БРОЈАЛИЦА- ЕНДЕ ДИНО, САВА РАКА ТИНО, САВА РАКА ТИКА ТАКА ЕЛЕМ БЕЛЕМ БУ
.
Седим у кафеу, небо је оловно. Сипи кишица, не престаје. Аутомобили пролазе без престанка. Управо је прошла колона, носе заставице са назнаком ПОГРЕБ.
Чај је врео, отварам поклопац. Жена са штакама завршила је свој доручак и кафу. Вести се врте на тв екрану изнад камина. Опет је неко упуцан. Жена са штакама излази напоље, чека превоз, Има зеленкасто плаву торбу и жељу да дан засија ( као и мени), Два врапца испред прозора весело скакућу, Жена са штакама безвољно их гледа. Млада је. Киша пада а она има на себи летњу хаљину. Плаву са белим водоравним пругама. У кафеу пословна жена седи наспрам мужа и жене. Старија је од њих. Шта им продаје? Ја сам се недавно вратила са одмора у својуј другу кућу, она прва је сада далеко са друге стране океана. У ствари ја и немам ту прву кућу. Продали смо је. Мој муж има своју у истом граду, у улици близу канала. Ове године нисмо дочекали хор жаба. Ни печењијаду у Стопањи где живе моји рођаци.
Жене са штакама више нема. Можда је отишла у други кафе. И врапци су одлепршали. Ја сам жена са две куће, два града и две државе. Имам два сина. Два неба и два сунца. Увек сам у недоумици шта је од набројаног на првом месту. Два сина дефинитивно.
Жена са штакама је опет испред прозора кафеа у коме утапам време. Чај мирише на ђумбир и лимун. Стигао је превоз за инвалиде. Жена је љута на жену возача у дречавом зеленом прслуку. У сцену упадају врапци и папир на прозору, Тражи се радник за рад у кафеу.
Пословна жена прича без престанка, муж и жена наспрам ње повремено се загледају и климају главама. Вести на ТВ'-у изнад камина су исто тако сиве и суморне као и кишни дан. Аутобус за инвалиде је отишао.
Ја сам жена са два пасоша, две адресе и две заставе. Са два тамо и два овде. Једино негде на средини океана нисам нигде. Висим у ваздуху изнад белих облака. Имам две руке, два стопала, два увета, два ока. Плава као и Грчка коју понекад убацим у бројање. Тада имам три домовине, три куће, три неба и три сунца.
У њима је дрвеће исто живо и дише без престанка.
Пословна жена је коначно завршила. Изашли су бучно. Сада је у кафеу тишина.
Иман једну главу, један мозак, једна уста ,један нос. Једно срце. Оно куца. Ради цео дан Броји цео дан ! И гле чуда. Проби се сунце. Мама и мамина мама .држе малу плавокосу девојчицу за руке и њишу је између себе високо у ваздух. Дете цичи од среће. Спуштају је на мокри асфалт и плава хаљина на беле туфнице лепрша око ње док трчи неспретно до фонтане. Прска све око себе, мама јури око ње са фотоапаратом и слика је.
И моје срце скакуће као то мало плавокосо дете. Радује се капљицама воде којима прска и маму и мамину маму. Помислим, како је некада живот једноставан. Устајем и излазим из кафеа . По тротоару барице од кише која је падала цео дан.
Тапкам по њима у белим патикама. Смејем се. Сунце жмирка. Заборављам бројеве.
Памтим само слике. Насликаћу смех мале девојчице у плавој хаљини са белим туфнама.
И Капљице воде заустављене у трену.