Eldorado

Ja,
Eduardo da Pinta,
vojnik
Isusa Hrista i španskog kralja,
kupio sam
koncesiju
da pronadjem Eldorado.

Poveo sam
dvesta vojnika,
provijent na trista
magaraca
i petsto robova
u lancima.

Kreno na sever
i svuda pitao za zlato.

Samo su slegali ramenima,
prljavi indijanski podljudi.

Kačio sam ih nad vatrom i peko.
Utrobe im vadio smrdljive.
Noseve seko.
Decu im pred očima klao.

Nisu mi rekli put za Eldorado.

Ali išli smo
dalje
opijeni
čudnom željom.

Kroz divlju zemlju
kojom belac
kročio nije.

Spaljivao sam
im sela.
Vadio oči.
I opet pitao za zlato.

Ali su ćutali
ružni podljudi.

I nastavio sam
dalje.
Stala se osipati
moja družina.

Pojeli smo sve magarce
i pobili sve robove.

Ostalo nas je sedam,
ali išli smo dalje.

Slabi i umorni
pitali smo za zlato,
ali više nas se niko nije plašio.

Samo su nas gledali,
ne mogavši da
zamisle
da postoji takvo zlo.

Jedne noći
su nas okružili.

Pucao sam i probadao i ubio pet,
ali su vezali sve moje drugove.

Pa sam gledao
kako ih spaljuju.
Prvo stopala,
pa do kolena,
pa ruke,
najzad stomak.

Mene su dugo hranili
lečili,
pojili.
Gledali tim čudnim pogledom
ne mogavši da
zamisle
da postoji takvo zlo.

Onda su me
odveli golog u
šumu
i pustili.

I sad mi više ne treba
zlato.
Noći ne nose
snovi o požudi
vrelih žena Andaluzije.

Lutam
šumom
go i sirov
kao pas,
lud i prljav
kao zver
dobro pazeći
da ne sretnem ljudsko biće.

Željan kraja,
hodam u susret zverima,
ali i veliki
jaguari
moćne zmije
i kajmani
izbegavaju moj pogled.

I kad me
neko pleme sretne,
zgrčenog i bolesnog,
okruže me
i gledaju onim
istim čudnim pogledom.

Tad molim
da me ubiju.
A oni me
pridignu,
izleče
i nahrane.

I sve se ponavlja.

Sada ni
ja više ne mogu
da zamislim
da je moguće
da postoji takvo zlo.

MC