Узалуд скриваш тугу у себи,
прекриваш уздахом тамне ноћи,
све што је било, добро и лоше,
све ће то једнога дана проћи.

Ни успомена остати неће ,
небо ће тамно прекрити све,
и сјај у оку нестаће брзо,
и оне наше године.

Mладост, детињство и срећни дани ,
све је то остало негде иза нас ,
узалуд покушаваш да у прошлости,
пронађеш мир, пронађеш спас.

Били смо некад као једно,
и део велике породице ,
али смо годинама у туђем свету ,
изгубили душу, срце и лице.

Постали само неми полтрони,
послушни сужњи, робови,
а тамо негде, далеко од мора,
чекају хумке и гробови.

Узалуд уздахом враћаш тугу,
бесним покретом убијаш зло,
ми никад више, и нигде,
нећемо бити исто.

Сад плачи, смеј се, разбиј блокаде,
и силним трзајем покидај све,
нико те више волети неће,
к'о оне давне године.

Као по стаклу, ходаш и просиш,
увело цвеће твоја су страст,
никада више, мој добри стари,
неће бити ништа од нас.