Izmaglica

Crveni zimski sumrak pada na sivi i zadimljeni grad. Granicu između oblaka i izmaglice teško je razaznati. Izmaglica ima svoj zadah, zadah na dim, na loš i mokar ugalj, na automobile, na ljude.

Beskrajne, nepregledne kolone čeličnih vozila upotpunjuju prizor Apkalipse. Sve je žurba, obmana, napetost, sukob i zavist, kada smo zajedno na ovim ulicima. I zato, kao pokisli miševi trčimo i sklanjamo se od kiše u svoje jazbine, stanove i dvorišta.

Automobilski farovi sjaje u oči. Zaslepljuju. Muka mi je. Sve se to kreće, sve se pomera, kao raspadnuta kaša u velikom loncu. Sve je to na silu, sve je to predstava.

Ljudi žure na svoje bezbrojne i besmislene poslove, sastanke. Ljudi žure u tržne centre. Zanimaju se za cene i popuste. Zanimaju se za stvari. Ljudi su jedni drugima stvari.

Bit sam. Gledati satima u prazno. U tačku gde se sakrio čitav kosmos.

A ovakav svet ne može postojati. Ne može dugo. On može samo da tone, da se guši u magli. Da se gasi i da umire. Kao ovaj dan, crveni sumrak. Jasno izražene crne grane drvoreda koji to nisu. Hoteli, klubovi i sjaj koji me oduvek zamarao. Ovde sam rođen, ali ovde ništa nije moje.

Slojevi smisla otpadaju, kao slojevi boje na starom zidu zgrade za rušenje. Dvorišta luče dim. Sve je osvetljeno, praznički. I nikog stvarno ne zanima život. Sopstveni život,život koji curi svake sekunde. I sve ga je neumitno i neopozivo manje i manje.

Smo ova tka. Samo ovaj mlin. Kolone automobile zauzimaju sve ulice i gmižu, gmižu kao odvratne i ružne zmije sveltećih očiju. Samo mehanika kao zamena za požudu, samo trenje i motori kao zamena za zvuk disanja.

Grad diše svojim motorima. Grad kao čelično čudovište koje se raspada pred našim očima. Kao ovaj zimski sumrak, kao ova noć što dolazi. Noć bez mira i bez tišine. Noću se mozgovi još sećaju kako su grabili, kako su se sudarali i tonuli. Rasprodaja, akcija, popust.

Nebo se skoro crni. Pepeljasti, razmazani tragovi crvenila. Nejasan dokaz da još postoji sunce i planeta. I kapi kiše, sve što je preostalo.

Zidovi se raspadaju i tako su prljavi, tako stari. Koliko propasti može da sagleda jedan život. Kad si bio mali, nisi mogao ni da pretpostaviš da će biti ovako, da ćeš gledati ovo.

Odnekud Ciganske trube i bubnjevi. Sviraju neurotično i pogrešno, Da odrade, kao što svoje poslove u ovoj prokletoj zemlji odradjuju majstori, popovi i hirurzi. Cigani pevaju da je Djurdjevdan. Ali nije Djurdjevdan, decembar je. Lažu prokleti Cigani.

Trube staju. Ali masa i dalje hoda. Ništa ne može da ih zaustavi. U gustom, odvratnom nadimljeno vazduhu jedva se vidi srp mladog Meseca. Stranci traže hotele. Objašnjavam ih, gledajući ih sve vreme podozdrivo i sažaljivo. Samo umobolnik može dobrovoljno da doputuje u ovaj grad.

Stajalište tramvaja prekoputa prepuno je ljudi. Neki su nagrnuli u pekaru. Bože, kako su gladni. Kako trče, kako se trude.

Mase potrošača i begunaca se tiskaju kao brodolomnici na splavu.

Gledaš ih zbunjeno – ko su oni. Kuda idu, kuda trče. Sabijemi, na malom prostoru. Agresivni, debeli, svi pacovi. Sugradjani. Trkaju se.

Neka neumoljiva sila. Neki neimenovani strah te požuruje. Neka nevidljiva ruka te gura da ubrzaš korak. Tršiš sada i i ti. Isti si kao i oni.

MC