Blok za izolaciju

O Kasparu znam samo toliko da sluša heavy-metal muziku. Jednom sam ga čak i video. Razmenili smo par reči, pitao me da li mi smeta muzika. Nisam znao šta da mu odgovorim. Posle ga nisam nikada više sreo. Ponekad čujem samo njegove korake gore iznad mene. Kada je nervozan i frustriran kreće se u krug po sobi, a stara nemalterisana tavanica škripi dok ja miran i polumrtav ležim u svom brlogu.

Adela takođe živi tu negde. Znam da postoji jer sam je jednom video na drugoj strani ulice. Ona svira klavir, negde gore i sa strane od mene. Negde pored Kaspara. Nedeljna popodneva prekidaju neprijatni, reski zvuci. Adela vežba i greši, onda ponovo pokušava. Klavir ponekad zvuči prijatno, ponekada me uznemiri. Tada okrenem glavu ka otvoru i nemo posmatram beličaste oblake kako preleću preko ledeno plavog neba.

Pored Kaspara i Adele, u mojoj okolini žive još Sven i Ludmila. Njih nikada nisam video, ali po nekim nagoveštajima koje sasvim ne razumem, imam utisak da stvarno postoje.

I nikada ne čujem međusoban razgovor bilo koga od četvorke koja je tako blizu, a tako daleko od mene. Dane i noći oni provode izolovani jedni od drugih. Imaju zajedničko kupatilo i blagovaonicu. Ipak, nikada nisam čuo da se obraćaju jedno drugom. Nikada, ni smeh, ni svadju, ni pesmu ni prijateljski razgovor. Ništa. Znam da su zgrčeni i sami u svojim malim odajama, da se predano lično usavršavaju i maštaju o putovanjima u daleke tropske rajeve sa belim peskom. Znam da sanjaju nepoznate ljubavnike kako ih vole u noćima punim strasti.

Sve je prazno. Doima se da je oko mene vakuum, a bića oko mene, Kaspar, Adela, Sven i Ludmila samo da su senke odavno mrtvih.
Tišina je katkada teška kao tuč. Melje, lomi kosti.

Poželim da kriknem. Da ih izazovem da razmene par reči. Da uzbudjeno otrče jedno kod drugog i da kažu: „Hej, neko vrišti…” Da sidju, svo četvoro, uzbudjeni, preplašeni i najdnom međusobno bliski.
Ali ćutim.

Niko ne bi dotrčao. Adela bi verovatno pozvala policiju. A Kaspar, pod pretpostavkom da bi me čuo od glasne muzike, verovatno bi samo prišao svom skupocenom pojačalu i pojačao zvuk..

Nema svrhe. Svi su slobodni i zato nema nikakve nade, zato srećno i pomiremo skapavamo po kojekakvim jazbinama. Ne želim ni da se nadam promeni, da maštam, ljudi su najbedniji dok maštaju. Dok strasno lažu sebe. Dok se pomamno nadaju spasu koga neće biti.

Ugasio sam televizor, nestalo je udaljene tropske plaže, ovo je blok za izolaciju.

MC