КОСОВО

Под пољем које се види ... једнако са земље и с неба
у поноћ божурни флуиди ... шапућу царски молебан...

Пламте таборске ватре ... са звијездама ће да се споје
и сјеме ће да се затре ... ако престану да постоје...

Прошли смо кроз пакао јаве ... бљескали у свеопштем мраку
кроз разум начете главе ... тражили божанску зраку.

Обијали прагове бола ... уз тропаре и уз јектеније
везала нас ђавоља смола ... ал' успјела везати није.

Звонила звона са храма ... оних што би за талире
да нас макну из рама ... уз титрај франачке лире...

Бирали небо на пољу ... које је и само отишло горе
метак у будућем пиштољу ... за прасак мождане коре...

Из сјемена пољских ружа ... витезови се рађају и гину
а ноћ све дужа и дужа ... ко посљедња у Терезину.

Чекали смрзнуте птице ... да снесу ђавоља јаја
Господ нам гријао лице ... огњем што с пепелом спаја.

Расути ко бисери ... пресветом царству небеском
кројеном по нашој мјери ... понекад се јавимо бљеском.

Свијету који је спреман ... за неку нову поплаву
која ће да затре неман ... свијећу палимо на сплаву.

Стојимо у реду губавих ... до краја одани кнезу
са усана жељних љубави ... тргамо скупљену језу.

Одједном ватромет звукова ... Боже да ли то снујем
кроз гладне урлике вукова ... молебан царски чујем.