ХРОНИКА ЈЕДНОГ АВГУСТА

Опет је лето. Август. На мени је нова лепршава хаљина и још један год. Неколико бора више. Стан је мали али поглед са једне стране у брдо чини га пространим. Иза брда су стабла маслине у даљини. Иза брда је сунце, иза сунца плаво небо. По њему плове беле барке. Лице стана гледа у капију. Она га чува, рђа је спретно сакривена металик сивом фарбом . Пар дрвећа у великом дворишту машу плавом мору. Цеста раздваја стан од плаже. Плажа крије моју тајну, пар шкољки. У њима су закључани шапати. Јецаји и животни промашаји. Стан има браћу и сестре, Укупно их је седам. Један је најдебљи, он је појео свог брата близанца. Август је и опет вадим штафелај. Исто платно је на њему. Сваке године изгледа другачије.
Једног августа пре више од десет година слика је била црна. Као рупа у гробу иако је тог лета сунце сијало јаче и лепше од свих лета које памтим. И небо је свирало валцер На Лепом Плавом Дунаву. И Смокве су биле кармин црвене, слатке и пожељне. Лаванда је мирисала на чисту постељину а рузмарин на срећне сватове. Ја сам сликала црну слику и она је била само једна велика коцкаста рупа у августу те године када су ми извадили неколико годова, скратили гране и ољуштили кору уздуж на пар места. Иако су је саставили са деловима коре неког другог стабла резови се нису спојили. Заливали су ме одозго јер корен није могао да спроведе течност до лишћа, Тог лета ја сам била старија од најстаријих маслина на врху брда. Старија и од бесмртног кактуса који памти Одисеја и пловидбу до Итаке. Сваки дан моје платно било је тамније и тамније јер и црна боја има валере. Када се 15 августа поклопила са црном рупом из свемира, прогутало је и мене , цвеће, дрвеће и брдо. Небо са облацима и капију која је шкрипала када вета дува, рахитична и металик сива. Прогутала је црна рупа и цесту и плажу и испила море у једном цугу заједно са рибама, шкољкама, шкампама и лигњама.
И не знам колико смо сви били у утроби те црне рупе. ЈСпавала сам мртвијем сном као моје племе А онда сасвим изненада рекох опрости мени грешној. И . Пупчана врпца поче да пулсира. Све више и брже.. И када сам опет нарасла после девет месеци ,шавови две различите коре су срасли, гране су порасле. Кренух кроз тамно сиве пределе . Зачух неке гласове, шум мора, лавеж пса, шкрипање капије на ветру. Зачух глас својих родитеља. Заслепи ме светлост сјајнија од сунца.
Угледах себе у стану. Испред је било брдо, на њему у даљини стабла маслине. Иза брда је било сунце а иза сунца плаво небо као моје очи. На штафелају платно. На њему насликана ја, Дрво са најлепшим дугачким гранама и витким стаблом са две различите коре. Са црвеним плодовима. Ја у августу са најлепшом хаљином зелених листова,
Од тада ја дрво у стану сликам моју браћу и сестре. Родитеље и рођаке. Скоро су сви на платну.
Фали само Мој велики црни пас. И потпис.