji dali da platim školarinu učenika u privredi za godinu dana i započnem pohađanje radiomehaničarskog zanata. Imaću 20 ako pogodim!
Javlja mi se đavolji glas iznutra i počinjem da ispravljam izgužvane krajeve svoje crvene novčanice dok se meškoljim i premišljam, mada bih se zakleo da znam gde je rešenje. Mogao bih nove patike da kupim i jedan moderan džemper sa rol kragnom, već pravim potrošačko finansijski plan u sebi. Mladić je ostavio kuglicu ispod jednog od tri poklopca ustao, okrenuo se publici, i ne prestajući da priča išao od jednog do drugog posmatrača unosiće im se u lice tražio novu, veću opkladu.
„Oćete vi gospođo? Da uduplimo gospodine”?
Sad se približava penzioneru u teškom tamnom kaputu, koji decidirano tvrdi da sigurno zna gde je okrugli zamotuljak! Usput se mladić neoprezno odvaja malo više od mesta gde stoje šibice, a drugi momak iz gužve prilazi na prstima i obema rukama otkriva dve šibice odjedanput tako da od svih prisutnih samo zaneti šibicar ne vidi prevaru! Ispod njih nema kuglice! E sad je sve jasno i svi su radi da se klade, pardon kladimo na sigurno, da je kuglica ispod one treće neotkrivene šibice u sredini na koju penzioner za svaku sigurnost stavlja svoju izglancanu cipelu i otvara novčanik.
„‘Oćeš da uduplimo? Dajte novac svi ovde kod mene”.
Prijavljuje se prvi igrač, koji je već dobio poverenje prisutnih, jer ga svi žale što je onako glupo izgubio sigurnu opkladu i dobija ulog najpre od mršavka, pa posle redom i od ostalih. Lak dobitak je tako izvestan, pa se i ja najzad odlučujem da uduplim svog zgužvanog *crvendaća iz džepa. Međutim, u odsudnom trenutku nečija ruka me iznenada drsko povuče za rukav.
„Ti nemoj da igraš”.
Dečko sa kačketom koji je sve vreme tu stajao i živo pričao sa svim potencijalnim igračima sad se izvukao iz gomile, prišao mi sa leđa i obratio mi se tihim, ali ledenim glasom. Pokušao sam da kažem nešto u prilog moje, navodno dobre odluke, ali on me grubim pogledom sad više nego rukom, otrgnu van gomile. Usput je diskretno zaustavio jednog vojnika, rešenog da zaradi na sličan način, kao što je i mene. I vojnik je imao 'razumnu' primedbu ali je hitro razumeo oštar pogled poslušao i povinovao se naređenju dečka sa kačketom. Kada su sve pare legle kod pouzdanog debeljuce, šibicar usporenim pokretom teatralno kao mađioničar koji sakriva zeca ispod cilindra otvori treći, nama neotkriveni poklopac. Uzdah nekolicine igrača! Nema kuglice! Gde li je?
Sad spretni igrač šibicama otvara jedan od ona dva poklopca gde smo svi lepo videli da kuglice nema. I gle čuda, tamo je!
„Pa kako”? Vrišti zacrvenela žena.
„E svaka ti čast majstore kad umeš, neka si dobio. Bravo”!
Smiruje atmosferu među šokiranim građanima penzioner u grombi kaputu dok novčanice brzinom košave koji menja pravac menjaju vlasnika. Igrači su zbunjeni, očigledno izigrani, mada još ne znaju kako, a ni jedan nema snage niti smelosti da kaže da su videli da mala loptica nije bila tamo gde je sad što bi značilo da su oni deo smišljene prevare. Pritiskam šakom novac u svom džepu, srećan što sam jednu lekciju na putu ka školi upravo naučio na ulici.
Ljudi se ćutke i brzo udaljavaju odlazeći sa mesta gde su na kratko bili neke druge osobe. Žure svojim kućama i radnim mestima da ponovo budu dobri, cenjeni i pošteni sa malo manje novca u svojim novčanicima i džepovima, ali Bože moj. Vojnik otpozdravi vojnički, a onda i ja mahnuh dečku sa kačketom koji se nervozno osvrtao.

Alas Arsa
Njegov pogled ka meni bio je isto tako upitan, kao jednom prilikom u zatvorenom bazenu SRC Banjica pre 30 godina.
Priča prva
Sumnjajući tad da sam baš ja odgovoran što mu se torta veče pre našeg susreta baškarila u totalno praznom frižideru, ljubopitljivo mi se približavao Arsa tražeći odgovor u mojim očima. Okrugli ukrašeni kolač otkrila su njegova radoznala deca krajem dana kada su se svi zajedno umorni vratili kući iz posete prijateljima i u glas povikala:„Mamaaaaa, tataaaaaaaaaa, kakva je ovo torta”!? Par dana pre tog događaja, znajući kakav je on domaćin, meni nije bilo nepijatno da nepozvan uđem u njegov nikad zaključan širom otvoren dom. Pošto u kući nisam zatekao nikoga, ostavim poklon na sigurno i hladno mesto. Ako porazmisli i podseti se malo, setio bi se da mi je nekoliko dana pre našeg susreta na bazenu uporno i pedantno popravljao izdrndali fijat 750. Ako uzme u obzir da je to radio sasvim besplatno, da bi pomogao kolegi i ocu dvoje male dece koji u dvadesetosmoj godini radi na plivalištu kao spasilac i učitelj plivanja preko omladinske zadruge. Ako je vešto povezao slučaj sa činjenicom da mi tašta radi u radionici gradske poslastičarnice, mogao je Aki, kao što i jeste, lako da dođe do rešenja zagonetke, samo za svaki slučaj još jedno da krajičkom svoga oka prokljuvi skriven osmeh u mom šeretskom pogledu.
Priča druga
Iznaneđenje pomešano sa sumnjom u lošu rakiju desilo se par meseci kasnije te još uvek bezbrižne 1988 godine. Sedeći na ogromnom panju u svom dvorištu, uz neizbežnu jutanju kafu sa pomenutom 'domaćom', iznenada je čuo pa onda preko ramena i video da mu automobilski točak ide u susret. Ceo celcijati pravi točak koji mu uzgred budi rečeno baš toliko nedostaje kao rezerva za njegovog krnjavog fiću. Dakle točak se kotrljao solo i uz sve veću buku nepogrešivo, kao teledirigovan, ulazio je u široko dvorište male uličice blizu Trošarine na Banjici. Zapanjen Arsa na svom omiljenom sedištu uvrtao se lagano oko svoje ose zbog problema sa ukočenim vratom, čas u jednu čas u drugu stranu ne bi li našao bolji i pogodniji ugao za oprezan pogled. Odlaže novine, jer ‘oće bolje da osmotri ko to nedeljom sabajle šalje točkove po prostranim dvorištima tek probuđenog Voždovca. U oblačiću tek podignute smeđe prašine jedva je uspeo da razazna belog fiću, koji se neobično brzo uz zvuk motora koji se muči zavijajući udaljavao idući u *rikverc! Uzviknuo je, mahnuo da zaustavi vozača, svrati na obaveznu jutarnju kafu i čašicu razgovora ali…uzalud. Ostale kockice gde je preterao sa dobročinstvom i ko mu uzvraća pažnju tim više negó čudnim gestom će morati ponovo sam da slaže u toku dana po svojoj prilici na istom panju koji mu upravo služi za odmor i rekonstrukciju dnevnih događaja uz kafu i rakijicu.
-E ljudi, ako neko ima… trebao bi mi ceo točak sa felnom. Ne, ne samo polovna guma već kompletan točak.
Bio je precizan Aki dok je par dana pre tog jutra šarao pogledom svojim izbečenim plavim očima protkanim sićušnim crvenkastm kapilarima po družini spasilaca i instruktora plivanja. On s pravom može povremeno da zatraži neku uslugu, jer nema čoveka u njegovoj bližoj i daljoj okolini kome nije pomogao. Arsa je ljudina po stasu i opisu karaktera od rođenja, to je dobro poznato svima koji ga znaju. Njegovi časovi plivanja su demonstacija modernog baleta u vodi, a završne svečanosti sa dodelom diploma tek obučenim plivačima, pozorište na vodi za ponosnu rodbinu i prijatelje novopečenih plivača. Njegovih skoro dva metra i preko 100 kilograma ne bi delovali tako impresivno da nije očiju kao upaljene plavičaste kontrolne sijaličice na video uređaju i bujne 'Karl Marks' frizure sa viškom kose, otprilike za tri prosečne glave. Spori hod i nečujno kratki koraci nisu nagoveštavali kasnije probleme sa kukovima, koliko se u svakom trenutku iščekivalo da gazda zastane i kaže nešto ubedljivo i značajno što u krajnjoj liniji nije loše ni zapisati. Da prelomi nesalomivo, citirajući nekog istorijskog velikana, mada nijednu celu knjigu, kako priznaje u životu nije pročitao! Kažem gazda, jer je Arsa ’90-ih napustio bazenske poslove i malo po malo vrednim i posvećenim angažovanjem postao vlasnik nekoliko ribarnica na glasu. Spojivši svoj hobi sa biznisom, vešto je napravio industriju i svoju imperiju za sve miševe koji bi da gricnu komadić sveže ribe, ali i mace željne da se okrepe ukusnom čorbom. Boemski poznato mesto za Beograđane bio je neprevaziđeni Akijev riblji restoran. Pravila su se i pakovanja hrane za kućne ljubimce, tek da se domaćinsko poslovanje zaokruži i da se zatvori lanac ishrane. Sada su svi njegovi frižideri bili puni, a love je bilo do krova.
Priča predzadnja
Poslednji put sam ga video veče pre mog odlaska iz zemlje i nedelju dana pred kraj NATO agresije na Srbiju juna 1999. godine. Komšija Saša i ja smo dopunili rezervoar starog 'keca' samo do pola jer od pola je imao nekakvu rupu pa ne bi bilo svrsishodno a bilo bi opasno da ispuštamo benzin usput i tako bezbrižno u sred uzbune od neposredne vazdušne opasnosti došli na dogovoren sastanak sa gazdom. Arsa je istresao sve zgužvane pare i parice iz svojih džepova na sto ispred nas. Kao što mi je i obećao, to jutro dok smo zajedno obilazili kvantašku pijacu, ono što zaradi taj dan, to sparno veče 66-og dana pod bombama daće meni da mi se nađe za put u Ameriku. Pre toga je razgrnuo poluprazne vinske čaše sa stola i na čistinu bacio gomilu raznobojnih novčanica. Hrpu je pročistio od nekoliko nepotrebnih dinarskih apoena, pa ih je onda sa obe šake, kao kakavim mini bagerom, pažljivo odgurao ka meni. Taman za avionsku kartu preko okeana i coca colu na aerodrumu.„To je tvoje i ne vraćaj se ” izvinio se što žuri i otišao gostima ostavljajući mene i komšiju zaslepljene njegovim ultraljubiastim prodornim pogledom i velikodušnim gestom.
Petnaest godina kasnije.
Nije znao da sam ja osoba koja želi da ga vidi dok se približavao starim čamcem ka marini, ali mu nije trebalo puno vremena. Jedan moj neoprezan osmeh lako je razotkrio ko se nalazi skriven ispod tamnih naočara, platnene Američke kape i zadignute kragne. Samo je napravio pokret kao da valja točak i bi mi jasno da ne moram više da se krijem i glumim neznanca. Seo je za sto pored svog brata Mike, mog bivšeg kolege spasioca, koji me je i doveo na ribarsko druženje sasvim inkognito. Znatiželjno ga gledam. Sa onako belom kosom i bradom Arsa bi bez problema mogao da dobije ulogu Deda Mraza u nekom dečjem filmu ponajviše zbog očiju koje otapaju sneg i led. Dok i on nasmejan pilji u mene, deluje prilično zdravo obasjan proletnim suncem.
-Nikad mi nije bilo lepše negó sad, odgovara drugar na moje brižno, kako si, Arso?
Čovek koji je nekad plaćao porez milion nemačkih maraka, razložno objašnjava istinitost svoje tvrdnje i čari života u skromnoj kućici na Dunavu kod Ritopeka. U životu nisam video više raznobojnog i negovanog cveća oko nečije kuće kao tad kod njega. Lepota i draži mirnog življenja, ribarenja u kućici na reci u zamenu za urbanu sredinu, šticovan kurs, tranziciju, transformaciju sistema vrednosti, moralnih normi i čega svega još. Namicanje kraja sa krajem vidi kao zanimljivo rešavanje ukrštenih reči sa temom preživljavanje.
- Ako ne znaš odgovor na uspravno pitanje opstanak, pogledaj vodoravno, smeje se svojoj filozofskoj dosetki dok očima miluje talasiće reke.
Ritualno bez žurbe sa uživanjem puni cigarete duvanom nekakvom ručnom spravicom i nazdravlja nam domaćom rakijom.
-Žena koja mi je vodila knjige falsifikovala je moj potpis, zloupotrebila poverenje, podigla kredite bez mog znanja, zadužila me do neba i nestala. Sve sam izgubio preko noći! Čujem da je sad na psihijatriji u Laži, pravi Arsa pauzu dok lagano ispušta plavičasti dim ka Dunavu. Pogodan trenutak i za nas troje da popunimo novonastalu tišinu i da se dovatimo čaša. Diskretnim kuckanjem i neizbežnim gledanjem u oči overavamo iskrenost jedan prema drugome i popravimo neprijatan trenutak višemilionske bolne prevare.
-Sad mi je najlepše sa mojom Bakom. ponavlja četvrti put nasmejani Aki, odavno zreo za jedno dobro šišanje. Objašnjava kako ga je brižno negovala žena, koja sa njim sada živi u trenucima dok mu je otkazivalo zapušteno zdravlje.
U grad ide samo kad mora na pregled kod lekara, a društvo mu pored okolnih prolazećih ribara i komšija vikendaša, pravi jedna graciozna lepotica po imenu Dobrila. Dobrila je ćudljiva, bela roda koja je upavo doletela pa Arsa na trenutak zaboravlja na nas i sasvim ozbiljan glasno priča sa njom. Žali joj se na Dobrivoja (Dobrilinog ljubavnika) da nije bio dobar pre neki dan, kad mu je pojeo već spremljene mamce iz čamca a ona ga kao sluša, uvrće kljun i usporeno pravi dugački korak u plićaku. Traži ribu, a Arsa je bodri i navodi na mesto gde je sigurno može naći. Sakriveni u hladu verande punimo već po treći tanjir vruće riblje čorbe, dok se riba peče na vrelom ulju. Ni vino ne miruje.
Onda je Aki zapevao, a mi spremno prihvatismo.