Čovek praznih šaka

Čovek praznih šaka stajao je pred zidom,
dok su se jablani u drvoredu povijali redom.
Sunce je tek izlazilo,
grčevito je stiskao šake.

Kao da želi samog sebe, samog sebe iz sebe da istisne.
Kao da želi da se poništi pod pritiskom.
Njegov je život bio redukovan,
sve se svodilo na slike.
Treću dimenziju nije je poznavao,
od detinjstva mu je falila,
ali ovog jutra, u zoru,
setio se svega.

Gledao je gore,okretao se oko sebe, još uvek šaren od zvezda, komad zapadnog neba.

Čovek praznih šaka, sveden na posmatrača neiskrene predstave života.
Shvatio je da sve nije moralo biti ovako.

Svemir iznad njega imao je beskrajnu dubinu tog ledenog jutra.
Svemir se nije mogao sažeti u slike.
Nije se mogao kupiti ili prodati.
Od svemira se nije moglo pobeći, štaviše, on je bio deo svega.

Čovek praznih šaka, podiže ruku,
kao gledalac u pozorištu koji pokušava da dodirne plafon,
kao učesnik javnog skupa koji očajno pokušava da postavi pitanje u trenutku kad su svi već otišli.
Plafona nije bilo, samo mu je hladni vazduh prolazio kroz prste.

Doživljaj praznine beše zastrašujuć.

U tom trenutku, još jedno sunce zapali se na zapadu.
Čovek praznih šaka, u trenu je izgoreo
u plamenu jedne od atomskih eksplozija koje su odjekivale praznim svetom i gasile sliku na svim uredjajima.
Bolelo ga je na kratko,
ali u suštini bilo mu je svejedno.

Možda je čak bio srećan.

MC