Prezentacija u direkciji
ili
Vatreno krštenje Ane P.

Ana P. posmatrala je sjajno letnje jutro kroz prozor kancelarije. Mali, ušuškani, nemački grad ispred nje delovao je tako nestvarno, bajkovito, slatko, kao iz knjige za devojčice. Barokni tornjevi, prastare kuće, rustika, katedrala... Ana se osećala jako dobro, skoro ponosno. U dvadesetdevetoj godini, devojka sa Balkana sprema se da održi predavanje na sastanku Direkcije, jedne velike korporacije.

Još jutros, Ana je pažljivo pripremila kostimografiju za taj dan. Vrlo malo šminke, samo bledo roze karmin, zatim kosa vezana pozadi da joj pruži agresivniji izgled... Telo je još kući kvarcovala za ovu priliku. Sandale sa veoma visokim potpeticama. Bezobrazno kratka suknja boje kože, u standardnom kompletu poslovne žene i krop top koji se samo naslućuje.

Ipak je nervozna. Gleda na sat, čeka da bude tačno 10. Popila je jedan super kapućino iz automata. Smiruje se maštajući. Zna da će ih impresionirati. Bilo izgledom, bilo poznavanjem marketinškog i „human resources” vokabulara. Ili i jednim i drugim. Neke od ljudi koji če je slušati ona dobro poznaje, neke tek želi da upozna i pobedi.

Tu će biti debeli Herman, stari hedonista i ljubitelj roštilja. On povlači sve konce. Ana smtra da ga već ima u šaci. Ana je ga je i bukvalno imala u šaci, kad je bio dole, na službenom putu, kad su bili u klubu.
Ali to nije dovoljno, Herman je dosadan i oženjen. Tu je i plavokosi Klaus. Mlada nada kompanije, šef marketinga. Vešt u razgovoru, vešt u snowboardingu, ne možeš da ga uhvatiš ni za rep ni za glavu. Ali, daleko da bi Ana zbog njega izgubila glavu, jer mnogi bi muškarci da imaju Anu, a ona je samo jedna i neponovljiva. Čak ni oni lepotani, latinski lepotani kao Hulio iz ljudskih resursa ili Mario, komercijalista, obojica temperamentni južnjaci, ne mogu da je podrede sebi. Niko...

Zvonjava sa katedrale obznanjuje da je deset. Ana jop jednom proverava svoj izgled u odsjaju stakla. Razmišlja da ne bi mogla ovde da živi, isuviše je uredno ili dosadno. Najbolje bi bilo kad bi mogla da izdejstvuje da je Kompanija pošalje u poslovnicu u Pariz ili London. Tamo gde su sjajne žurke, i gde je veliki promet mladih i uspešnih. Popravlja još jednom kosu, zatim hrabro otvara tapacirana, meka, baršunasta vrata sale i ulazi. Osmesi kojima se javlja prisutnima su odmereni, ali upečatljivi. Pokreti njenog tela su nonšalantni, ali propračunati. Sa preciznošću ruske krstareće rakete dolazi na cilj, u prvi red. Tu je i Herman, razmenili su minimalne osmehe. Svidja joj se što ovde judi ne bilje tako otovoreno u njeno telo. Nude joj još jedan super kapućino. Sve ih je pogledala, svi će je upamtiti.

Ana gleda samouvereno oko sebe. I ova prostorija ima veliki stakleni prozor kroz koji se vidi drevni grad. U stvari, skoro ceo zid, osim možda metar od poda je u staklu. „Predivno”, očarana je Ana P.
Gotički gradić kao da je svetla tapiserija na zidu sobe.

Sad Herman otvara sednicu. Govori o razvoju, rastu, obavezi prema vlasnicima akcija koji očekuju rast i samo rast. Tu sus novi poztošači, nova tržišta. Za nova tržišta trebaju nam novi ljudi. Za nove ljude trebaju provereni kadrovi da osimisle sistem u kome će raditi ti novi ljudi i biti produktivni. Sve je stvar motivacije. Mladi Balkana žele da budu deo tima, njih troje da urade posao petorice, da se poklone, daju i sve učine za tim. Za tako nešto, treba ih motivisati.

„Mlada koleginica”, značajno, veli herman, „ona će nas motivisati, ona će nas podići i naše ispostve na Balkanu biće produktivne i sve produktivnije”. I daje reč mladoj dami.

Ana P. Ustaje. Sve se diže u njoj i oko nje. Sve bi da poleti u visine ambicija i p oslovnih dostignuća. Primiče se ležerno ogromnom monitoru. Gleda ih u oči. Njen pogled nije strogo racionalan dok dopušta da preko njenog lcia padne neka snena, izazovna koprena. Pritiska dugme. Na ekranu piše

„Chalanges of human resourcing in Western Balkans”

Uzima vazduh, odmereno kao propovednik pred molitvu...

U tom trenutku, kroz stakleni zid, u daljini počinje da se dešava nešto novo, jedna krajnje nobična i originalna svetlosna dinamika. Nešto do tada nevidjeno. Na istoku, tamo gde se nalazi velika američka vojna baza počinje da raste jedna svetla tačka pored svetlog kruga, toplog letnjeg sunca
Koliko to traje, nekoliko milisekundi, možda celih sto. Svi znaju da su videli i to je poslednje što su videli u svojim uspešnim životima. Dok su svi u trenu bili zbunjeni jedino je Herman stigao da pomisli da nije zgodno što je sedište firme bilo uspostavljeno tako blizu vojne baze...

Tačka postaje zapaljena, sjajna kugla, koja se širi, postaje sjajnija od sunca, zauzimajući čitavo nebo. Kao da je sam Bog odlučio da svojim božijim aparatom sa blicem slika pitorskni gradić i njegovu okolinu, ne zaboravivši nikoga, tražeći osmehe za svoju fotografiju, svoje remek delo, za uspomenu i dugo sećanje.
Za trenutak jara ne ulazi u prostoriju, potrebno je nekoliko trenutaka da se staklo otopi. Svetlo zatim nadire unutra i svi postaju prozračni. Kad bi bilo posmatrača. Video bi na momenat kosti prisutnih jer je čudno svetlo jako, i sija kroz meso i sve se u sekundi pali i topi i nestaje.

Posle toplotnog, radioaktivnog i udarnog dejstva, samo spaljeni patrljci nogu Ane P. ostaju da stoje u nagoreloj sobi za prezentacije, jer ih je od atomskog plamena zaštito betonski zidić ispod prozora. Ostaju da stoje usprabo, u njenim posebnim sandalama, sve do nagorelih listova iz kojih vire crne kosti. Bledo roze lak na noktima nožnih prstiju, u tonu sa karminom, izgleda da je ostao netaknut, što svedoči o kvalitetu proizvoda kao i o visokim estetskim zahtevima pokojne Ane P.

MC