Odlična poezija.
A dobro je neko rekao „poželeće čovek streljačkoga stroja, al streljačkog stroja biti neće”.
Ponekad se tako probudim u praskozorje, zapalim cigaru:
Strljačkog stroja, streljačkog stroja mi dajte! A streljačkog stroja ni u slutnjama. Ogluvela tišina, a pleme tudje snim mrtvijem spava. Samo alarmi časovnika u pomračenim sobama, ko zapete puške...
Mislim da bih prebrodio to, nekoliko kuršuma u plućima, srcu, (samo ne predaleko od srca)
negoli ovu rdjavu beskonačnost.

Kažu da čovek može bez vode 5 dana, bez vazduha 5 minuta, ali ‘ajde ti to izdrži. Druge neke nasilne metode, ja imam strah od visine (i betona), takođe vatre, i opekotina. Overiti se nekim supstancama, ni to nije rešenje. Uvek te nadju oni sa sirenama i rotirajućim svetlima i onda ti rastvore onaj ugalj u prahu, daju da piješ, i infuziju... posle ne možeš na toalet po 10 dana, barem ne čestito. Ni monoksidni gasovi nisu kao nekad, sve je pristipačno u razredjenom sastavu, ni pesticidi, vodi se računa da se pre smuče i ispovrate nego da ostvare učinak. Oštri predmeti takođe, prvo bol, toliko žila i ligamenata dok se dodje do vene... a mozak ne prestaje da radi dok god ima doturu kiseonika (znači, krvotok - pluća),... kako je to telo napravljeno, što bi rekao Tito, svaka ćast. Ne znam, nisam pametan, blago mrtvima... nazoveš bolnici da pitaš oni ti uvale helpline, i tamo se uvek neko previja, prenemaže, umilnim glasom na ivici orgazma, užas, sve dok ne priznaš da ćeš razmisliti i nazvati opet ako bude bilo bilo kakve potrebe. Brojeve lotoa niko ne zna... znači nikakve koristi... indijci kažu da ljudi reinkarniraju, znači ponovo, rođenje: gušenje, presavijena pupčana vrpca, pa još se obmotala oko vrata, pluća puna vode svejedno, i sve to jedno 14 časova, i duže. pa se onda zaglavi, glava unutra stopala spolja, ili obrnuto, glava spolja ali nsopačke a trup unutra... pa temperature🤒...
Onda uči da malu i veliku nuždu ne vršiš u gaće, uči da čitaš i pišeš, matematiku, metafiziku, geometriju... e onda dodju rudnici, plantaže pamuka, korporacije, fabrike, rad i produktivnost, rentabilnost, ekonomičnost, vrednovanje po tome koliko mogu da te izmuzu, profit, value...

Blago mrtvima...

Tako je to MC, jedna beskrajna tuga, nesaglediva.
Ljubav roditelja prema deci, dece prema roditeljima, godine i decenije teškog rada, neprestane borbe, nesagledivog napora za nešto što je manje od ničega. Sloboda novog liberalnog kapitalizma. Zauvek prekinuta veza u beskonačno, jedna beskrajna tuga... a mi nismo u stanju da sagledamo veličinu prepare.

https://youtu.be/-P2ktNHPccw

Samo još snovi su ostali, ...teški, na granici šizofrenije i teškog ludila...

Nedaglediva pustinja vremena koje teče polako, kao kazna, sa svojim suncem u zenitu... jedna apolalipsa.

https://youtu.be/ME0ji3o05UQ

Dolazim do zaključka da je svest u stvari jedan bizaran fenomen.

Sad, da se postavi zahtev (bolje je reći molba) za eutanaziju (dobrovoljno uspavljivanje / smrt)...za to je potrebno imati advokata i lekara od poverenja i tu se prolazi kroz legalne procedure, razne lekarske komisije, traži se drugo mišljenje po sistemu teza - antiteza - sinteza, i to postoji samo u nekim zemljama, skandinavskim možda... inače je ok, prvo daju jednu inekciju za uspavljivanje, nimalo neprijatno, a posle onu drugu. Za to je potrebno imati novca, lekarski i sudski troškovi, procedure, i sama ta procedura... samo bogat čovek može biti slobodan čovek, ostali nose nasilna i dugotrajna umiranja. U nekim zemljama se lakše dolazi do vatrenog oružja i to je nekako lakše, pa recimo polunasilno ili polunenasilno, nego npr. skok za 30. sprata, skok u reku sa mosta ili da se polije benzinom i zapali. Neke varijante i ne rade, ili je potrebno veliko umeće da bi se primenile uspešno, znanje iz hemije na primer, neke posebne fizičke sposobnosti, mehaničke veštine ili odlično poznavanje anatomskih funkcija. Srećni su samo oni nerođeni i oni prvopogodjeni, a svi su ostali robovi košmara.

Ona Pablova knjiga (autobiografija) Priznajem da sam živeo, ne nosi taj naslov samo zato što umetnost nije nedužna, nevina,... ili što Pablo pišući poeziju i to mu je bio život nije imao dovoljno vremena da se posveti prozi života i da je živi, nego takođe, a u posveti se vidi (Nepovratno ranjenom kristalu), nema povratka, pa ni u sećanju... radije pred streljački stroj!

Ovo su sve moje naučne opservacije, usporeni snimak - salto mortales, nemojte zameriti, a može ponešto i da se nauči (kako ne treba umirati i živeti). Zagrada je nešto između znaka i slova tako da posle nje može tačka. Kao misao što i pripada i ne pripada telu, spaja i razdvaja dva sveta, vidljivi i nevidljivi.
Salto mortales cirkuska tačka, od rođenja do smrti. Na samoj ivici provalije pre početka slobodnog pada.

Ako ne budete razumeli ovo što pišem pustiće vam Karla, a Karlo je uvek gladan. Južnoslovenski arhetip Karlo.

uroniti / uronuti *

(e jes me namučila Vislava, razgovetna a ne sme da se izgubi poetski ton)