Ovo je veoma skladno napisano, kad se čovek malo udubi. (Mada nisam navikao na ulepšavanje stvarnosti, ipak...)
Talentirani,
poslednji kineski Marko Car.

...ali Iz sopstvenog mesa se ne može, i to je činjenica, i niko nije birao da se rodi.

Danilo Kiš veli, „uprkos svemu, privremena patnja trajanja vrednija je od konačne praznine ništavila”.
Ivo Andrić na jednom mestu razlikuje plodne od neplodnih patnji.
Psiholozi koriste frazu prevazilaženja.
(Bez morfijuma, mada kljukaju pacijente tabletama i sličnim opijatima...i toliko se to u zadnje vreme razvilo, bar ovde gde ja živim, hemija, farmaceutika itd.
da nema više porodičnih lekara i doktora
već su sve korporacije - privatni medicinski centri u kojima za manje plate rade uglavnom lekari stranci, i svaki od tih centara ima u svom sastavu i apoteku u kojoj se lekovi na recept (kao i oni drugi), (a kao i lekarski pregled) naravno plaćaju.
Bog je postao profit u svakom segmentu života pa i u zdravstvu.

Ali šta je tu je, dok god čovek može da nadje neki svoj kutak, srećan je.
Ali kad to prođe, onda počinju patnje, one stvarne (bez ulepšavanja)...